Safeta Biševac

„Deset na jednog u kišnoj noći, a mi smo umorni bili,bili smo gladni i mokri, na jednog - deset zvijeri.Jedan na deset, jedan na deset! O, zar se i to može?“

Pomalo neočekivano, vlast je ponovo zabranila Paradu ponosa. Premijer i prvi potpredsednik Ivica Dačić i Aleksandar Vučić objasnili su da do zabrane nije došlo iz političkih razloga (Srbija, tvrde njih dvojica, poštuje sva ljudska prava i svoj Ustav, koji garantuje slobodu okupljanja, i ponovo nije poklekla pred huliganima), već bezbednosnih.

„Dajte mi oslonac i dovoljno dugačku polugu i pomeriću Zemlju“, govorio je Arhimed. „Dajte mi cipele sa visokim štiklama i osvojiću svet“, rekla je Merlin Monro. „Dajte mi Železnice i napraviću profit“, izjavio je Miodrag Kostić-Kole, vlasnik MK grupe.

Konačno. Srbija je doživela da vidi Stanka Subotića Caneta u Beogradu i to u Specijalnom sudu. Kontroverzni biznismen negirao je optužnicu koja ga tereti za krijumčarenje cigareta devedesetih godina. Optužnica je, navodi, politički motivisana. Prestao da plaća bivšu vlast, predvođenu DS, pa oni počeli da ga jure. Istraga protiv Subotića počela je 2006. godine, optužnica ga tereti da je bio na čelu grupe koja je švercovala cigarete tokom 1995. i 1996. godine iz Makedonije u Srbiju i prodavala ih pravnim i fizičkim licima. Tako je, prema optužnici, na štetu budžeta grupa stekla korist od 28 miliona evra i šest miliona američkih dolara. Suđeno mu je u odsustvu. Osuđen je na šest godina zatvora, ali je Apelacioni sud zimus ukinuo prvostepenu presudu. Jula ove godine ukinuta je i poternica, pritvor je zamenjen jemstvom i Subotić, kao što je i najavio, lepo došao u Beograd.

Ko kaže da iz Novog Pazara stižu samo loše vesti? Pre nekoliko dana mediji su zabeležili događaj „za Riplija“ i to u Novom Pazaru. Vršilac dužnosti direktora Narodne biblioteke „Dositej Obradović“ u ovom gradu Džemil Mulić smanjio je sebi platu za 44.000 dinara, kako ne bi smanjio platu radnicima. „Imao sam bruto sredstva koja smo morali da raspodelimo na nas 30 zaposlenih. Nisam hteo da smanjim platu drugima, već sam je smanjio samo sebi“, rekao je Mulić, koji je, svojom odlukom, umesto 57.000 primio 29.000 dinara. „Teška su vremena i moramo biti odgovorni prema radnicima“, naglasio je Mulić. Šta reći sem da bi ovakvog direktora mnogi u Srbiji poželeli. Ali, Džemil Mulić je jedan.

Tekuća 2013. proglašena je za godinu Nikole Tesle i Milanskog edikta. Lepo je kad se znamenite osobe i bitni događaji obeležavaju, jer ljudi treba da znaju ko su bili Tesla, car Konstantin i šta Milanski edikt predstavlja. Ali, ovi prostori pate od jedne neizlečive boljke. Sve, ama baš sve, mora da bude ispolitizovano i zloupotrebljeno u dnevnopolitičke svrhe.

Zvezda legendarnih "Mućki" Nikolas Lindherst (Rodni Troter) nedavno je izjavio da danas niko ne bi mogao da snimi takvu seriju, pošto ne bi imao gde da je prikazuje. Govoreći za britanski TV magazin, Lindherst je primetio da su tamošnje televizije prepune rijaliti programa, koji imaju veliku gledanost i donose brzu zaradu, pa nijedan producent ne bi rizikovao da snima igranu seriju, koja zahteva vreme i novac.

Predsednik bivše Jugoslavije Josip Broz Tito nije bio jugoslovenskog porekla, navedeno je u dokumentu o fonetskoj analizi jezika kojim je govorio, objavljenom na sajtu američke Centralne obaveštajne agencije. U dokumentu sa kojeg je nedavno skinuta oznaka tajnosti konstatuje se da je Tito govorio srpskohrvatski, ali sa "stranim akcentom".

Najpoznatija američka TV zvezda Opra Vinfri nedavno je u Švajcarskoj, tvrdi, bila žrtva rasizma. Prodavačica u luksuznoj prodavnici u Cirihu nije joj pokazala tašnu, koja košta 34.000 dolara, pošto je pogrešno procenila da je Vinfri „siromašna crnkinja“. Bogatstvo Opre Vinfri procenjuje se, inače, na 2,8 milijardi dolara. Vinfri je na TV ispričala šta joj se desilo, ocenjujući da je reč o rasizmu. Brzo je usledilo izvinjenje vlasnice prodavnice, koja tvrdi da nije rasizam već „nesporazum“. Izvinila se i Švajcarska, koja je, zbog planova pojedinih gradova da azilantima zabrane pristup nekim javnim mestima, poput bazena i igrališta, ionako već „na meti“ organizacija za ljudska prava.

Siniša Ivanišević izbegao je devedesetih godina, tokom rata u Hrvatskoj, iz Benkovaca i nastanio se u Srbiji. Sada sa porodicom živi u selu Sikirica pored Paraćina, a sudbina Ivaniševića pokazuje da tragedija koja može da zadesi čoveka nema granice. Kao da je malo što su morali da beže iz rodnog kraja i teško žive, dva sina Siniše Ivaniševića nedavno su se udavila u obližnjem jezeru. Pošto nema novca, Siniša Ivanišević zamolio je nadležne državne organe da mu pomognu oko troškova sahrane sinova. Opština Paraćin je odlučila da finansira sahranu i novčano pomogne Ivaniševićima, ali za koji dan i njihova životna tragedija biće zaboravljena. „Javiće“ se novi Ivaniševići, Tijane i slično.

Ustaljeno je pravilo da sudske presude ne treba komentarisati, jer bi se komentarisanje, posebno ako dolazi od političara ili medija, moglo shvatiti kao pritisak na „nezavisno“ sudstvo. Zar nije reč o prilično glupom pravilu? Ima li čega normalnijeg nego komentarisati presude ne samo domaćih, već i međunarodnih sudova? Nedavna presuda suda po kojoj niko nije kriv za paljenje Bajrakli džamije, marta 2004. izazvala je oštru reakciju većeg dela javnosti, posebno islamske zajednice i muslimanskih vernika, kao i bošnjačkih političkih stranaka. Vlast je poštovala „nezavisnost“ sudstva, pa istu nije komentarisala.

U filmu „Tri karte za Holivud“ Božidara Nikolića iz 1993. godine, tri dečaka iz neke srpske zabiti, opčinjeni sedmom umetnošću, odlučuju da pobegnu i to ni manje ni više nego u Holivud. Istovremeno, njihova varošica se sprema da dočeka predsednika Tita, što dovodi do ludila lokalnog policajca koji želi da sve bude na nivou. Sve se to dešava usred kubanske krize, 1962. godine, a pošto je naš svet tradicionalno poznat po tome da o svim svetskim temama i dilemama ima stav, varošica se podelila na dva tabora - proruski, to jest prosovjetski i proamerički. Na kraju, Tito ne stiže, već samo „plavi“ voz protutnji, ali zato dolazi do opšte tuče lokalnih „Sovjeta“ i „Amera“, baš kada Hruščov i Kenedi spašavaju svet od Trećeg svetskog rata, tako što SSSR povlači rakete sa Kube. Dečaci u tuči, naravno, nisu učestvovali, već su otišli na železničku stanicu da kupe tri karte za Holivud, ali, nije bilo ni tada, a nema ni danas, direktne veze Srbije i SAD, pa su morali da krenu pešice.

U Brazilu su nedavno održane masovne demonstracije protiv vlade, od koje su demonstranti tražili pravedniju raspodelu nacionalnog dohotka. Pre dvadesetak godina ova najveća latinoamerička država bila je na rubu bankrota, a danas je jedna od najbrže rastućih svetskih ekonomija i šesta privreda sveta. Očigledno je, međutim, da od ekonomskog rasta nemaju svi koristi. Nezadovoljstvo se onda gomila i kad-tad „pukne“.

Skoro nezapaženo prošla je vest da je Apelacioni sud ukinuo presudu Prvog osnovnog suda, kojom je troje lekara privatne klinike „Decedra“ osuđeno na po 15 meseci zatvora zbog nesavesnog lečenja Jelice Radović (19), koja je umrla nakon rutinske operacije čukljeva. Predmet je vraćen na ponovno suđenje. Jelica Radović operisana je 5. septembra 2006. godine, a umrla četiri dana kasnije od sepse. U obrazloženju Apelacionog suda navodi se da je presuda nerazumljiva jer u njoj nisu jasno naznačene činjenice i okolnosti u vezi sa nesavesnim lečenjem koje se okrivljenima stavlja na teret.

„Kefalica“, emisija nekadašnje TV „Avala“, autorke Tanje Aleksić spada u svetle tačke ovdašnjih elektronskih medija. U njoj su deca iz beogradskih vrtića odgovarala na različita pitanja, a „Kefalica“ je bila toliko popularna da na internet portalima njeni „biseri“ i danas imaju brojne simpatizere. Šta se sve tu moglo čuti... Sećam se jedno pitanje je bilo i „šta rade novinari?“ Zainteresujem se, odgovor me oduševi. „Novinari sede u studiju, slušaju Grand šou pevače i pevačice i onda ocenjuju kako su pevali, kakav im je stajling, šta su obukli... Pa ih nešto kao pitaju...“ Nije li to odličan odgovor koji slikovito opisuje stanje u našim medijima? Džabe mozgamo mi u NUNS, kolege u UNS, medijske strategije, eksperti... mala deca vide da se novinarstvo u ovoj zemlji svelo na tabloidno prepucavanje i slikanje po studijima. I mi novinari kao nešto pitamo, takoreći istražujemo.