Safeta Biševac

„Novi ugostiteljski objekat na obali Lima“, naslov je iz jula 1979. godine. Istim naslovom moglo bi se dočarati i ono što se dešava sada i ovde, na obali Lima u Prijepolju. No, vratimo se u vreme koje je zapamćeno kao jedno od najurbanijih u ovom gradu.

Da li je u Turskoj „dogorelo do nokata“ kada je čak i najpopularniji glumački par Halit Ergenč („Sultan Sulejman“) i njegova supruga Berguzar Korel („Šeherezada“) izašao da demonstrira protiv bašbakana (premijera) Redžepa Taipa Erdogana? „Sultanija Hurem“ je, zbog bolesti, opravdano odsutna, ali pretpostavlja se da podržava kolege. Uostalom, bašbakan Erdogan je pokušavao da se meša i u njihov rad i „preoblikuje“ TV prikaz sultana Sulejmana, pa nije čudo što mu se Halit „sveti“. Mirni protest zbog plana gradskih vlasti Istanbula da poseku 600 stabala u parku Geze na Trgu Taksim i izgrade tržni centar, nakon oštre akcije turske policije, pretvorio se u višednevne demonstracije u kojima je do sada dvoje demonstranata poginulo. Uglavnom mladi i liberalni Turci izašli su na ulice gradova Turske i digli glas protiv konzervativne i autoritativne vlasti Erdogana. Da li će Trg Taksim postati Tahrir? Arapsko proleće zahvatiti Tursku?

Krenem ja prošlog vikenda u posetu dragim prijateljima u susednoj opštini Zemun. Od Novog Beograda do Zemuna put nije dug, a na samoj „granici“ ili „administrativnoj liniji“ ove dve gradske opštine dočekaše me partijski plakati, bilbordi, poznata lica, Dačić, Vučić, Palma, Đilas, pozicija, opozicija, svi vedri, nasmejani.

Prema nepotvrđenim informacijama više ovdašnjih medija i internet portala, u ratu u Siriji nedavno su, boreći se na strani pobunjenika, poginula dvojica sandžačkih Bošnjaka - Eldar Kundaković iz Novog Pazara i Rožajac Adis Salihović. Imali su i vojnička imena - Ebu Bera i Ebu Merdija. Poginuli su u istoj akciji, u noći između 14 i 15. maja, u napadu na zatvor pod kontrolom vladinih snaga.

Nedavno se navršile 23 godine od smrti najpoznatijeg udarnika i rudara rahmetli SFRJ Alije Sirotanovića. Sirotanović je, modernim rečnikom rečeno, bio jedan od „brendova“ bivše države, koji je, u jeku prve petoletke, izgradnje zemlje i sukoba sa Informbiroom, 24. jula 1949. godine oborio svetski rekord u kopanju uglja. Iskopao je 152 tone (253 kolica) i tako oborio dotadašnji rekord Rusa Alekseja Stahanova za 50 tona. Da se još neki Amerikanac umešao u ovo takmičenje, bilo bi kao u nekada popularnim vicevima: „našli se Rus, Amerikanac i Jugosloven i naš pobedio“. Mada, to „naš„ u današnje i nekadašnje vreme ima različitu konotaciju.

Hrvatski član Predsedništva BiH Željko Komšić ispunio je obećanje i nije juče došao u Beograd. Time je bačena senka na posetu koja treba da pokaže da li je došlo vreme da se, nakon rata i postratnih trauma, okrene nova stranica u odnosima između Srbije i BiH. Beograd su posetili i sa zvaničnicima Srbije razgovarali srpski i bošnjački članovi tročlanog Predsedništva BiH predsedavajući Nebojša Radmanović i Bakir Izetbegović.

Za razliku od studentkinje iz Kragujevca koja je nedavno preminula čekajući novac za transplantaciju srca u Beču, za malu Tijanu su skupljena sredstva potrebna za operaciju u Hjustonu. Devojčica je, u pratnji mame i lekara, stigla u SAD i čeka odgovarajućeg donora. U toku su akcije prikupljanja para za lečenje u inostranstvu još nekoliko bolesnika Ljubice, Anite... Uspešna akcija prikupljanja novca za lečenje male Tijane imala je višestruko korisne efekte. Devojčici je pružena šansa da živi, njenoj porodici nada da će ipak sve biti dobro, a Srbija je pokazala da, uprkos krizi i problemima, ljudskosti ipak ima.

Preživeli smo još jedan dan de. Srbija je izgovorila novo istorijsko „NE“, s tim što ono nije bilo toliko glasno i odlučno kao u nekim ranijim slučajevima, pa se vrlo lako, za koji dan ili nedelju, može pretvoriti u „DA“. Čovek kome treba verovati Dragan Marković Palma izjavio je, pre zvanično saopštene odluke Vlade Srbije da odbije potpisivanje predloga o Kosovu ponuđenog u Briselu, da očekuje da će „do sporazuma doći u narednih 15 dana“. A Markovićeva očekivanja su se do sada najčešće ostvarivala.

Priznajem - nisam u subotu gledala direktan prenos konferencije za novinare prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića. „Legla“ plata, pa mi bilo bitnije da odem na pijacu, a i imam poverenje u potpredsednika Vučića i državni vrh. Verovala sam da će Vučić otići u Brisel, što je, uostalom, najavio Dragan Marković Palma. Nije mi jasno zašto je Srbija ceo vikend bila obuzeta pitanjem - ide li Vučić u Brisel ili ne? Palma je u petak rekao da ide, a Palmi bar, pokazalo se više puta, treba verovati. Ne sumnjam da će se u Briselu, na pregovorima sa Hašimom Tačijem i Ketrin Ešton, koji su u vreme pisanja ovog teksta trajali, Dačić i Vučić lavovski boriti, a šta će biti rezultat - videćemo i analizirati.

Što iz objektivnih, što subjektivnih razloga, nisam imala zadovoljstvo da putujem po inostranstvu koliko sam želela i želim, mada sam, u poređenju sa prosečnim građanima Srbije, maltene, svetski putnik. Ne zato što sam puno putovala, već što, nažalost, mnogi građani ove zemlje ni ranije ni sada nemaju tu mogućnost. U inostranstvu uvek pokušavam da obiđem lokalnu prodavnicu, pijacu, koristim gradski prevoz, pogledam TV... Rečju, pokušavam da „osetim“ kako se živi u toj zemlji. Holandiju, tu lepu i bogatu zemlju obišla sam puno puta, a jednom mi pade na pamet da pratim tamošnju, originlnu verziju „Velikog brata“. Umilni holandski nisam razumela, ali sam pokušavala da shvatim šta rade ti dokoni mladi ljudi u toj kući, krevelje se, svađaju,vrište, ljube...

„Da sam znao kakvo će vreme doći, nikad ne bih išao na trg da rušim Sadama“, izjavio je britanskom Obzerveru Kadom al Džaburi, koji je pre desetak godina bio svetska medijska zvezda, pošto je čekićem rušio jedan od brojnih spomenika Sadama Huseina u Iraku. Danas se navršava deset godina od početka vojne intervencije zapadnih zemalja, predvođenih SAD, u Iraku („Operacija iračka sloboda“), u kojoj je ubijeno skoro 200.000 Iračana i 4.500 američkih vojnika. Okupacija Iraka trajala je osam godina i koštala je Ameriku 2.200 milijardi dolara. Čini se da danas niko nije zadovoljan postignutim.

Mart je prepun istorijskih datuma, te su u moru događaja bitnih za Srbiju, naši mediji tek uzgred, u rubrikama tipa „vremeplov“, zabeležili da je 10. marta 1940. rođen američki glumac, karatista i junak bezbrojnih viceva Čak Noris. Napunio je, mašala, 73 godine. E, da je Srbija jedina zemlja u kojoj Čak Noris ima gomilu obožavalaca...

Zamislite da Novak Đoković pobedu na nekom turniru proslavi zastavom Srbije u rukama i Beograda oko pasa. Da li bi to neko u ovoj zemlji nazvao skandalom? Sigurno ne bi. Zašto je onda deo javnosti Srbije, potez Asmira Kolašinca, osvajača zlatne medalje u bacanju kugle na Evropskom dvoranskom prvenstvu u atletici, nazvao skandaloznim? Asmir je iz Sjenice, Bošnjak, Sandžaklija, musliman, državljanin Srbije. Nastupa za reprezentaciju Srbije, osvojio je zlatnu medalju, što je proslavio držeći u rukama zastavu Srbije, a oko pasa mu je bila zastava sandžačkih Bošnjaka. Dakle, Asmir je poštovao svoju državu i narod kome pripada. Šta je tu skandal?

Danas se navršava 20 godina od otmice 19 putnika, 18 Bošnjaka i jednog Hrvata, državljana Srbije i Crne Gore, iz voza Beograd - Bar. Na današnji dan 1993. u jeku rata u BiH, voz broj 671, na stanici Štrpci, u opštini Rudo, zaustavila je naoružana grupa predvođena haškim osuđenikom Milanom Lukićem, legitimisala i izvela putnike. Bošnjake zato što su bili Bošnjaci i muslimani, Hrvata zato što se usudio da pita šta rade i zašto izvode muslimane? „Šta si ti?“, pitali su ga otmičari. „Hrvat.“ „Onda ćeš i ti sa njima“, rekli su nesrećnom čoveku koji je iz Beograda krenuo da poseti sina na odsluženju vojnog roka u Crnoj Gori.

Muhamed je ubedljivo najpopularnije muslimansko muško ime. U Srbiji je, prirodno, prilično retko, ali se u poslednje vreme često pominje. Naravno, zbog šeika Muhameda bin Zajeda, dobrog prijatelja, brata i jarana prvog potpredsednika vlade Srbije Aleksandra Vučića.