Safeta Biševac

„Ovo nije ništa novo kod nas. Ovo je Srbija“, tim rečima je Dragan Todorić, sportski direktor KK Partizan komentarisao finalnu utakmicu Kupa Radivoja Koraća između svog tima i Crvene zvezde, koja je u nedelju u Kragujevcu prekinuta zbog incidenata na tribinama, a u ponedeljak završena pobedom Zvezde. Malo su se u nedelju tukli huligani, malo koškali čelnici dva velika sportska kluba, ali ništa posebno - to je Srbija. Zemlja čiji premijer malo peva, malo preti, čas se druži sa liderima sveta, čas sa predstavnicima podzemlja, ali ništa posebno –to je Srbija.

Spadam u one generacije „Titovih“ pionira koji su u školi o Karađorđevićima učili sve najgore. Kraljevina Jugoslavija je bila „tamnica naroda“ u kojoj su zli kapitalisti tlačili siromašne radnike i seljake. Na čelu „tlačitelja“ bili su mrski Karađorđevići. Onda su došli Nemci i odneli nam sve. Tačnije, ono što je ostalo od Karađorđevića i onog štrkljavog Petra II koji je, pre dolaska nacista, pobegao sa svojom kamarilom noseći tone našeg zlata i blaga. Odavno ne verujem u mnoge stvari koje su nas učili, pa ni u tu priču o Kraljevini i Karađorđevićima, ali kad vidim kako pojedinci pokušavaju da nam nametnu novu verziju tog dela prošlosti, a koja se opet svodi na laži i propagandu, dođe mi da zapevam „Druže Tito, mi ti se kunemo...“

„Ljudi moji, pa je li to moguće?“ „Ludnica, šta je ovo?!“ Otprilike tim rečima je legendarni sportski komentator rahmetli SFRJ pokojni Mladen Delić komentarisao obrt na kvalifikacionoj utakmici za Evropsko prvenstvo u fudbalu između reprezentacija Jugoslavije i Bugarske 1984. godine na stadionu „Poljud“ u Splitu. U poslednjim sekundama utakmice, kada je pokojni Delić već tugovao, („nema vremena, gotovo je“), nakon centaršuta Vujovića i gola Radanovića Jugoslavija je pobedila sa 3:2 i plasirala se na EP. Rečima: „ Je li to moguće, ludnica, šta je ovo“ može se komentarisati nov obrt u hrvatsko-srpskim odnosima.

Početkom marta 2009. godine u Ženevi su se sreli Hilari Klinton koja je tada tek zasela u fotelju državne sekretarke SAD i šef ruske diplomatije Sergej Lavrov. Bilo je to vreme velikih očekivanja od tada nove administracije američkog predsednika Baraka Obame, a sekretarka Klinton želela je da okrene novu stranicu u odnosima sa starim hladnoratovskim rivalima. Ti odnosi su se od propasti SSSR kretali uzlazno-silaznom putanjom. Pokojnog Borisa Jeljcina su američki predsednici i javnost voleli, ali onda je došao malo „nezgodan“ Vladimir Putin i odnosi između Vašingtona i Moskve ponovo su zahladneli.

Bila sam na Rtnju, toj, neki tvrde, mističnoj planini, koja ima čudesnu energetsku i magnetsku snagu. Naravno, ne skoro fatalnog 21. decembra ove godine, već mnogo ranije - aprila 1997. godine. Da mi je neko tada rekao da će ta planina u istočnoj Srbiji biti mesto koje će ljudskoj vrsti nuditi spas od „smaka sveta“, rekla bih mu isto što sam rekla ili pomislila kad god sam u ovdašnjim medijima pročitala ili videla takve natpise - ljudska glupost je nepresušna i bezgranična, skoro kao i želja da se zaradi na račun lakovernih. Ima, međutim, i svojih čari. Malo nam je „smak sveta“ skrenuo pažnju sa gorućih problema, malo nas zabavio, a neki su, uglavnom u belom svetu, i zaradili. Pametni uvek profitiraju na račun budala.

Nedelja, 16. decembar. Noć je pala na prestoni grad Beograd. Temperatura malo iznad nule, sneg se polako topi, ulice uglavnom prazne. „Sulejmana“ večeras nema, pa neko gleda „Utisak“, neko „Grand“, neko sport... Širok izbor. I dok je Beograd, kao i veći deo zemlje, prikovan za TV ekrane, u elitnom delu grada, na Dedinju, odjednom se niotkuda pojavila kolona automobila, džipova, limuzina, kreće se ka vili „Bokeljka“. Svadba nije, nema mladenaca. Ko je onda to? Državni vrh Srbije. Vidi se Ivica Dačić zavaljen na zadnjem sedištu, ostali su iza zatamnjenih stakala svojih automobila. Okupili se da rešavaju važne probleme. Nije njima 21. decembar i mogući smak sveta briga, more njih drugi jadi: Kosovo, Mišković, ekonomija, javna preduzeća...

Sedim na aerodromu Ataturk u Istanbulu, JAT-ov let za Beograd kasni, već treći put menjaju izlaz sa koga se očekuje poletanje aviona nekadašnjeg ponosa i dike bivše Jugoslavije, a sada kompanije koju niko neće. Vremena na pretek, a i tema za razmišljanje. JAT se nekako sam po sebi nameće. Koja je to silna kompanija nekad bila...

U poslednje vreme malo-malo pa čujem da neko pomene pokojnog Nikolu Šećeroskog, jednog od 32 kandidata na predsedničkim izborima 1990. („od ovog bi i Šećeroski bio bolji“, „pre bi za Šećeroskog glasao“ ). Pojedinci su se te 1990. kandidovali u želji da na lak način dobiju dosta para, ali Šećeroski nije bio među njima. On je imao problem sa opštinskom upravom Čukarice koja mu je izdala rešenje na kome je pisalo da se bavi izradom četki i metli. A Šećeroski je bio plastičar. Žalio se opštini, gradu, sudu jednom, drugom, stigao i do saveznog. Ali, rešenje nije mogao da ispravi („Nisam oborio četke i metle, to mi oči bode evo dve godine“).

Nek se sad javi „fukara“ koja je za EU, pisalo je na jednom transparentu u Beogradu nakon odluke Žalbenog veća Haškog suda da oslobodi generale Antu Gotovinu i Mladena Markača. Ne bih se nazvala „fukarom“, ali, da prostite i izvinite, jesam za članstvo Srbije u EU i ne vidim vezu između odluka Tribunala i nastavka evrointegracija.

Ovdašnji mediji javljaju da će početkom sledeće godine u Srbiji početi snimanje visokobudžetnog filma „Tesla, vladar sveta“. Film bi trebalo da snima holivudski studio „Univerzal“. Nikolu Teslu bi glumio Kristijan Bejl, Tomasa Edisona Nikolas Kejdž, a očekuju se još neke američke zvezde, Harison Ford, na primer. O mogućnosti da Holivud snimi film o genijalnom naučniku mediji izveštavaju mesecima, a Hrvatska i Srbija su to shvatile kao novu rundu u meču „šta je čije?“ Od jezika preko „Hasanaginice“ do Ive Andrića i Nikole Tesle, jugoslovenski narodi i države se svađaju i dokazuju da baš oni, a ne njihove komšije, imaju tapiju na različite vrednosti nastale na ovim prostorima. Na sve to, u „Sulejmanu Veličanstvenom“ nedavno zapevaše sevdalinku „Sejdefu majka buđaše“, srpsku ili bosansku pesmu, pitanje je novo?

Srbija je u subotu, da nije ni svesna, bila maltene na rubu socijalne pobune. Šta se desilo? Lep dan bio u Beogradu, sunce, dvadesetak stepeni, krenula ja na pijacu, u novobeogradskom bloku 44. Ponuda voća i povrća dobra, kupcima skupo, prodavcima jeftino, znači „SPS“ (sve po starom).

Sećam se jedne od prvih posleratnih košarkaških utakmica između timova iz Srbije i Hrvatske, Partizana i Zadra. Publika u prepunom beogradskom Pioniru skoro non-stop je skandirala „Ubi, zakolji da Hrvat ne postoji“ i slične šovinističke gadosti. TV komentator je uglavnom hvalio igru Partizana, pune tribine, a sramno skandiranje kao da nije čuo. Tek „uzgred“ bi pomenuo uz opasku tipa „eto, navijači su takvi“. Onda je Partizan otišao u Zadar. Bilo je kao u grotlu, a publika je skoro non-stop skandirala „Ubi, ubi Srbina“ i ostale šovinističke gadosti. Komentator, čini mi se onaj iz Pionira, koji nije „čuo“ navijanje beogradskih „navijača“, bio je zgrožen i šokiran i samo je komentarisao sramno „navijanje“ Zadrana.

Građani Crne Gore i BiH, imali su „zadovoljstvo“ da izađu na birališta i glasaju na republičkim i lokalnim izborima. U Crnoj Gori, sve po starom - koalicija oko DPS Mila Đukanovića osvojila je najviše, 46 odsto glasova i samo su im dva poslanika neophodna za apsolutnu većinu u crnogorskoj Skupštini. Uz očekivanu podršku Bošnjačke i možda još neke manjinske stranke, lako će formirati novu vladu, mada neki tvrde da je DPS doživeo „moralni poraz“ i da je ovo „početak njihovog kraja“. Šta bi DS dala da je njih zadesio takav „moralni poraz“? U BiH je bilo interesantnije. „Socijaldemokrate“ izgubile u oba entiteta, SDP Zlatka Lagumdžije u Federaciji, SNSD Milorada Mile Dodika u RS, a najviše glasova osvojile nacionalne stranke SDA, SDS i HDZ.

U neka davna vremena građani ovih prostora nisu gledali ni turske ni indijske „sapunice“, već američke. „Dinastija“ je bila najpopularnija od Triglava do Đevđelije. Kakvi su problemi mučili bogatog Blejka Karingtona, bivša i sadašnja žena, deca poznata i nepoznata, svađe, nesreće... Da je poznavao porodicu Blejka Karingtona, Ali Riza bi shvatio da je sa svojom super prošao. U neko doba, u „Dinastiji“ se pojavila Amanda, mlada, plava, lepa. Ispostavilo se da je to ćerka za koju siroti Blejk nije znao, jer je njegova bivša žena Aleksis, rospija koju je glumila Džoan Kolins, rodila posle njihovog razvoda i nije mu rekla da postoji. Ali, kada je shvatio ko je Amanda prigrlio je kao pravi babo.

Znate li ko je Robert Cimerman i zašto je dotični „malo“ iznervirao deo hrvatske, a obradovao deo srpske javnosti? Dotični je poznatiji pod imenom Bob Dilan, legenda je američkog i svetskog roka i nedavno je objavio album kojim obeležava 50 godina rada. Dao intervju Rolingstounu i u jednoj polurečenici, ničim izazvan, pomenuo Srbe i Hrvate, prve obradovao, druge naljutio.