Safeta Biševac

Metafora je stilska figura koju političari rado koriste. Na našim prostorima, pokojni premijer Zoran Đinđić bio je šampion u korišćenju metafora, od kojih su mnoge ušle u anale. Njegov naslednik na čelu DS i predsednik Srbije Boris Tadić, takođe, rado, često i uspešno koristi metafore. Tadiću mogu svašta da zamere, ali, realno, dobar je govornik (sem kad umisli da je Fidel Kastro pa se raspriča preko svake razumne mere), elegantan, „žene ga prosto obožavaju“, što bi rekla Kragujevčanka koja je nedavno uživo videla predsednika u svom gradu. Moja drugarica tvrdi da je baš ponosna kad se Tadić nađe u inostranstvu pored „stranskih“ političara. „Nije što je naš predsednik, ali stvarno je najlepši“, govori stalno. No, o ukusima ne treba raspravljati, da se vratimo oratorskim kvalitetima našeg predsednika.

Ponedeljak, 5. decembar, bio je oblačan ali neobično topao dan za ovo doba godine. Ujutru u Beogradu već bilo 14 stepeni, ali meteorološke prilike retko su koga zanimale. Pogledi su nam uglavnom bili upereni ka Briselu, odakle se čekao nagoveštaj predstavnika ministarstava spoljnih poslova 27 zemalja članica da li će Srbija dobiti status kandidata.

„Mi smo još obeleženi vremenom SFRJ, samo što je to u poslednje dve decenije bačeno u stranu kao nešto što nije valjalo, dok su propagatori novih država rekli da je to što oni rade prava stvar“, izjavio je poznati hrvatski reditelj, hvaljen i kuđen, Lordan Zafranović, na sarajevskoj premijeri svog dokumentarca „Tito: Posljednji svjedoci testamenta“. Zafranović objašnjava da tim filmom želi da najmlađoj generaciji pokaže „gde su im koreni, kako su im živeli dede i očevi i da vide jednu epohu čiji su oni direktni izdanak“. Pošto spadam u srećnike koji su deo života proveli u SFRJ, odlično je se i rado sećam, iskreno žalim mlade koji nisu imali tu privilegiju, već nesreću da se rode i odrastaju u ratnim vremenima i ostacima nekadašnje države. E, da su oni imali to zadovoljstvo da žive u vreme Ante Markovića...

Svadbe decenije u susednoj BiH, za sada, ipak neće biti, bar u formi u kojoj su najavili pojedini mediji s one i preneli drugi s ove strane Drine. Ako su neki propustili politički trač meseca, koristim priliku da ih obavestim da je jedan B-H nedeljnik pre nekoliko dana objavio "bombu"- Igor Dodik, jedini sin predsednika RS Milorada Dodika ženi se "lepom Bišćankom" (devojkom iz Bihaća) Arijanom Demirović.

Uopšte mi nije jasno zašto se ovih dana javnost čudi pojedinim izjavama Mlađana Dinkića Mlađe, lidera Ujedinjenih regiona Srbije i bivšeg višegodišnjeg ministara u više vlada i Milutina Mrkonjića Mrke, funkcionera Socijalističke partije Srbije i ministra za infrastrukturu i energetiku. Mlađa je, koji dan pre veličanstvenog skupa URS u Beogradskoj areni izjavio da je u Titovo vreme „u određenom smislu bilo najbolje“.

U Banji Koviljači se, izgleda, zaista „zakuvalo“. Prvo su građani tog malog mesta pored Loznice mesecima upozoravali državne vlasti da im veliki priliv azilanata otežava svakodnevni život. Onda je turistkinja iz Velike Britanije silovana za šta je osumnjičen azilant ili ilegalni imigrant iz Avganistana. Bio je to povod da meštani Banje Koviljače održe protestni skup „Ko je sledeći?“, a od ponedeljka su prestali da šalju decu u školu. Tvrde da se u ovom nekadašnjem turističkom mestu od oko dve hiljade stanovnika nalazi dve i po hiljade stranaca, koji su došli „ko zna od kuda“.

Legenda kaže da je rahmetli Josip Broz Tito na početku sukoba sa Informbiroom 1948. godine, iz svog kabineta ljutito izbacio ambasadora SSSR koji je došao da mu deli savete šta da radi ne bi li izbegao Staljinovu kaznu. Navodno su pale I teške psovke, „majku ti božiju“ I slične. Naravno, iz usta „najvećeg sina naših naroda I narodnosti“, a ne sovjetskog ambasadora. Jugoslavije, Tita I SSSR davno nema, a ni dotičnog ambasadora, ali Aleksandar Vasiljevič Konuzin je tu. I nek je, da je živ I zdrav još sto leta.

Propovednik iz Kalifornije Harold Kemping, koji je pokrenuo globalnu paniku kada je najavio da će svet nestati 21. maja, utvrdio je nedavno da je pogrešio u proračunu („Izvinite, nisam genije“, izjavio je ovaj ostareli gospodin) i da će se smak sveta desiti 21. oktobra. Koji je danas? Sreda, 26. oktobar, znači preživeli smo još jednu moguću kataklizmu. Kemping je preko svoje hrišćanske radio mreže u Americi mesecima emitovao poruku da će svet svoj kraj doživeti 21. maja i objašnjavao da je do ovog sumornog proročanstva došao zahvaljujući podacima pronađenim u Bibliji, koju decenijama proučava.

Poznati beogradski novinar ima zanimljivu ideju za izlazak Srbije iz krize. „Da mi Turcima vratimo Hatišerif, izvinimo se za Prvi i Drugi srpski ustanak i zamolimo ih da nas ponovo uzmu pod svoju vlast“, predlaže on. Predlog elaborira otprilike ovako: „Od Srbije 200 godina pokušavamo da napravimo pristojnu državu. Ne ide nam od ruke, a pogledaj kako se Turska razvila“. Ideja je naravno šaljiva, ali od Turaka puno toga možemo da naučimo: kako razviti ekonomiju, izgraditi infrastrukturu, privući investicije, povećati BDP ...U nekim drugim oblastima bolje da ih ne sledimo.

Pa šta nam se to desilo? Beogradska arena 8. oktobra bila prilično popunjena na novoustanovljenom festivalu „Volim devedesete“. Nisam, naravno, bila pošto ni devedesete ni tadašnju muziku ne volim, a ni gužvu i histeriju, ali sam se informisala iz više izvora.

Vreme brzo prolazi, a godine lete. Čini mi se ni pet godina nije prošlo od prošlog popisa, kad dođe vreme za novi. Šta se sve u ovih devet i po godina između dva popisa desilo! Za početak, promenili smo dve države, SRJ I SCG. Na republičkom nivou imamo, mašala, već petu vladu, što znači da se, po kratkoći mandata, možemo meriti sa evropskim rekorderima Italijanima, mada se Berluskoni usedeo, a ni ovaj naš Cvetković ne pokazuje nameru da padne „pre roka“.

Koristim priliku da, što bi rekao S. Basara, „cenjeni publikum“ podsetim da nam se približava 5.oktobar i 11-godišnjica obaranja režima S.Miloševića. Čuvenom 5.oktobru i demonstracijama u centru Beograda, kojima je srušen Milošević i ustoličena vlast DOS, prethodili su izbori 24.septembra. Godišnjica tih izbora je ove godine prošla skoro potpuno nezapaženo. Nije bilo patetičnih emisija i podsećanja, a nadam se će i 5.oktobar tako proći. Plašim se, međutim, da to neće biti slučaj.

Krenula ja nedavno na put od Beograda do Novog Pazara. Kola vozio moj rođak, zapričali se mi, noć uveliko pala. Zapitah se gde li se nalazimo, kad na sred puta (šteta što nije u tunelu), u sred mraka zasija ne petokraka nego krst. „Znači, u Kragujevcu smo“, zaključih pametno. „Kakvo je ovo čudo?!“, nisam mogla da se suzdržim. Jednog mi Alaha, apsolutno cenim i poštujem ne samo svoju već i ostale religije, daleko bilo da imam išta protiv izražavanja verskih osećanja, mada, priznajem, oprostite, to retko praktikujem, ali da nisu ljudi na ovim prostorima malo izgubili kompas? Bez uvrede, ali mene je taj krst u Kragujevcu podsetio na legendarne „Mućke“, epizodu u kojoj Del Boj i Rodni renoviraju nadgrobni spomenik svojoj majci, tako što su ga ofarbali fluorescentnom bojom. Krst u Kragujevcu nije obojen fluorescentno, ali toliko šljašti i kičerajski deluje da ne znam čija verska osećanja može da pobudi. Ne verujem da je to i bio cilj.

Kao višegodišnjem izveštaču iz Skupštine Srbije uvek mi je bilo teško da se odlučim da li je zanimljiviji skupštinski saziv na početku ili na kraju mandata? Lepo je kad se poslanici okupe prvog dana saziva, jer se u gomili prevejanih vukova i dugogodišnjih poslanika, uvek nađe neko nov, ambiciozan, interesantan po koloritnoj biografiji ili političkim idejama. Svi nekako radosno deluju, nije mala stvar ući u najviše zakonodavno telo zemlje Srbije („da me vide rodbina, prijatelji, komšije...“) Kad se kraj mandata približi, u vazduhu se osete bojazan, strah, panika - ko će ostati na mestu poslanika, a ko će morati da se seli iz visokog doma? E, u toj fazi je sada Skupština Srbije.

Odbornik Socijalističke partije Srbije u Skupštini opštine Prokuplje Miroljub Đorđević nedavno je pokrenuo inicijativu da u ovom gradu bude podignut spomenik pokojnom predsedniku SRJ i Srbije Slobodanu Miloševiću, inače najpoznatijem haškom optuženiku, koji, nažalost, nije doživeo izricanje sudske presude. Đorđević tvrdi da o inicijativi nije konsultovao SPS, već da se na nju odlučio nakon “osluškivanja razgovora običnih ljudi, poštovalaca lika i dela Miloševića koji smatraju da bi mu se na ovaj način trebalo odužiti”.