Safeta Biševac

Priča mi svojta (rođak) dogodovštinu sa drugog kruga predsedničkih izbora iz 2008. godine. U etnički čisto bošnjačkom selu na Pešteru izborna komisija broji glasove. Prvi listić Tadić naravno. Drugi listić opet kandidat DS. Ređaju se listići sve isto ime. Ništa čudno, moji Bošnjaci tada skoro stopostotno glasali za Borisa Tadića. Odjednom listić sa zaokruženim imenom Tadićevog protivkandidata Tomislava Nikolića, tada iz SRS. Žacnuše se malo članovi komisije, ali nastaviše posao, rezonuju, neko greškom zaokružio pogrešan broj, a ime ni gledao nije. Opet ide Tadić, Tadić, Tadić, kad Nikolićevo ime „sevnu“ na novom listiću. Ponovi se isti slučaj još 2-3 puta. Članovi komisije u šoku. Ajde da jedan birač zaokruži pogrešno ime, ali kad se to ponovi nekoliko puta, javi se sumnja. Krene „istraga izroda“.

Stiže mi pre nekoliko dana mejl od drugarice sa kojom nedeljama dogovaram viđanje. Uz uobičajeno, moramo uskoro da se vidimo, prepričava mi šta je tog jutra čula u redu u jednoj beogradskoj opštini. Razgovaraju dve žene, 40-ih godina.

U jeku histerije oko haškog optuženika Ratka Mladića, rešila moja malenkost da malo „pobegne“ od ove teme. Čuh prethodno da je „đeneral“ dobio tražene jagode, TV, ruske klasike, počela promenada VIP posetilaca i rekoh dosta je, da vidim šta radi „normalan“ svet. Šta smo imali na „malom ekranu naših TV prijemnika“? Najvažniju sporednu stvar na svetu-fudbal. U finalu Lige šampiona, u Londonu igrala dva fudbalska diva-Barselona i Mančester junajted. Rečnikom Milke Babović rečeno, na zelenoj londonskoj travi istrčale su dve šampionske momčadi, španska Barselona u uobičajenom crveno-plavom kompletu i engleski Mančester u belim dresovima i crnim šorcevima. Malo neobično za Runija i drugove iz Mančestera pošto su češće u crvenim dresovima, zbog čega ih i zovu „crveni đavoli“, no treba menjati stajling s vremena na vreme.

Evo nama još jednog 25. maja, nekadašnjeg Dana mladosti, zvaničnog rođendana „najboljeg sina naših naroda i narodnosti“, maršala i doživotnog predsednika SFRJ Josipa Broza Tita. Biće to prilika da se u Kući cveća opet okupe simpatizeri Titovog lika i dela, a očekuju se i štafete mladosti. Jedna, slovenačko-hrvatska, iz Umaga je put Beograda krenula pre desetak dana. Izveštači javljaju da je ispraćaj, ispred kafića „Tito“ bio svečan, uz partizanske pesme, prigodne govore i parolu „Što je više kleveta i laži Tito nam je sve miliji i draži“. Prigodnu besedu održao je Radoslav Ilić, predsednik Centralnog komiteta Komunističke partije Hrvatske u osnivanju. „Radnici su danas na koljenima, bez posla i plaća, a nekad, za vrijeme Tita, svi su redovito dobivali plaće točno u sekundu“, rekao je Ilić i „dirnuo u žicu“. Da, da, u vreme Josipa Broza plate su bile redovne, moglo se od njih pristojno živeti, a procenat nezaposlenih bio je skoro simboličan.

Došao američki arhitekta u Beograd i u obilazak grada ga poveo ovdašnji kolega. „Šta je ovo?“, upita Amerikanac. „To je hotel Hajat. Njega su naši radnici izgradili za godinu dana“, odgovori domaćin. „Ovo!? Pa to naši radnici izgrade za šest meseci!“, nadmeno će Amer. Nastave oni i dođu ispred hotela Interkontinental. Amerikanac: „A ovo?“ Domaćin: „E to vam je hotel Interkontinental. To su naši radnici izgradili za šest meseci“. Amerikanac: „Ovo!? Pa to naši radnici izgrade za tri meseca“. Šetaju dalje i naiđu na Hram Svetog Save. Amerikanac: „A šta vam je ovo?“ Naš arhitekta će iznervirano: „Nemam pojma, to jutros nije bilo tu!“

Ako, poslovno ili privatno, odete iz Srbije, uspete da se bar na nedelju dana distancirate od dešavanja u zemlji, kada se vratite činiće vam se da ništa niste propustili. Nedelju dana i nije neki vremenski period, ali da na pustom ostrvu boravite mesec - dva, godinu-dve, po povratku u Srbiju verovatno bi vas sačekala ista slika.

Čini li vam se ponekad da svakodnevno čujete samo loše vesti u zemlji i svetu? Uplašite se da su drevne Maje možda bile u pravu i da će smak sveta, daleko bilo, nastupiti 2012. godine? Kod nas - sve više nezaposlenih i gladnih. U svetu - zemljotresi, cunami, opasnost nuklearne katastrofe, bombardovanje Libije, tenkovi u Siriji, narko-rat u Meksiku... i takođe sve više nezaposlenih i gladnih. Ima li kraja lošim vestima? Nema, ali biće intermeca.

Sećam se, kao juče da je bilo, proleća 1980. godine. Iznenada se, u cvetu starosti, razboleo doživotni predsednik SFRJ i „najbolji sin naših naroda i narodnosti“ Josip Broz Tito. Danima je prva vest u svakom dnevniku bio izveštaj konzilijuma lekara Kliničnog centra u Ljubljani o stanju predsednika Tita. Proleće 2011. počelo je sa kišom, oblacima, promenjivim vremenom, a nastavilo sa novim izveštajima lekara, ovog puta KBC Beograd o zdravlju Tomislava Nikolića, lidera Srpske napredne stranke.

U vreme kada je ovim prostorima vladao „najveći sin naših naroda narodnosti“ (J. B. Tito, naravno), često nam u posetu dolazili strani zvaničnici. Običaji i okolnosti bili drugačiji i za razliku od današnjih pravila, u vreme poseta „visokih“ gostiju ne da građanima nije bilo zabranjeno da izlaze na ulice već je, štaviše, bilo poželjno da sve vrvi od razdraganih narodnih masa. Nije se tada znalo šta je politička korektnost i zloupotreba dece u dnevnopolitičke svrhe, pa su i đaci dovođeni na razne dočeke.

Mlađima može biti čudno, ali u nekim relativno davnim vremenima na ovim prostorima su postojala samo dva TV programa, Beograd jedan i Beograd dva. Svaka bivša jugoslovenska republika imala je svoj TV centar u glavnom gradu. Nije bilo rijalitija, španskih, turskih i indijskih serija. Ovdašnje televizije su se trudile da imaju što više sopstvenog programa, a postojale su i zajedničke emisije. Rivalitet je dolazio do izražaja, pa se poredilo kakvo „Nedeljno popodne“ je pripremila zagrebačka TV, a kakvi su bili u Beogradu. Priznajem da su Zagrepčani imali značajnu prednost, ako ni zbog čega drugog ono zbog voditeljskog para Saša Zelepugin - Ksenija Urličić. Ali i Beograđani su umeli da pariraju. Sarajlije su, čini mi se, bili u zapećku. Oni su, međutim, nekadašnji YU televizijski prostor zadužili antologijskom „Top listom nadrealista“.

Ima li čega lakšeg nego biti kolumnista ili politički analitičar u Srbiji? Dilema i problema, nažalost, ima toliko da nema straha od manjka posla. Veći je problem koju od silnih tema izabrati za analizu? A da nam pre svega vladajuća koalicija nudi široku „soluciju mogućnosti“ - jašta no nudi. Toliko su „inventivni“ da me stalno iznenade. Neprijatno, naravno. Šta reći o vlasti kojoj u sred hronične ekonomske krize, rekordne nezaposlenosti, smanjenja plata, rasta cena, štrajkova, padne na pamet da predloži duplo povećanje budžetskih sredstava za političke partije? Nacrt zakona o finansiranju političkih partija predviđa povećanje izdvajanja iz budžeta za finansiranje stranaka sa 0,15 na 0,3 odsto, sa 10 na 20 miliona evra. Znači, para za prosvetne i zdravstvene radnike nema, ali za političare ima.

Ako je iko ozbiljan od rekonstrukcije Vlade Srbije očekivao boljitak, ekspoze starog premijera i novog ministra finansija Mirka Cvetkovića, način spajanja ministarstava, novoizabrani ministri, rekonstrukcija „u celini i celosti“, verovatno daje veoma malu nadu da će građani od „našminkane“ Cvetkovićeve „momčadi“ imati značajnije koristi. Pitanje je i da li će biti ikakve koristi. Duže od godinu dana trajala je tursko-španska serija o rekonstrukciji od koje smo na kraju dobili ekspoze koji je bio skoro isti kao i onaj koji je Cvetković pročitao pre oko tri godine kada je prvobitna vlada izglasana i sada, kada imamo novokomponovanu vladu od 17 ministara i 21 člana. U njoj verovatno ni pojedini ministri još nisu naučili puno ime i prezime svoje funkcije, niti znaju zašto su im baš ti resori dodeljeni i kako su tako skrojeni.

Amerikanka po imenu Bes Kuper ušla je u Ginisovu knjigu rekorda kao najstarija žena na svetu. Napunila je 114. godina, a kao recept za dugovečnost preporučila je da svako treba da „gleda svoja posla“. U agencijskoj vesti navodi se da je vremešna baka Kuper rođena 1896. godine u državi Tenesi, udala se 1924. godine, a od 1963. je udovica. Ima četvoro dece, 11 unuka, 15 praunuka i jedno čukununuče. Kada su je na njen 113. rođendan pitali koji je njen recept za dugovečnost odgovorila je da ne jede hamburgere i brzu hranu i da je uvek „gledala svoja posla“. Ima i u Srbiji stogodišnjaka, ali, čini se, sve manje. Razlozi su sigurno raznoliki, međutim, da je kod nas teško ispunjavati recept bake Kuper i gledati svoja posla, teško je. Stoji da naši građani više vole da zaviruju preko komšijskog plota, nego da gledaju svoje dvorište, ali i dalje mi nije jasno u čemu je čar rijaliti programa?

U turskim serijama trenutno omiljenim u zemlji Srbiji, „Kad lišće pada“ i „Gumuš“, stvari se zahuktavaju, a rasplet još ne nazire. U prvoj seriji, zet Oguz i snaha Ferhunde spletkare li spletkare i časnoj kući Ali Rize ne daju mira. U drugoj, glavna junakinja Gumuš taman se pomirila s mužem, lepim i bogatim Mehmedom, kad se pojavila neočekivana „rana iz prošlosti“ u vidu Mehmedovog sina iz ranije veze. U Vladi Srbije, stvari su jasnije i rasplet je nadomak ruke.

Na prvi pogled, sve bogate i uređene države liče jedna na drugu. Sve siromašne i neuređene, nesrećne su na svoj način. Za one prve se često kaže da su sterilne, dosadne, a ove druge, u koje i Srbija, po mojoj skromnoj oceni, spada, „imaju dušu“. Pošto se „od duše“ ne živi, građani tih siromašnih zemalja pokušavaju da se izvuku iz bede na različite načine. U nekima zemljama, u želji za promenama i boljim životom građani malo-malo pa protestuju, dolazi do političkih promena, u drugima ljudi trpe, trpe, pa kad pukne sve trešti. Srbija verovatno spada u prve, a arapske zemlje Bliskog istoka i Severne Afrike u druge.