Safeta Biševac

Sećam se, kao juče da je bilo, proleća 1980. godine. Iznenada se, u cvetu starosti, razboleo doživotni predsednik SFRJ i „najbolji sin naših naroda i narodnosti“ Josip Broz Tito. Danima je prva vest u svakom dnevniku bio izveštaj konzilijuma lekara Kliničnog centra u Ljubljani o stanju predsednika Tita. Proleće 2011. počelo je sa kišom, oblacima, promenjivim vremenom, a nastavilo sa novim izveštajima lekara, ovog puta KBC Beograd o zdravlju Tomislava Nikolića, lidera Srpske napredne stranke.

U vreme kada je ovim prostorima vladao „najveći sin naših naroda narodnosti“ (J. B. Tito, naravno), često nam u posetu dolazili strani zvaničnici. Običaji i okolnosti bili drugačiji i za razliku od današnjih pravila, u vreme poseta „visokih“ gostiju ne da građanima nije bilo zabranjeno da izlaze na ulice već je, štaviše, bilo poželjno da sve vrvi od razdraganih narodnih masa. Nije se tada znalo šta je politička korektnost i zloupotreba dece u dnevnopolitičke svrhe, pa su i đaci dovođeni na razne dočeke.

Mlađima može biti čudno, ali u nekim relativno davnim vremenima na ovim prostorima su postojala samo dva TV programa, Beograd jedan i Beograd dva. Svaka bivša jugoslovenska republika imala je svoj TV centar u glavnom gradu. Nije bilo rijalitija, španskih, turskih i indijskih serija. Ovdašnje televizije su se trudile da imaju što više sopstvenog programa, a postojale su i zajedničke emisije. Rivalitet je dolazio do izražaja, pa se poredilo kakvo „Nedeljno popodne“ je pripremila zagrebačka TV, a kakvi su bili u Beogradu. Priznajem da su Zagrepčani imali značajnu prednost, ako ni zbog čega drugog ono zbog voditeljskog para Saša Zelepugin - Ksenija Urličić. Ali i Beograđani su umeli da pariraju. Sarajlije su, čini mi se, bili u zapećku. Oni su, međutim, nekadašnji YU televizijski prostor zadužili antologijskom „Top listom nadrealista“.

Ima li čega lakšeg nego biti kolumnista ili politički analitičar u Srbiji? Dilema i problema, nažalost, ima toliko da nema straha od manjka posla. Veći je problem koju od silnih tema izabrati za analizu? A da nam pre svega vladajuća koalicija nudi široku „soluciju mogućnosti“ - jašta no nudi. Toliko su „inventivni“ da me stalno iznenade. Neprijatno, naravno. Šta reći o vlasti kojoj u sred hronične ekonomske krize, rekordne nezaposlenosti, smanjenja plata, rasta cena, štrajkova, padne na pamet da predloži duplo povećanje budžetskih sredstava za političke partije? Nacrt zakona o finansiranju političkih partija predviđa povećanje izdvajanja iz budžeta za finansiranje stranaka sa 0,15 na 0,3 odsto, sa 10 na 20 miliona evra. Znači, para za prosvetne i zdravstvene radnike nema, ali za političare ima.

Ako je iko ozbiljan od rekonstrukcije Vlade Srbije očekivao boljitak, ekspoze starog premijera i novog ministra finansija Mirka Cvetkovića, način spajanja ministarstava, novoizabrani ministri, rekonstrukcija „u celini i celosti“, verovatno daje veoma malu nadu da će građani od „našminkane“ Cvetkovićeve „momčadi“ imati značajnije koristi. Pitanje je i da li će biti ikakve koristi. Duže od godinu dana trajala je tursko-španska serija o rekonstrukciji od koje smo na kraju dobili ekspoze koji je bio skoro isti kao i onaj koji je Cvetković pročitao pre oko tri godine kada je prvobitna vlada izglasana i sada, kada imamo novokomponovanu vladu od 17 ministara i 21 člana. U njoj verovatno ni pojedini ministri još nisu naučili puno ime i prezime svoje funkcije, niti znaju zašto su im baš ti resori dodeljeni i kako su tako skrojeni.

Amerikanka po imenu Bes Kuper ušla je u Ginisovu knjigu rekorda kao najstarija žena na svetu. Napunila je 114. godina, a kao recept za dugovečnost preporučila je da svako treba da „gleda svoja posla“. U agencijskoj vesti navodi se da je vremešna baka Kuper rođena 1896. godine u državi Tenesi, udala se 1924. godine, a od 1963. je udovica. Ima četvoro dece, 11 unuka, 15 praunuka i jedno čukununuče. Kada su je na njen 113. rođendan pitali koji je njen recept za dugovečnost odgovorila je da ne jede hamburgere i brzu hranu i da je uvek „gledala svoja posla“. Ima i u Srbiji stogodišnjaka, ali, čini se, sve manje. Razlozi su sigurno raznoliki, međutim, da je kod nas teško ispunjavati recept bake Kuper i gledati svoja posla, teško je. Stoji da naši građani više vole da zaviruju preko komšijskog plota, nego da gledaju svoje dvorište, ali i dalje mi nije jasno u čemu je čar rijaliti programa?

U turskim serijama trenutno omiljenim u zemlji Srbiji, „Kad lišće pada“ i „Gumuš“, stvari se zahuktavaju, a rasplet još ne nazire. U prvoj seriji, zet Oguz i snaha Ferhunde spletkare li spletkare i časnoj kući Ali Rize ne daju mira. U drugoj, glavna junakinja Gumuš taman se pomirila s mužem, lepim i bogatim Mehmedom, kad se pojavila neočekivana „rana iz prošlosti“ u vidu Mehmedovog sina iz ranije veze. U Vladi Srbije, stvari su jasnije i rasplet je nadomak ruke.

Na prvi pogled, sve bogate i uređene države liče jedna na drugu. Sve siromašne i neuređene, nesrećne su na svoj način. Za one prve se često kaže da su sterilne, dosadne, a ove druge, u koje i Srbija, po mojoj skromnoj oceni, spada, „imaju dušu“. Pošto se „od duše“ ne živi, građani tih siromašnih zemalja pokušavaju da se izvuku iz bede na različite načine. U nekima zemljama, u želji za promenama i boljim životom građani malo-malo pa protestuju, dolazi do političkih promena, u drugima ljudi trpe, trpe, pa kad pukne sve trešti. Srbija verovatno spada u prve, a arapske zemlje Bliskog istoka i Severne Afrike u druge.

Prvo je Aida Ćorović objavila svoj stav o hidžabu, onda stigao odgovor Aide Rašljanin prepun uvreda. Nisu mi se dopale ni neke rečenice prvog teksta, ali se to ne može uporediti sa drugim koji smatram za neprihvatljiv način obraćanja i govor mržnje. Usledili su saopštenja, osude, reakcije... Lepo je što je NVO sektor pokazao ovakav nivo solidarnosti, ali što ga nije bilo u nekim ranijim slučajevima? Nijedna sandžačka NVO nije reagovala na verbalni napad na našu novinarku Slađanu Novosel na prošlogodišnjem protestu Zukorlićevih pristalica u novopazarskom naselju Hadžet. Od incidenta se, na sreću, Islamska zajednica odmah ogradila.

U zemlji Srbiji 14. februar, u većem delu sveta poznat kao Dan zaljubljenih, ubuduće treba obeležavati kao dan ostavki. Time bi se rešila bar jedna od večitih dilema, da li tog dana slaviti Svetog Valentina ili Svetog Trifuna? Ni Valentina ni Trifuna, već se ubuduće tog dana treba prisetiti onih koji su u ponedeljak, 14. februara ove godine dali ostavke na dotadašnje funkcije.

Slovenci su krivi za sve. Prvo su, krajem osamdesetih, počeli da „tresu“ rahmetli SFRJ i traže modernizaciju i demokratizaciju učmalog jednopartijskog sistema i zajedničke države. Uvek su se izdvajali i izigravali bolji deo blaženopočivajuće Jugoslavije. U njihovoj „deželi“ su se znali i poštovali red, rad, mir i disciplina. Radili su više, živeli bolje, jasno su stavljali do znanja da su oni „severnjaci“ bolji od nas „južnjaka“.

„Što manje znaš manje patiš“, govorila je Grozda, nekadašnja profesorka istorije u Zemunskoj gimnaziji, koju citiram po drugi put na ovoj strani. Zaslužila je to Grozda, strah i trepet ove ugledne obrazovne ustanove. Ako se može verovati istraživanju Beogradskog centra za ljudska prava, građani Srbije ne pate previše. Tačnije, sigurno pate zbog bede i nemaštine, ali im znanje nije nikakav izvor duševnih boli. Istraživanja ove vrste uvek su mač sa dve oštrice, ali, ukoliko su kvalitetno urađena daju zanimljivu sliku, koja ume da razveseli, ali i zabrine.

Srbija može da odahne. Nata i Dača su konačno prelomili. Razvode se. Dobro obavešteni izvori tvrde da su već potpisali sve potrebne papire i da je ostalo samo da njihovi advokati podnesu zvanični zahtev za razvod. Nije im lako, ali sigurno je bolje da se sporazumno razvedu nego da nastave da se svađaju. Dogovoriće se valjda i o starateljstvu nad malenom Hanom.

Opirala sam se, vrlo uspešno i dosta dugo, „belošengenskoj histeriji“. Toliko uspešno da čari „belog šengena“ nisam koristila do pre nekoliko dana, mada volim da putujem. Namerno sam se držala starih, dobrih destinacija i država koje nas nisu „mučile“ vizama već dočekivale kao ljude. Ako sam mogla 20 godina da čekam ukidanje viza, mogu i zemlje EU da sačekaju koji mesec na moju posetu, tvrdoglavo sam rezonovala. Pošto je više od godinu dana prošlo od ukidanja viza za zemlje Šengen zone, shvatila sam da je došlo vreme da se zaputim put neke zemlje EU. A i pozvana sam da prisustvujem konferenciji Unesco o novinarstvu u Parizu.

Obožavam Sandžak, svoju rodnu grudu i zemljake Sandžaklije, ali teška srca pišem ove redove. I sebi dosadim zbog tolikog pominjanja sandžačkih „tema i dilema“, ali šta ću kad se nameću? Mesecima već sa svih strana „iskače“ Muamer Zukorlić, muftija Islamske zajednice u Srbiji. E, da mi je neko davne 1993. godine, kada sam prvi put na nekom skupu SDA u Novom Pazaru videla Zukorlića, rekao da će dotični postati glavna zvezda ovdašnjih medija...