Safeta Biševac

„Što manje znaš manje patiš“, govorila je Grozda, nekadašnja profesorka istorije u Zemunskoj gimnaziji, koju citiram po drugi put na ovoj strani. Zaslužila je to Grozda, strah i trepet ove ugledne obrazovne ustanove. Ako se može verovati istraživanju Beogradskog centra za ljudska prava, građani Srbije ne pate previše. Tačnije, sigurno pate zbog bede i nemaštine, ali im znanje nije nikakav izvor duševnih boli. Istraživanja ove vrste uvek su mač sa dve oštrice, ali, ukoliko su kvalitetno urađena daju zanimljivu sliku, koja ume da razveseli, ali i zabrine.

Srbija može da odahne. Nata i Dača su konačno prelomili. Razvode se. Dobro obavešteni izvori tvrde da su već potpisali sve potrebne papire i da je ostalo samo da njihovi advokati podnesu zvanični zahtev za razvod. Nije im lako, ali sigurno je bolje da se sporazumno razvedu nego da nastave da se svađaju. Dogovoriće se valjda i o starateljstvu nad malenom Hanom.

Opirala sam se, vrlo uspešno i dosta dugo, „belošengenskoj histeriji“. Toliko uspešno da čari „belog šengena“ nisam koristila do pre nekoliko dana, mada volim da putujem. Namerno sam se držala starih, dobrih destinacija i država koje nas nisu „mučile“ vizama već dočekivale kao ljude. Ako sam mogla 20 godina da čekam ukidanje viza, mogu i zemlje EU da sačekaju koji mesec na moju posetu, tvrdoglavo sam rezonovala. Pošto je više od godinu dana prošlo od ukidanja viza za zemlje Šengen zone, shvatila sam da je došlo vreme da se zaputim put neke zemlje EU. A i pozvana sam da prisustvujem konferenciji Unesco o novinarstvu u Parizu.

Obožavam Sandžak, svoju rodnu grudu i zemljake Sandžaklije, ali teška srca pišem ove redove. I sebi dosadim zbog tolikog pominjanja sandžačkih „tema i dilema“, ali šta ću kad se nameću? Mesecima već sa svih strana „iskače“ Muamer Zukorlić, muftija Islamske zajednice u Srbiji. E, da mi je neko davne 1993. godine, kada sam prvi put na nekom skupu SDA u Novom Pazaru videla Zukorlića, rekao da će dotični postati glavna zvezda ovdašnjih medija...

Zima nam se, posle nekoliko neobično toplih, skoro prolećnih dana, vratila u četvrtak, 20. januara. Temperatura je tog dana pala u celoj zemlji, u većem delu bilo kišovito, negde se zabeleo sneg. Po običaju, novobeogradski tramvaji su stali pre podne, onda proradili, pa opet stali i tako ukrug. Posle podne bila gužva na Brankovom mostu, videla se i vozila sa rotacionim svetlima, znači neke „face“ se zaputile ka ili od zgrade vlade u Novom Beogradu, zvane još i Palata Srbija.

Uvek me zbunjuje sposobnost političara na vlasti da od nečega što nije nikakva teškoća naprave prvorazredni problem. Primer su i izbori za Nacionalni savet bošnjačke nacionalne manjine ili Bošnjačko nacionalno veće. Ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić raspisao je za 17. april nove izbore za BNV. Na prošlim izborima, 6. juna, najviše mandata - 17 od 35, osvojila je Bošnjačka kulturna zajednica muftije Muamera Zukorlića, Bošnjačka lista SDA ministra bez portfelja Sulejmana Ugljanina 13, a pet Bošnjački preporod SDP ministra rada i socijalne politike Rasima Ljajića.

U vreme SKJ, političari su uglavnom bili uštogljeni i ozbiljni. Bila takva, ozbiljna, vremena, „neprijatelj“ nije spavao već je stalno odnekud vrebao. „Crni“ im bio omiljeni nadimak ili partizansko ime, a bilo i „Mrkih“. Političari slično, sivo izgledali, kao da su imali istog krojača ili kupovali po istim prodavnicama. Radili tada „Beko“, „Kluz“, „Ateks“, „Varteks“... i to punom parom. Da, mlađarijo draga, tada se u ovoj zemlji, a i šire, proizvodilo. Deluje nestvarno, ali kupovala se tada domaća, a ne kineska ili markirana roba. Naravno, među političarima bilo i izuzetaka - Josip Broz. Uvek elegantan, elokvencija mu nije bila jača strana, ali je zato imao šarma.

Srbija nezadrživo hrli ka Evropskoj uniji, ali bi trebalo da gleda i na druge strane sveta. Jeste da moramo da prihvatamo i primenjujemo EU standarde, ali svuda može nešto pametno, korisno i lepo da se vidi i nauči. Latinska Amerika je,naprimer, divan kontinent. Klima prijatna, priroda divna, druželjubivi ljudi, Rio de Žaneiro, Buenos Ajres, Mačupiču, Andi, Amazon...

Od komunista su gori samo antikomunisti. Ova rečenica bivšeg predsednika Češke, disidenta i čuvenog dramskog pisca Vaclava Havela, mogla bi se proširiti na mnogo načina. Mogli bismo tako da kažemo da su od strastvenih pušača i alkoholičara gori samo bivši pušači i novopečeni antialkoholičari. U bivše alkoholičare i aktuelne antialkoholičare spada i roker Ozi Ozborn. Bio je nekada član britanske grupe „Blek sabat“, ali je širim masama poznat kao učesnik rijaliti programa „Ozbornovi“, u poređenju s kojim „Farma“ deluje kao emisija naučnog karaktera. U tom programu četvoročlana porodica Ozborn godinama vodi svoj svakodnevni život pred kamerama. Ustaju, umivaju se, razvlače po svojoj raskošnoj kući, svađaju, psuju, grle, ljube... kako već u svakodnevnom životu biva. Ozi Ozborn je čuven po još nekim bizarnostima, a od kada je ostavio alkohol ima redovnu kolumnu o, verovali ili ne, zdravlju u britanskom Sandej tajms magazinu. I nek se sad neko čudi kolumnama Karleuše i Seke?

U svakoj zemlji zdravstveni problemi, bolesti i operacije vodećih političara i javnih ličnosti izazivaju interesovanje javnosti. Pošto mediji od javnosti žive, normalno je da, naročito u oštroj tržišnoj utakmici, istu „hrane“ bezbrojnim informacijama, slikama, vestima o zdravstvenom stanju pacijenta. Meru, ipak, treba pronaći. Kako su se naši mediji pokazali u slučaju operacije Ahilove tetive predsednika Borisa Tadića? Očekivano loše. Tadić se sa štakom pojavio na rođendanu G17 plus, pre neke dve nedelje. Objasnio kako je došlo do povrede, a onda je krenula lavina „analiza“ i tračeva. Da li se Tadić pojavio sa štapom ili štakom? Da li se Tadić povredio igrajući košarku, kako tvrdi? Gde će biti operisan? Ko će ga operisati? Šta je ta Ahilova tetiva i ima li veze sa starogrčkim junakom? Bila onda i Skupština DS. Tadić, na jednoj nozi, održao poduži govor.

U zemlji Srbiji ljudi mnogo vole da gledaju preko plota u komšijsko dvorište. Bukvalno i metaforično. Uglavnom nas zanima šta se dešava u našem okruženju, posebno bivšim jugo republikama. To je za svaku pohvalu, ukoliko je u pitanju želja za znanjem i upoznavanjem, ali ponekad se gledanje u komšiluk svodi na našu nasušnu potrebu ili da kukamo da smo najgori ili da se tešimo da je kod komšija stanje još gore.

Ovdašnji političari, posebno ako su na vlasti, vole da obilaze različite prigodne manifestacije, sportske, kulturne, vojne, novinarske... Ne prave pitanje. Važno je da ima sveta koji će ih videti i kamera koje će zabeležiti njihovu posetu, praćenu skoro uvek prigodnim i nadasve mudrim porukama. Nisu naši političari izuzetak, i strani su slični. Nije aktuelna vlast to izmislila i bivši su se slično ponašali. Naravno, dosta zavisi od ličnog senzibiliteta.

Da li građani Srbije, kako kaže predsednik Socijaldemokratske partije i ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić, više veruju učesnicima „Farme“ nego političarima? Ne bih rekla. Ubeđena sam da većina ne veruje ni „farmerima“ ni političarima, s tom razlikom što mnogi popularni rijaliti šou gledaju sa zadovoljstvom, a političare uglavnom sa gnušanjem. Ima, ipak, političara kojima pojedinci veruju. Ivici Dačiću, predsedniku SPS i ministru unutrašnjih poslova veruju reditelj Srđan Dragojević i Boris Milićević, aktivista za prava homoseksualaca i osnivač Gej-strejt alijanse. Toliko mu veruju da su se ne samo učlanili u SPS već su i izabrani za članove Glavnog odbora na kongresu SPS. Kongres je očekivan s nestrpljenjem, a ispostavilo se da je najveće iznenađenje dolazak ovog dvojca. Iznenađen je i koalicioni partner SPS Dragan Marković Palma. I to neprijatno.

Pre nekih sedam-osam godina, grupu izveštača u Skupštini Srbije posetila je delegacija OEBS, čini mi se. Raspitivali se za uslove rada skupštinskih izveštača u tada mladoj i nejakoj demokratskoj Srbiji. Jedan od gostiju je u ormanu video poređane pisaće mašine zavidne starosti i pitao: „Ovo su muzejski eksponati?“. „Ne, ne. Mi kucamo na tim mašinama i onda faksom šaljemo izveštaje redakcijama“, objasniše moje kolege. Gosti se šokirali. „Gde su vam kompjuteri?“, upitaše.

Ko kaže da Srbija nije uređena i pravna država? Evo, poslednjem predsedniku Predsedništva rahmetli SFRJ Stjepanu Mesiću država Srbija uredno, svakog 25. u mesecu plaća penziju od tačno 39 evra za manje od godinu dana radnog staža provedenog u Beogradu. Mesić, srećom, ima poduži staž u Hrvatskoj pa mu tih 39 evra ništa ne znači, ali važno je da „kaplje“.