Safeta Biševac

Zima nam se, posle nekoliko neobično toplih, skoro prolećnih dana, vratila u četvrtak, 20. januara. Temperatura je tog dana pala u celoj zemlji, u većem delu bilo kišovito, negde se zabeleo sneg. Po običaju, novobeogradski tramvaji su stali pre podne, onda proradili, pa opet stali i tako ukrug. Posle podne bila gužva na Brankovom mostu, videla se i vozila sa rotacionim svetlima, znači neke „face“ se zaputile ka ili od zgrade vlade u Novom Beogradu, zvane još i Palata Srbija.

Uvek me zbunjuje sposobnost političara na vlasti da od nečega što nije nikakva teškoća naprave prvorazredni problem. Primer su i izbori za Nacionalni savet bošnjačke nacionalne manjine ili Bošnjačko nacionalno veće. Ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić raspisao je za 17. april nove izbore za BNV. Na prošlim izborima, 6. juna, najviše mandata - 17 od 35, osvojila je Bošnjačka kulturna zajednica muftije Muamera Zukorlića, Bošnjačka lista SDA ministra bez portfelja Sulejmana Ugljanina 13, a pet Bošnjački preporod SDP ministra rada i socijalne politike Rasima Ljajića.

U vreme SKJ, političari su uglavnom bili uštogljeni i ozbiljni. Bila takva, ozbiljna, vremena, „neprijatelj“ nije spavao već je stalno odnekud vrebao. „Crni“ im bio omiljeni nadimak ili partizansko ime, a bilo i „Mrkih“. Političari slično, sivo izgledali, kao da su imali istog krojača ili kupovali po istim prodavnicama. Radili tada „Beko“, „Kluz“, „Ateks“, „Varteks“... i to punom parom. Da, mlađarijo draga, tada se u ovoj zemlji, a i šire, proizvodilo. Deluje nestvarno, ali kupovala se tada domaća, a ne kineska ili markirana roba. Naravno, među političarima bilo i izuzetaka - Josip Broz. Uvek elegantan, elokvencija mu nije bila jača strana, ali je zato imao šarma.

Srbija nezadrživo hrli ka Evropskoj uniji, ali bi trebalo da gleda i na druge strane sveta. Jeste da moramo da prihvatamo i primenjujemo EU standarde, ali svuda može nešto pametno, korisno i lepo da se vidi i nauči. Latinska Amerika je,naprimer, divan kontinent. Klima prijatna, priroda divna, druželjubivi ljudi, Rio de Žaneiro, Buenos Ajres, Mačupiču, Andi, Amazon...

Od komunista su gori samo antikomunisti. Ova rečenica bivšeg predsednika Češke, disidenta i čuvenog dramskog pisca Vaclava Havela, mogla bi se proširiti na mnogo načina. Mogli bismo tako da kažemo da su od strastvenih pušača i alkoholičara gori samo bivši pušači i novopečeni antialkoholičari. U bivše alkoholičare i aktuelne antialkoholičare spada i roker Ozi Ozborn. Bio je nekada član britanske grupe „Blek sabat“, ali je širim masama poznat kao učesnik rijaliti programa „Ozbornovi“, u poređenju s kojim „Farma“ deluje kao emisija naučnog karaktera. U tom programu četvoročlana porodica Ozborn godinama vodi svoj svakodnevni život pred kamerama. Ustaju, umivaju se, razvlače po svojoj raskošnoj kući, svađaju, psuju, grle, ljube... kako već u svakodnevnom životu biva. Ozi Ozborn je čuven po još nekim bizarnostima, a od kada je ostavio alkohol ima redovnu kolumnu o, verovali ili ne, zdravlju u britanskom Sandej tajms magazinu. I nek se sad neko čudi kolumnama Karleuše i Seke?

U svakoj zemlji zdravstveni problemi, bolesti i operacije vodećih političara i javnih ličnosti izazivaju interesovanje javnosti. Pošto mediji od javnosti žive, normalno je da, naročito u oštroj tržišnoj utakmici, istu „hrane“ bezbrojnim informacijama, slikama, vestima o zdravstvenom stanju pacijenta. Meru, ipak, treba pronaći. Kako su se naši mediji pokazali u slučaju operacije Ahilove tetive predsednika Borisa Tadića? Očekivano loše. Tadić se sa štakom pojavio na rođendanu G17 plus, pre neke dve nedelje. Objasnio kako je došlo do povrede, a onda je krenula lavina „analiza“ i tračeva. Da li se Tadić pojavio sa štapom ili štakom? Da li se Tadić povredio igrajući košarku, kako tvrdi? Gde će biti operisan? Ko će ga operisati? Šta je ta Ahilova tetiva i ima li veze sa starogrčkim junakom? Bila onda i Skupština DS. Tadić, na jednoj nozi, održao poduži govor.

U zemlji Srbiji ljudi mnogo vole da gledaju preko plota u komšijsko dvorište. Bukvalno i metaforično. Uglavnom nas zanima šta se dešava u našem okruženju, posebno bivšim jugo republikama. To je za svaku pohvalu, ukoliko je u pitanju želja za znanjem i upoznavanjem, ali ponekad se gledanje u komšiluk svodi na našu nasušnu potrebu ili da kukamo da smo najgori ili da se tešimo da je kod komšija stanje još gore.

Ovdašnji političari, posebno ako su na vlasti, vole da obilaze različite prigodne manifestacije, sportske, kulturne, vojne, novinarske... Ne prave pitanje. Važno je da ima sveta koji će ih videti i kamera koje će zabeležiti njihovu posetu, praćenu skoro uvek prigodnim i nadasve mudrim porukama. Nisu naši političari izuzetak, i strani su slični. Nije aktuelna vlast to izmislila i bivši su se slično ponašali. Naravno, dosta zavisi od ličnog senzibiliteta.

Da li građani Srbije, kako kaže predsednik Socijaldemokratske partije i ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić, više veruju učesnicima „Farme“ nego političarima? Ne bih rekla. Ubeđena sam da većina ne veruje ni „farmerima“ ni političarima, s tom razlikom što mnogi popularni rijaliti šou gledaju sa zadovoljstvom, a političare uglavnom sa gnušanjem. Ima, ipak, političara kojima pojedinci veruju. Ivici Dačiću, predsedniku SPS i ministru unutrašnjih poslova veruju reditelj Srđan Dragojević i Boris Milićević, aktivista za prava homoseksualaca i osnivač Gej-strejt alijanse. Toliko mu veruju da su se ne samo učlanili u SPS već su i izabrani za članove Glavnog odbora na kongresu SPS. Kongres je očekivan s nestrpljenjem, a ispostavilo se da je najveće iznenađenje dolazak ovog dvojca. Iznenađen je i koalicioni partner SPS Dragan Marković Palma. I to neprijatno.

Pre nekih sedam-osam godina, grupu izveštača u Skupštini Srbije posetila je delegacija OEBS, čini mi se. Raspitivali se za uslove rada skupštinskih izveštača u tada mladoj i nejakoj demokratskoj Srbiji. Jedan od gostiju je u ormanu video poređane pisaće mašine zavidne starosti i pitao: „Ovo su muzejski eksponati?“. „Ne, ne. Mi kucamo na tim mašinama i onda faksom šaljemo izveštaje redakcijama“, objasniše moje kolege. Gosti se šokirali. „Gde su vam kompjuteri?“, upitaše.

Ko kaže da Srbija nije uređena i pravna država? Evo, poslednjem predsedniku Predsedništva rahmetli SFRJ Stjepanu Mesiću država Srbija uredno, svakog 25. u mesecu plaća penziju od tačno 39 evra za manje od godinu dana radnog staža provedenog u Beogradu. Mesić, srećom, ima poduži staž u Hrvatskoj pa mu tih 39 evra ništa ne znači, ali važno je da „kaplje“.

Za političare, posebno ako su na vlasti, verovatno nema gore stvari nego kada izgube vezu sa realnošću i običnim svetom. Koga takva sudbina zadesi, gubitak vlasti mu ne gine. Zato je dobro da političari budu u stalnom kontaktu sa „bazom“. Pozdravljam stoga svaku posetu ministara, premijera, predsednika različitim delovima zemlje.

Neobično cenim religije, jer je u njihovoj suštini, kako ih razumem, zalaganje za moralna i ljudska načela. Pravim razliku između religija, na jednoj, verskih organizacija i lidera, na drugoj strani, čiji mi potezi ponekad nisu simpatični i čini mi se da odudaraju od verskih načela koja bi trebalo da primenjuju. Mislim na one koji su u vreme ratova šetali sa kalašnjikovima, huškali, prizivaju Sodomu i Gomoru, promenu državnih granica, voze automobile skuplje od prosečnog stana u Beogradu... Prirodno je da sam, kao muslimanka vezana za islam i čudi me koliko ljudi malo znaju o muslimanskoj religiji. Nije zato neobično što je islamofobija toliko raširena.

Srbija je u četvrtak napravila još jedan korak ka društvu uređenih, razvijenih evropskih i zapadnih država- stupio je na snagu Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu. Mali je to korak za čovečanstvo, ali veliki za Srbiju. Sada naši pušači, poput svojih zapadnih kolega stoje ispred zgrada i puše. Viđala sam takve scene u inostranstvu, viđam ih dva dana u centru Beograda. I nek sad neki neverni Toma kaže da ne hrlimo ka društvu uređenih evropskih država. Zabrana pušenja, pečenja rakije i svinjokolja, tri su baba roge kojima, pored ostalog, evroskeptici plaše građanstvo.

Koliko je život brz u Srbiji može se primetiti i po intenzitetu političkih događaja. Teško je naći zemlju ove veličine u kojoj se važni događaji smenjuju filmskom brzinom kao u Srbiji. Ko bi se danas mogao setiti o čemu smo prošle godine u ovo vreme pisali? Šta je bilo na naslovnim stranama novina pre 2-3 meseca? Od posete Borisa Tadića Vukovaru nije prošlo ni nedelju dana, a već se toliko toga izdešavalo da se verovatno mnogima čini da su dugo očekivano izvinjenje i ispriku čuli iha-haj kad. Neke stranke slavile rođendane, druge se spremaju za izborne skupštine, a svi su uveliko u kampanji za parlamentarne izbore kojih će izgleda ipak biti naredne godine. Fudbalski navijači se prisetili starih navijačkih pesama, sa novim akterima, država muku muči s plaćanjem računa. Na to je predsednik Republike, u svom stilu ekspresno reagovao i dugovanja Predsedništva, o kojima nije ni bio obavešten, odmah su plaćena. Tako radi energičan Tadić.