Safeta Biševac

Boris Tadić je u pravu. Slogan nedavno završenog Sajma knjiga u Beogradu „Pamet u glavu“ jeste poruka za sva vremena. Predsednik Srbije je tu poruku definisao kao poziv „da budemo više racionalni, nego iracionalni, da promislimo pre nego što učinimo, da ne suzbijajući emocije pokušamo da upotrebljavamo misli više i češće i na onim mestima gde su one jedino delotvorne“. Slažem se, mada bih ja to malo prostije objasnila. Tadić to filozofski definiše, a ja jednostavnije, no on predsednik, a ja novinarka. Ja bih rekla da se zemlja Srbija i ostatak Balkana nalaze u hroničnom kriznom stanju, permanentno teškim vremenima i da bismo preživeli moramo da primenjujemo recept „pamet u glavu“. Praktično, to znači pazi šta govoriš i radiš, ne štrči previše, ne daj da tobom manipulišu, saberi dva i dva... „pamet u glavu“.

Pare ljude kvare, kaže narodna izreka. Ako je ona tačna i ukoliko sudimo po prosečnoj zaradi, od nešto više od 300 evra, građani Srbije spadaju u prilično neiskvarene ljude. Na starom kontinentu smo takoreći u samom dnu iskvarenosti. Malo nam komšije iz BiH i Albanije prkose, ali uspevamo da se nekako nosimo sa takvom konkurencijom.

Iz Luksemburga je stigla očekivana vest. Savet ministara Evropske unije konsenzusom je kandidaturu Srbije za članstvo prosledio Evropskoj komisiji na razmatranje. Istovremeno, evropski ministri dogovorili su se da Srbija neće formalno postati kandidat za ulazak u Uniju dok ne završi saradnju sa Haškim tribunalom, odnosno dok ne uhapsi preostale haške optuženike Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Ovog drugog javnost nepravedno zaboravlja.

Policajac Saša Čordić jedan je od junaka 10. oktobra. To je onaj riđokosi beogradski policajac koji je jednom učesniku protesta zbog Parade ponosa, rekao odlučno i glasno „...Moj Beograd si došao da lomiš...“. Filovao je tu rečenicu gomilom psovki, ali bože moj, nije znao da ga snimaju i da će snimak osvanuti na internetu. Onda su počele da pljušte pohvale, divljenje na iskazanoj hrabrosti, a Čordić je pre nekoliko dana dobio prigodnu nagradu i to iz ruku ministra policije Ivice Dačića.

Kad god se u ovoj zemlji desi neka glupost ili neko „pod firmom“ Srbije napravi lom u inostranstvu, deo građana počne da kuka „nije nam mesto u EU već u Africi“. Umeju slične poruke sa aromom rasizma da upute i političari. Ako se dobro sećam, u vreme Miloševićeve vlasti, jedan od funkcionera JUL, Goran Matić ili Ivan Marković, u borbenoj izjavi protiv novog svetskog poretka i „pravednog“ boja tadašnje SRJ protiv istog, s visine je izgovorio nešto kao nismo mi afrička zemlja. Onda protestovali ambasadori pojedinih afričkih država, a on objašnjavao šta je rekao, a šta mislio.

„Siguran sam da će nedelja obeležiti modernu istoriju Srbije i zato pozivam sve građane da toga dana zajedno prošetamo ulicama slobodarskog Beograda“, apelovao je Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava nekoliko dana pre Parade ponosa. Onda se desilo šta se desilo i Čiplić je, e da mu je prvi put, omanuo. Doduše, 10. oktobar će ući u modernu istoriju Srbije, ali ne kako se Čiplić nadao.

Pre neki dan sam sa zadovoljstvom opet obišla Novi Pazar. Razlozi jesu bili lične prirode, ali svaku posetu „srcu Sandžaka“ iskoristim da na licu mesta vidim kako „druga Srbija“, pri tome mislim na celu zemlju izuzev Beograda i Novog Sada, diše.

Poslednjih deset godina početak oktobra u Srbiji obeležava se skoro identično. Roditelji čija deca idu u osnovnu ili srednju školu polako dolaze k sebi jer su svoj podmladak opremili za svake godine skuplje besplatno školovanje, studenti studije nastave gde su stali, domaćice spremaju zimnicu, a republički i gradski funkcioneri treniraju nam živce svakodnevnim nadmudrivanjem da li će poskupeti grejanje i kako ćemo se grejati na zimu. Pitanja takve vrste potpuno su deplasirana pošto odgovore znamo. Grejanja će biti, ali će biti lošije nego prošle zime. Biće, sasvim sigurno, skuplje jer ritualno svake jeseni poskupljuju energenti.

U gomili rubrika lakše sadržine, neophodnih da čitaoci „progutaju“ sijaset teških priča, jedan beogradski tabloid ima običaj da „poznate“ likove ili, popularnim rečnikom, „selebriti“ ljude pita šta bi uradili sa 1000 evra? Odgovora se, priznajem, ne sećam. Em me upitani uglavnom nisu zanimali, em para i nije neka. Šta je 1000 evra na ovu skupoću? Doduše, da su „Dinkićeve“ akcije stigle u tom iznosu, obradovali bismo se.

Sitno, sitno. Za dva dana, 24. septembra, obeležićemo 10 godina od izbora za parlament i predsednika rahmetli SR Jugoslavije, na kojima je srušen pokojni Slobodan Milošević. Po objavljivanju diskutabilnih zvaničnih rezultata izbora, usledili su protesti završeni 5. oktobra kada je Milošević konačno pao. E, to su bili dani... Vreme je bilo fino, ni previše vruće ni hladno, nije bilo ni oblaka ni kiše. Pravo vreme za demonstracije.

Moja najbolja drugarica je, za razliku od mene, pasionirani ljubitelj skoro svih sportova, pomno prati sve bitne sportske događaje. Navija, neki bi rekli, neobično. Kada joj se ne sviđa neki sportista ili tim, njihova igra ili ponašanje, pa bili i iz njene Srbije, automatski navija za suprotni. Na primer, nikada ne navija za Novaka Đokovića, te je i u finalu nedavnog Otvorenog prvenstva SAD navijala za Rafaela Nadala. Da pomenem da je po nacionalnosti Srpkinja.

„Bila je to sasvim obična večer. Mama je stavljala rublje na pranje, a tata je petljao nešto oko TV. Načas bi uhvatio neku srpsku stanicu, a onda hrvatsku“, priseća se Zdenko Manjoš događaja sa početka devedesetih i rata u Hrvatskoj. Na njihova vrata zakucao je nepoznat čovek koji je rekao da Zdenkovi roditelji, Zvonko i Ivanka Manjoš, treba da se odmah jave u policijsku stanicu. Otišli su i više se nisu vratili.

Ko ne razume Guču, ne razume Srbiju, legendarna je izjava bivšeg premijera Srbije Vojislava Koštunice. Priznajem, nikada nisam bila u Guči niti imam nameru da idem. Ne volim ni tu vrstu muzike ni takav način zabave. Ne znači to da ne razumem Guču. Šta je tu teško razumeti? Trube trešte, ljudi se vesele, jedu, piju, lepo im, zaborave na svakodnevne teškoće... A Srbija? Nju je takođe lako razumeti. „Zemlja seljaka na brdovitom Balkanu“ sa velikim problemima i malim kapacitetom za njihovo rešavanje. Pošto sami ne možemo, tačnije naši političari ne umeju, a i ne pretržu se da reše, već samo gomilaju i množe probleme, malo-malo pa dođu stranci da nam pomognu. Neki bi rekli da više odmažu, ali kad sami ne znamo, što se bunimo?

Koju godinu po završetku ratova, krenuo moj poznanik iz „srca Srbije“, Kragujevca, preko Bosne ka Jadranskom moru. Usred neke zabiti učini mu se da su na pogrešnom putu i reče svojoj lepšoj polovini da pita prolaznicu da li su blizu mesta tog i tog. „Gospođo, razumete li srpski?“, obrati se Kragujevčanka starijoj Bosanki, za koju je, po marami i dimijama, zaključila da je muslimanka. „Pomalo“, odgovori upitana i uputi Kragujevčane u željenom pravcu. Moj poznanik je suprugu onda pitao otkud joj ideja da bosanski muslimani ne razumeju srpski, a ona je odgovorila da je samo htela da bude fina. Bio rat i ona nikog ne želi da vređa, pogotovo ne na nacionalnoj i verskoj osnovi.

Kada dođe vrelo leto, a ministri, državni i ostali funkcioneri odu na odmor, novinari su na velikim mukama. Čime popuniti prostor i privući čitaoce, gledaoce, slušaoce? Urednicima po pravilu, pored još nekih „dežurnih“, na pamet pada i tema gde su, šta rade poznati i bivši? Mnoge bivše onda „izvuku iz naftalina“, a neki se, ipak, sami nametnu.