Safeta Biševac

„Bila je to sasvim obična večer. Mama je stavljala rublje na pranje, a tata je petljao nešto oko TV. Načas bi uhvatio neku srpsku stanicu, a onda hrvatsku“, priseća se Zdenko Manjoš događaja sa početka devedesetih i rata u Hrvatskoj. Na njihova vrata zakucao je nepoznat čovek koji je rekao da Zdenkovi roditelji, Zvonko i Ivanka Manjoš, treba da se odmah jave u policijsku stanicu. Otišli su i više se nisu vratili.

Ko ne razume Guču, ne razume Srbiju, legendarna je izjava bivšeg premijera Srbije Vojislava Koštunice. Priznajem, nikada nisam bila u Guči niti imam nameru da idem. Ne volim ni tu vrstu muzike ni takav način zabave. Ne znači to da ne razumem Guču. Šta je tu teško razumeti? Trube trešte, ljudi se vesele, jedu, piju, lepo im, zaborave na svakodnevne teškoće... A Srbija? Nju je takođe lako razumeti. „Zemlja seljaka na brdovitom Balkanu“ sa velikim problemima i malim kapacitetom za njihovo rešavanje. Pošto sami ne možemo, tačnije naši političari ne umeju, a i ne pretržu se da reše, već samo gomilaju i množe probleme, malo-malo pa dođu stranci da nam pomognu. Neki bi rekli da više odmažu, ali kad sami ne znamo, što se bunimo?

Koju godinu po završetku ratova, krenuo moj poznanik iz „srca Srbije“, Kragujevca, preko Bosne ka Jadranskom moru. Usred neke zabiti učini mu se da su na pogrešnom putu i reče svojoj lepšoj polovini da pita prolaznicu da li su blizu mesta tog i tog. „Gospođo, razumete li srpski?“, obrati se Kragujevčanka starijoj Bosanki, za koju je, po marami i dimijama, zaključila da je muslimanka. „Pomalo“, odgovori upitana i uputi Kragujevčane u željenom pravcu. Moj poznanik je suprugu onda pitao otkud joj ideja da bosanski muslimani ne razumeju srpski, a ona je odgovorila da je samo htela da bude fina. Bio rat i ona nikog ne želi da vređa, pogotovo ne na nacionalnoj i verskoj osnovi.

Kada dođe vrelo leto, a ministri, državni i ostali funkcioneri odu na odmor, novinari su na velikim mukama. Čime popuniti prostor i privući čitaoce, gledaoce, slušaoce? Urednicima po pravilu, pored još nekih „dežurnih“, na pamet pada i tema gde su, šta rade poznati i bivši? Mnoge bivše onda „izvuku iz naftalina“, a neki se, ipak, sami nametnu.

Do kraja avgusta zainteresovani mogu da se prijavljuju na konkurs Ministarstva kulture za dodelu nacionalnih penzija, posebnih priznanja za vrhunski doprinos kulturi, koja su do sada iznosila 50.000 dinara. Vlada Srbije je 2006. godine donela dve uredbe kojim je uvedena isplata nacionalnih penzija zaslužnim u umetnosti, kulturi i sportu.

Nikada nisam volela kod nas rasprostranjen manir da, ophrvani silnim problemima i teškim životom, ili kukamo da je kod nas sve najgore (nema skuplje zemlje, lošijeg zdravstva ili nepoštenijih političara...) ili se tešimo da je u komšiluku još gore (Hrvatska skuplja i zaduženija, a Bosna politički nestabilnija), a ni na Zapadu nije idealno. Kad slušate jadikovke nekih naših gastarbajtera i imigranata o teškom životu i devijacijama tih zapadnih društava, možete da pomislite da Srbijica i nije toliko loša.

Pravna nauka tradicionalno spada u popularnije u Srbiji. Vole ljudi da se tuže i sude u ovoj zemlji, pa za advokate i sudije nikada nije manjkalo posla i zato stotine mladih svake školske godine upisuje neki od brojnih pravnih fakulteta. Voli i Srbija da tuži, a i nju tuže, pa posla ima i za stručnjake za međunarodno pravo. Ovih nedelja Srbija je izgubila nekoliko bitnih sudskih sporova u inostranstvu.

Bogoljub Karić je do pre neku godinu predstavljao oličenje američkog sna na srpski način. Nema ga već četiri godine među nama, te nije loše podsetiti se nekih delova njegove zanimljive biografije. Rođen u kolevci srpstva, Peći, 1954. godine u mnogoljudnoj, siromašnoj, ali uglednoj i poštenoj porodici, uspeo je da stvori poslovnu imperiju i, što bi rekao predsednik Tadić, „bezobrazno“ se obogati. Onda je doživeo pad, postao lice sa tjeralice i izgleda politički azilant u Rusiji.

Tokom ratnih devedesetih, ovdašnji vlastodršci i njihovi poslušnici imali su skoro opsesivni zadatak širenja istine o Srbiji. U njihovim očima za sve što se tada dešavalo na ovim prostorima Srbija,(tačnije bi bilo reći oni) nije bila odgovorna već različite svetske zavere „masonsko-jevrejsko-vatikansko-američko-muslimanskog“ tipa.

Čini mi se da poslednjih meseci ne prođe sedmica, a da se moja rodna gruda Sandžak ne nađe u vestima. Dokle, pitam se i šta bi sa onim „starim, dobrim“ vremenima kada sam Beograđanima morala da objašnjavam gde se nalazi Novi Pazar? I protekle nedelje je „Novi Pazar bio svet“: poseta turskog premijera Erdogana, jurnjava Zukorlićevih pristalica za pristalicama suprotnog, Zilkićevog tabora, miting pristalica glavnog muftije Muamera Zukorlića...

- „Ukoliko zamor EU potraje, verujem da će novostvoreni vakuum privući interesovanje i drugih, a ne samo tradicionalno prisutnih Turske i Rusije“, upozorio je nedavno ministar inostranih poslova Srbije Vuk Jeremić u intervjuu našem listu. Naglasio je ono što mnogi uviđaju u poslednje vreme - EU će verovatno napraviti pauzu u prijemu novih članica, pa se moramo okrenuti i drugima. Turska je za to idealna, njen međunarodni uticaj u svetu raste, Ankara je tradicionalno zainteresovana za Balkan. Pokazao je to i premijer Turske Redžep Tajip Erdogan tokom nedavne posete BiH i Srbiji. U Srebrenici je, na obeležavanju 15-godišnjice genocida nad Bošnjacima, pozvao na pomirenje u regionu, u Beogradu na jačanje odnosa, a u Novom Pazaru, gde su ga moji zemljaci dočekali kao Josipa Broza u stara vremena, otvorio Turski kulturni centar „Ataturk“ i naglasio značaj Sandžaka u približavanju Srbije i Turske.

Bogu hvala, bliži se kraj Svetskog prvenstva u fudbalu. Treba preživeti još finalni meč u nedelju uveče i valjda se onda vraćamo u normalu. Očekivano, Srbija je puno obećavala i neslavno prošla. Da bar Nemačka može da postane svetski prvak pa da fudbaleri Srbije mogu da se hvale da su jedini pobedili najbolju ekipu u Južnoj Africi, ali ne mogu, pošto su „panceri“ izgubili od Španaca u polufinalu. Poraz je, kao i ostale rezultate nemačke selekcije, predvidela velika zvezda ovog SP-hobotnica Pol, vidovnjak iz Oberhauzena, grada na zapadu Nemačke.

Tamansam se nadala da ću doživeti još jednu cirkusku predstavu naših političara, štrajk glađu i žeđu, kad Aleksandar Vučić, zamenik predsednika SNS, odustade od ovog vida protesta. Drago mi je zbog Vučića. Ima, kaže, problema sa visokim pritiskom i zdravljem, ne bi dugo ni izdržao, dobro je što nije ni počeo da štrajkuje, a bolje da ga nije ni najavio. Još mi je draže zbog Srbije jer je slučaj borske pošte pokazao da je ovo zemlja u kojoj vladaju pravo, pravda i demokratija. Lepo je rekao Vučić: „Ovo je mala pobeda, ali važna za normalnost i pristojnost i za ostanak demokratije u zemlji“. Ili, da parafraziram izjavu jednog mnogo poznatijeg čoveka: Ovo je mali korak za Vučića, ali veliki za Srbiju. Demokratsku Srbiju.

Ala vreme brzo leti. Kao da je juče počela 2010. godina, a već je došao jul sa neobično puno kiša. Sa julom stižu i danas zaboravljeni partizanski praznici, ali i rođendan Vlade Republike Srbije. Drugi po redu, znači, ako bude po željama vladajuće koalicije koja se nada punom četvorogodišnjem mandatu, predsednik Vlade Mirko Cvetković i njegovi ministri su na sredini poverenog im odgovornog posla. Možda nije loše prisetiti se šta je na prvi rođendan rekao premijer o radu svoje „momčadi“. „Mislim da idemo u dobrom pravcu. Nekom će se činiti da brzina kojom postižemo rezultate nije adekvatna, ali ja mislim da je primerena okolnostima u kojima se nalazimo. Efikasnost Vlade je na nivou onoga što je moguće ostvariti u datim okolnostima“, rekao je premijer Mirko Cvetković.

Da li u istoriji Srbije postoji važniji datum od 28. juna? Verovatno ne, ali taj dan, poznatiji kao Vidovdan, ušao je u istoriju ove zemlje ne samo zbog politički višestruko zloupotrebljenog boja na Kosovu već i niza drugih događaja. Da podsetim na neke, 1914. sarajevski atentat - Gavrilo Princip ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i princezu Sofiju, čime je počeo Prvi svetski rat. Atentat postao i ostao primer različitog tretmana klasičnog terorističkog akta. Princip za neke heroj, za druge terorista, izgubio ulicu u Sarajevu, naravno u Beogradu opstaje.