Safeta Biševac

Ima li nekog ko bar 10 puta nije dobio šaljivi meil o nesrećnoj budućnosti EU? Verzije su različite, ali suština je ista - kad „mi“ uđemo rasturamo ih. Skraćena verzija ide ovako: 2012. Hrvatska ulazi u EU; 2015. u EU ulaze Makedonija, BiH, Turska, Albanija, Kosovo, Srbija i Crna Gora; 2016. zapošljava se prvi naš čovek u administraciji EU; 2017. prvi naš čovek u administraciji EU zapošljava svoju, ženinu i kumovu rodbinu, kao i članove porodica najbližih suseda, a i neke ljude iz svog rodnog kraja; 2022. udeo naših u administraciji u Briselu je 60 odsto.

Srbija je zemlja u kojoj se stalno nešto dešava i koja vrlo verovatno neće u skorije vreme postati ni dobro uređena ni dosadna ni stabilna, a takvih država, verovali ili ne, ima. Nisu brojne, ali postoje čak i u ova krizna i vremena elementarnih nepogoda.

Nažalost, nisam bila u Parizu. Izuzimam višečasovni boravak na aerodromu Šarl de Gol u davna vremena devedesetih kada smo bili pod sankcijama. Sada smo na „beloj“ Šengen listi, pa je „grad svetlosti“ pri vrhu mesta koja planiram da obiđem čim mi to objektivne okolnosti, zvane novac, dozvole. Rado bih obišla i tu rezidenciju Srbije pri Unesku koju plaćamo sedam hiljada evra, ali pošto se predsednik Boris Tadić založio za revidiranje ugovora o zakupu, nisam sigurna da će biti izvodljivo. Ne znam kakve su cene u Parizu, ali mi sedam hiljada za iznajmljivanje stana od 240 kvadrata deluje previše.

Prirodom posla, primorana sam da pratim dešavanja u različitim oblastima. Iskreno i da se ne bavim novinarstvom verovatno bih sa jednakim žarom „otvarala“ različite sajtove, pratila vesti kod nas i u svetu jer jednostavno volim da budem obaveštena. Pratim tako događaje ne samo na političkom već i sportskom, ekonomskom, sveukupnom društvenom planu.

Bila sam u sredu, 3. februara, na rođendanu. Ne onom slavlju Demokratske stranke već na rođendanu veoma bliske drugarice. Skupilo se društvo malo i verovali ili ne, niko nije pomenuo politiku. U stvari, jesmo malo, ali onako uzgred.

Ukoliko je neko primetio, prošle nedelje nije bilo kolumne na ovoj strani iz prostog razloga - poslovni put u inostranstvo sprečio me je da napišem. Sa zadovoljstvom sam boravila nedelju dana u Turskoj, koja me je začudila na samom početku.

Nekako je prirodno, normalno i uobičajeno da u predizborno vreme političari, kod nas i u svetu, obećavaju sve i svašta. Što se kampanja više zahuktava, ministri i ostali funkcioneri prosto nas bombarduju lepim vestima i prognozama. Putevi, mostovi, fabrike... niču na sve strane, a, ukoliko zaokružimo baš njihov broj, ima sve da cveta.

Dobrodošli u prestonicu srednjovekovne Srbije, poruka je sa internet prezentacije opštine Kuršumlija, koja je ovih dana u vrhu vesti zbog višednevnog protesta radnika privatizovanih preduzeća „7.jul“ i „Kopaonik“. Na pomenutom sajtu piše da opština Kuršumlija ima površinu od 952 kvadratna kilometra.

Jedna od definicija kaže da je referendum oblik direktne demokratije, tačnije „neposrednog učešća građana u vršenju državne vlasti i donošenja političkih odluka“. Građani se na referendumima izjašnjavaju da li su za ili protiv određenog zakona, akta, političke ili druge odluke koje su već donete ili se njihovo donošenje planira. U novijoj istoriji praksu referenduma uveo je Napoleon postavljanjem pitanja da li ga narod prihvata za doživotnog konzula, odnosno da li priznaje naslednost carske titule u njegovoj porodici. Referendum je uspeo.

Ko nije gledao dokumentarni film „Čija je ovo pesma?“ bugarske autorke Adele Peeve, puno je propustio. Neka se potrudi da odgleda film koji predstavlja svojevrsnu odu balkanskoj lepoti i gluposti.

Priznajem da nikada nisam volele književna dela Miroslava Krleže. Težak mu je stil, pa sam pročitala samo „Gospodu Glembajeve“ i to zato što je to bila obavezna literatura. Priznajem, uzdajući se u onu narodnu da će mi pola biti oprošteno, ali ću se potruditi da nešto od Krleže pročitam.

Na nimalo inventivno, ali redovno novinarsko prednovogodišnje pitanje „sa kim i kako ćete provesti najluđu noć?“ (kao da doček Nove godine mora da bude lud ili najljuđi), građani Srbije najčešće kao iz topa odgovaraju „skromno, u krugu porodice“, (jedan tako 1999. dočekao i NATO bombardovanje), ili „uobičajeno, sa porodicom i prijateljima“. Neki pomenu ugostiteljske objekte, a retki putovanje u i van granica zemlje. Tako je bar bilo u ono crno, ne ponovilo se, vizno vreme. Sad sa belim šengenom i biometrijskim pasošem kad krenemo po evropskim metropolama...

Na površini od 26 kilometara, u južnom delu Pacifika, smestilo se devet koralnih ostrva koji čine državu Tuvalu sa oko 12.000 stanovnika. Tuvalci su uglavnom polinežanskog porekla, mada ima i nešto Evropljana. Govore tuvalski i engleski jezik, bave se najčešće ribolovom, a izvoze i kopru, osušeno jezgro kokosovog oraha. Nisu naročito bogati, bruto društveni proizvod Tuvala je manji od hiljadu i po dolara, ali kad gledate ta ostrva prepuna bujnog rastinja usred plavog okeana, poželite da tamo uživate. Nemaju, nažalost, Tuvalci puno razloga za uživanje.

U politici je veoma bitno izabrati pravi trenutak, biti svestan okolnosti i vremena ili modernim rečnikom rečeno, imati osećaj za „tajming“. Ne valja trčati pred rudu, ali ni čekati „zaustavno“ vreme. Ima, doduše retkih, situacija kada se poklope kockice, pa sve ide kao podmazano. Srbiji se to retko dešavalo, a osećaj za vreme mnogih naših političara mogao se porediti sa smislom za boje prosečnog daltoniste ili refleksima čoveka u komi.

Beograd, četvrtak, oko devet sati. Udobno zavaljeni u svoja topla vozila, beogradski taksisti polako jezde kroz hladno i snežno jutro ka konačnoj odrednici svih „napaćenih“ građana Srbije željnih pravde, para i prava - zgradi republičke vlade u Nemanjinoj ulici. Kao što Srbija ima četiri stuba svoje spoljne politike, tako su i taksisti, potpomognuti autoprevoznicima, iz četiri pravca krenuli ka zgradi vlade. Čista koincidencija, ali baš patriotski zvuči.