Slobodan Simić

Kada sam došao kući iz stranke, mali je ugledao natpis na mojoj majici.

Poštovani gospodine Ministre zdravlja, Pišem Vam sa nadom da ćete moći da mi pomognete.

Da vidimo šta piše u Zakonu...

Bližila se ponoć, a deca su kao i svake godine nestrpljivo čekala Deda Mraza.

Dugo sam ubeđivao Izdavača.

Odmah sam video da nisu obični turisti.

Pred početak predstave u garderobi je vladala uobičajena vreva.

Činjenica je da sam odavno prestao da obraćam pažnju na svoju garderobu.

Dok sam putovao po svetu, put me je naneo u neku nepoznatu zemlju. Nisam znao kako se zove jer to nigde nije pisalo, a nije bilo ni granice, carine - ništa. Samo sam primetio da jedino ja idem u tom pravcu.

I ja sam dugo mislio da je pas najbolji čovekov prijatelj. Međutim, razočarao sam se.

 Na izlasku iz grada zaustavila nas je saobraćajna policija. Bio sam propisno vezan, a žena je vozila dozvoljenom brzinom. Sve je bilo u redu. – Gospođo, imate li izvod iz matične knjige rođenih i krštenicu? – upitao je ljubazni saobraćajac. /Žena je imala samo vozačku i saobraćajnu dozvolu. – Po novom zakonu, to vam je težak prekršaj – […]

Spremao sam se sa ženom u banju pa sam svratio kod komšije Petrovića.

Napisao sam svoj prvi roman.- Ovo je fenomenalno! - bio je oduševljen Izdavač.

Tog jutra sve nas je potresla tužna vest.

Jutros nam dođe jedan visok, lep mladić. Sa naočarima.