Slobodan Simić

Voljeni moj Predsedniče,

Profesor Klaus je hitno pozvan na prijemno njegove psihijatrijske klinike.

Venčanje je trebalo da bude zakazano u subotu.

Ruski i američki predsednik vodili su važan telefonski razgovor.

Ministar policije je žurio kod Predsednika na hitan sastanak.

Draga bako,

E baš dobro što ste došli, odmah da vam kažem za Stefanovića sa 5. sprata, on je penzioner, njemu je zabranjeno da izlazi iz stana zbog epidemije i vanrednog stanja, ali ja sam ga dva puta videla da krši zabranu, i posle sam ga videla sa hlebom, znači da je bio u prodavnici...

Poštovani gospodine Ministre policije,

Ispostavilo se da sam ja neki baš alergičan čovek. I to, na sve živo: grinje, prašinu, dlake, perje ... a od hrane na kikiriki, orahe, jagode, morske plodove... A posebno mi je jaka alergija na polen, tako da je za mene svako proleće pravi pakao.

U toku policijskog časa dežurnom inspektoru je priveden stariji gospodin koji je prekršio zabranu kretanja.

Dobio sam u Frankfurtu telegram iz Beograda da mi je umro teča.

Nekad čovek i ne zna šta sve zna.

Počeo sam iznenada da osećam žarenje i pečenje u stomaku. A sa zdravljem se ne treba igrati.

Predsednik je pozvao Direktora BIA-e na hitan sastanak.

Nisam mogao ni da pretpostavim da će mi moja rasejanost i sluđenost ikad doneti nešto pozitivno i korisno. A upravo se to desilo.