Snežana Čongradin

Slušala sam i gledala javni nastup gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića juče u jednom od prigradskih naselja.

Ko kaže da je Srbija izgubila ratove devedesetih? Pod Srbijom se i tada kao i danas podrazumevalo - Socijalistička partija Srbija i Srpska radikalna stranka. Ta Srbija živi tri decenije bez prestanka, nikada kažnjena, nikada poništena, sa kratkim prekidom u apsolutnoj dominaciji, tri godine od petooktobarske revolucije.

Implementacija evropskog mirovnog rešenja za Kosovo počela je u Srbiji i pre čina saglasnosti Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, u Ohridu.

Aleksandar Vučić, generalni sekretar osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, onog što je organizovao paravojne i paradržavne ubilačke jedinice da idu po državama bivše Jugoslavije i “brane” Srpkinje i Srbe, ostavljajući za sobom smrad ratnog zločina i ratno profiterske pljačke, a svoj narod prisilno pretvarao u izbeglice zbog politike koju je još veći ratni zločinac od njega – Slobodan Milošević, opet, svojom politikom i zlodelima uzrokovao, ide za vikend u Ohrid da odlučuje o sudbini Srbije. A, 2023. je godina.

Verujem da je onima koji razmišljaju i ispostavljaju činjenice o tome kakva je bila politika i filozofija ubijenog premijera Zorana Đinđića, takođe, neprijatno.

Na neosetljivost predsednika Srbije, nekadašnjeg generalnog sekretara osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, koji je isti i trideset godina posle zločinstva i uvijanja u crno naroda bivše Jugoslavije, uključujući i sopstveni,, samo u skladu sa novim okolnostima, naviklo se.

Imajući u vidu osumnjičenost za, tokom 11 godina vladavine, sada već bezbrojne korupcionaške afere, odnosno povezanost vlasti sa kriminalnim podzemljem, kako u Srbiji tako i na severu nekadašnje južne srpske pokrajine – Kosovu, pornografski sadržaj koju je umesto govora predsednika Srbije u Skupštini Srbije, pratio poslanik Socijalističke partije Srbije, izvesni Stević, primećen kako gleda film za odrasle, sa galerije parlamenta, gde su sedeli predstavnici Srpske liste - deluje neozbiljno.

Šta je Kosovo, gde je Kosovo, čije je Kosovo? Ima li nekog među nama ko nije sa Kosova? Ima li nekog među nama ko misli da Kosovo nije njegovo?

Što su građani Srbije bliži konačnom rešenju kosovskog problema, to su dalji od uzroka koji je te probleme napravio.

U pravu su predsednik Srbije i predsednica Vlade, Aleksandar Vučić i Ana Brnabić. Javnost ne bi trebalo da se bavi Danilom Vučićem, uprkos drugovanju sa kriminalcima, o čemu svedoče, crno na belo, brojne fotografije i snimci. A, zbog čega?

Da politička elita kontroliše i stvara svaki problem kod nas građana, običnih ljudi, govori i činjenica o njihovoj „milosti“ tokom praznika.

Kako je nastao na političkoj sceni, tako će i da nestane. Pod borbenom gotovošću. Nadajmo se takvom krajnjom ishodu. Sa što manje, ili ni sa jednom žrtvom. Ovog puta.

Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije, najbliža saradnica predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, ratnog huškača i portparola osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, zbog zlodela tokom devedesetih godina i rata u bivšoj Jugoslaviji, pozvala je dosledne antiratne i antizlločinačke nevladine organizacije, koje su na takvom tragu unazad već tri decenije, da se oglase povodom ugroženosti Srba na severu Kosova.

Sve smrdi na ratne tragove, leševe i smrt. Deset hiljada kosovskih Albanaca su ubile vojne i policijske strukture režima zločinca Slobodana Miloševića. Ratni zločinac Vojislav Šešelj ga je kritikovao zbog toga što broj pobijenih nije veći, pa mu je glumio čak i opoziciju.

Vesti u Srbiji i u regionu su kao i inače neprestano tragične i tiču se fizičke i najelementarnije egzistencijalne bezbednosti.