Snežana Čongradin

Vesti u Srbiji i u regionu su kao i inače neprestano tragične i tiču se fizičke i najelementarnije egzistencijalne bezbednosti.

"Na današnji dan, 9. novembra 1993. godine, u improviziranoj školi na Alipašinom Polju, u ulici Trgu ZAVNOBIH-a na broju 18, učiteljica Fatima Gunić u ruci je držala kredu, a oko nje su sjedili učenici, sretni što su u školi i što bar na trenutak mogu zaboraviti užase kojima su bili okruženi.

Pogled drona, uprkos tome što može da uđe u šolju i vidi da li pijete čaj ili kafu, može i te kako da zanemari suštinu koja je lokalna, običajna i mnogo komplikovanija od takve proste slike.

Premijerka Srbije, Ana Brnabić, kao i poslanici vladajuće Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije, tokom ekspozea mandatarke, upinju se u poslednja dva dana da Srbiju prikažu kao žrtvu "svetskih sila" i "zavera" u susret neminovnom potpisivanju takozvanog sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom.

Ana Brnabić rekla je, govoreći o minimalnoj zaradi, da bi za samo par dana potrošila 40.000 dinara. Koliko je to par dana? Izvesno je da nije više od deset.

Na tom talasu nepriznavanja Kosova, govora mržnje prema nacionalnim, verskim, seksualnim i ostalim „manjinama“, kukanja i zapomoganja jer je navodno teško sedeti na dve, tri, pet stolica, balansirati i biti dobar sa svima, nemoguće je više kliziti. Održavati tu predstavu kod biračkog tela i građana Srbije o navodnoj ravnoteži koja se predstavlja kao politička veština ovdašnjeg predsednika Aleksandra Vučića.

Država je ponovo iskoristila moje prijatelje, moju porodicu i sve moje na svetu da bi pojedinci nastavili da kradu, lažu i vrše propagandu koja pojedincima, okupatorima na vlasti i grebatorima javnog dobra za ličnu korist, kao i korist njihovim prijateljima i članovima porodice, zarade na nauštrb moje.

Da li je Aleksandar Vučić priznao Kosovo, odnosno da li ga je, u vrednosnom smislu, time izdao, uspostavljajući dogovor o dokumentima građana nekadašnje južne srpske pokrajine, potpuno je besmisleno pitanje.

Uoči sve izvesnijeg, a pod pritiskom takozvanih stranih sila, rešenja kosovskog pitanja, odnosno priznanja faktičkog stanja i nezavisnosti nekadašnje južne srpske pokrajine, istina o ulogama srpskih zvaničnika i političke elite iz devedesetih godina sve je bleđa i udaljenija od istine.

Avgust je prazan mesec. U javnosti naveliko prepoznat kao mesec u kojem se intenzitet uznemirujućih ili naprosto značajnijih događaja i "pomeranja" u javnom prostoru smanjuje, utišava, strpljivo, ili pospano čekajući jesen.

Sudeći prema načinu na koji se Aleksandar Vučić odnosi prema zločinima Srbije tokom rata na prostoru bivše Jugoslavije, na koje je svesrdno, kao potrčko osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, huškao, dobro bi mu došla jedna Oluja Srba sa Kosova, sa ciljem pokušaja zataškavanja svoje krvave i bratoubilačke političke biografije.

Potpredsednik Srpske liste Milan Radoičić, koji se dovodi u vezu sa ubistvom Olivera Ivanovića kao organizator kriminalne grupe koja je pomagala u zločinu, snimio je video poruku u Leposaviću, na severu Kosova.

Kada je pre nekoliko dana radnik Fijata izašao iz Vlade Srbije, nakon razgovora sa premijerkom Anom Brnabić o osnovnim uslovima života zaposlenih u toj kompaniji, odnosno egzistencijalnoj budućnosti svih zaposlenih i onima koji zavise od njihovih plata, delovao je kao da je upravo, u ime logoraša, pregovarao sa onim koji je "vlasnik" tog logora, koji ga je u logor smestio, te sada namerava da mu oduzme i tu koricu logoraškog hleba.

Sabor Srpske pravoslavne crkve dogodio se juče u Predsedništvu Srbije. Naviknuti na mnogo goru situaciju od ove, u kojoj se u sekularnoj državi jedan skup popova odvija u kabinetu predsednika, trebalo bi napomenuti da su država i crkva u Srbiji, u poslednjih trideset godina, delovali uvek, manje-više, u saglasju.

Sećate se kad je Slobodan Milošević bio vrhovni komandant? Kada je vojska bila obavezna i kada su se ispraćaji u kasarne, preciznije - na ratišta, događala, u najvećem broju slučajeva, uz ponos i slavlje roditelja muške dece?