Stevan Filipović

„Tražimo muškarce, žene, trans-osobe, osobe niskog rasta i jarce svih uzrasta (+18, sem za jarce) za snimanje porno-komedije o ____________*. Film će uključivati scene oralnog, analnog i sado-mazo seksa (jarci neće biti povređeni tokom snimanja).“*ubaciti ime istorijske ličnosti ili mitološkog bića

Film Maje Miloš, Klip (2012), dobitnik jedne od tri glavne nagrade na filmskom festivalu u Roterdamu, zabranjen je za prikazivanje u majčici Rusiji, jer „šteti zdravlju i razvoju dece“!? Uz obrazloženje ide i laž da su maloletnici učestvovali u scenama seksa, iako u špici filma stoji ogromno obaveštenje da nisu. Nema veze. Ubijanje novinara i brutalni obračuni sa disidentima očigledno manje štete deci, pošto je ista država olimpijski šampion u tim disciplinama.

V for Vendetta je politički angažovan strip Alana Mura iz osamdesetih godina, nastao u vreme desničarske vlade Margaret Tačer, o mladoj novinarki Ivi Hamond koja postaje saučesnik maskiranom osvetniku (teroristi?), poznatom samo kao „V“, u njegovoj borbi protiv totalitarne britanske države iz fiktivne (ne tako daleke) budućnosti. Po rečima autora, ključni sukob u stripu je borba fašizma, oličenog u državi, i anarhizma, čiji je predstavnik „V“, koji se sve vreme skriva iza maske neuspelog katoličkog revolucionara iz 1604, Gaja Foksa (koji je pokušao da dinamitom raznese britanski Parlament i ubije protestantskog kralja Džejmsa I).

Iako ljudi koji ne znaju kako rad na filmu stvarno izgleda imaju romantične predrasude o „igri“ i „zabavi“ na snimanjima, realizacija svakog filma predstavlja višegodišnji mukotrpan rad, začinjen problemima i poniženjima na svakom koraku. U zemlji u kojoj komercijalna kinematografija bukvalno ne postoji, i filmovi se finansiraju burazerskim vezama na državnim konkursima, ova tvrdnja je tačna „na kvadrat“. Zapravo, cinik bi rekao da je situacija toliko komično loša da eventualno samo vrhunski psihijatri mogu da daju odgovor na pitanje zašto bi mlad čovek uopšte ulazio u ovaj posao u Srbiji danas.

Sa poslednjim filmom serijala o Hariju Poteru generacije i generacije klinaca opraštaju se sa mitom koji je definisao njihovu mladost. Ne mogu ni da zamislim koliko je to neobičan osećaj za, na primer, one koji su pošli u osnovnu školu i pročitali prvu knjigu (ili pogledali prvi film) 2001. godine, a danas praktično završavaju gimnaziju i spremaju se da pogledaju 3D verziju drugog dela Relikvija smrti. Oni bukvalno mogu da kažu da su odrastali paralelno sa Harijem, Ronom, Hermionom i ekipom.

Gledao sam nedavno odličan film reditelja Metju Vona, X-men: Prva klasa, koji se vraća u period Hladnog rata između Sjedinjenih država i sovjetskog bloka, i objašnjava kako su ‘’iks-ljudi’’ nastali. Za one sa jeftinijim ulaznicama: X-men je strip kompanije Marvel, koji prati avanture grupe mutanata od kojih svako poseduje super moći, od kontrole klimatskih uslova, preko čitanja misli, do letenja i ispaljivanja vatrenih kugli iz usta (!).

Posle priče o televizijskim serijama u prošlom tekstu, pade mi na pamet da primenim osnovni dramaturški mehanizam serije na ovu kolumnu, i počnem da je pišem u nastavcima, sve sa cliffhangerima na kraju svake „epizode“.

Ideje o tome šta je „veliko“, „istorijski značajno“ i „važno“ u umetnosti u najvećoj meri definisane su kapacitetima ljudi koji se bave kritikom i istorijom umetnosti da razumeju nove forme i sadržaje u kontekstu trenutka u kome su nastali, umesto da po defaultu prihvataju normativ koji je postavila neka prethodna generacija. Konzervativci iz ove potonje kategorije olako odbacuju svaku novu formu kao vrednosno „nižu“ u odnosu na proverene „klasike“.

Apokaliptične posledice napada nuklearnim bombama na Japan, avgusta 1945. godine su u velikoj meri odredile način na koji će se japanski narod i političari suočiti sa prošlošću i izgraditi novo, moderno društvo kakvo danas poznajemo. Uvek se sećam jedne jezive scene iz autobiografije slavnog japanskog reditelja Akire Kurosave, koji opisuje hodanje ulicama Tokija, u trenutku kad car Hirohito počinje da čita govor o potpisivanju kapitulacije, a stotine njegovih sunarodnika stoji ili kleči na ulicama, sa mačevima i noževima u rukama, spremni da počine harakiri - ako car naredi „časnu smrt“.

Kao klinac koji je odrastao na Holivudskoj pop-kulturi osamdesetih i devedesetih, imao sam poprilično jasno definisane ideje o tome kako bi arhineprijatelji glavnih junaka u filmovima, stripovima i crtaćima trebalo da izgledaju i da se ponašaju.

Nepisano pravilo da nastavak nekog uspešnog filma mora da bude lošiji od originala je dokazano u toliko slučajeva da, statistički gledano, skoro da ima snagu naučne istine. Svega nekoliko puta u istoriji sedme umetnosti ovaj princip je opovrgnut, ali, čini se, nikad snažnije i impresivnije nego nastavkom Lukasovih „Ratova zvezda“ (Epizoda IV: „Nova nada“, 1977), filmom „Imperija uzvraća udarac“ iz 1980. godine.

Iranski reditelj Džafar Panahi, dobitnik Zlatne palme u Kanu 1995. i Zlatnog lava u Veneciji 2000. godine, uhapšen je u Teheranu pre nekoliko dana i osuđen na šest godina zatvora. Takođe, zabranjeno mu je da režira, piše i komunicira sa medijima, kao i da putuje van zemlje u narednih 20 godina. Panahi, koji sad ima 49 godina, dakle po isticanju ove kazne biće sedamdesetogodišnjak. Da ne bih vređao ni njega ni čitaoce, neću se ovde baviti navođenjem „zločina“ za koje je optužen. Ne znam da li jezivije zvuči tih šest godina truljenja u iranskom kazamatu (koji verovatno izgleda tačno onako kako ga zamišljate), ili drugi deo presude, kojim je Panahi praktično osuđen na psihičku „smrtnu kaznu“.