Svetislav Basara

Da je, nadalje, Tadić to dobro znao i da je zato bio Tadić, a da Cicvarić - iako je imao prilike da sazna - pojma nije imao da je Cicvarić, da je upravo zato i bio Cicvarić i da je zato i završio onako kako je završio, kao tečni otpad koji su njegovi ahbabi greškom popili i potom ispišali. Dvostruka fermentacija, bato.

Tog četrnaestog (ili petnaestog) novembra 2009. kapije Donjeg Bezdana već behu širom otvorene, već je iz preispodnje duvala uraganska promaja za koju sam u duhovnom slepilu mislio da je košava.

Stojković bi tada skakao kao oparen i govorio da opet mešam pre i posle, da molitva i post dolaze na kraju, kao ratni plen, posle bezuslovne kapitulacije čula, čuvarâ praga, koji stvaraju privid da je (osim u nepredviđenim situacijama) sve normalno, iako ništa nije normalno.

Nije praktično bilo situacije, ma koliko ozbiljna bila, koju Stojković ne bi izvrgnuo ruglu, s pravom, jer su situacije u poslednje vreme takve da ne zaslužuju ništa osim izvrgavanja ruglu.

Posle svakog delirijuma nastavljao je da loče kao da se ništa nije dogodilo, glava ga nije zabolela sve do njegove sedamdeset devete godine kada je na jedvite jade oboleo od raka debelog creva, na koji takođe nije davao pet para (ipak je u Cicvariću bilo ognja nepropadljivosti)...

Upamti jednom za svagda, ne postoji nikakva uzročno-posledična, još manje fiziološka i biohemijska veza između delirijuma i alkohola, alkohol, ide uz delirijum, to da, ali na način na koji uz ribu ide belo vino, ne drugačije, govorio je Stojković, a ja ga razjapljenih usta slušao.

Da li sam vapio ex profundis, da li sam duboko u srcu tako osećao - na ta pitanja, igla detektora laži zacelo ne bi zadrhtala, prošao bih test, ali ma koliko povremeno jadikovao što sam se rodio (a možda nisam morao) još me je više užasavala pomisao na mogućnost da zaborav i smrt izbrišu nepodnošljivost posledica mog rođenja.

Za mene koji sam godinama gledao zastrašujuće, paranormalne fenomene i užasavajuće prizore kakve sam u svakodnevnim druženjima sa Stojkovićem viđao ja, tzv. delirijum bio je bledi deja vue, palanački peep show, prolazna slabost vegetativnog, ne centralnog nervnog sistema.

Izvan Boga sve je usko (i sve uže) zašto bi moje arterije bile izuzetak, pomislih mnogo godina kasnije, štono se kaže post festum.

Zbog bliskosti našeg prijateljstva i nerazdvojnosti druženja, Stojkovićev i moj metabolizam s godinama su se stopili stopili u jedan i decenijama funkcionisali kao jedan, na Stojkovićev račun, sve dok ih smrt nije razdvojila. Na moju propast.

Videh u poslednjem Vremenu da je i Teofilu došlo iz dupeta u glavu da biti opozicija, bez obzira koliko vlast bila loša - a ova je ko Haso skinula dasku "lošeg" pa pritisnula gas - uopšte ne mora značiti ništa dobro, da čak ne mora biti ni manje zlo.

Poslednji pasus naše prekjučerašnje kolumne imao je efekat sličan efektu podizanja kamena koji za rezultat ima da se naglo obasjana danjom svetlošću stonoga stvorenjca udobno smeštena u memli i mraku razbeže ko mačke s jebališta sve vičući "vraćaj kamen, vraćaj kamen".

Da ne bi bilo pritužbi da sam favorizovao Čedu Jovanovića - samim tim i Vučića - a Sinišu Kovačevića i Marčela ostavio u medijskom mraku, danas upriličujem preslavu Utiska.

Obavestivši se da će u društvu Siniše Kovačevića i Marčela, u Utisku nedelje gostovati i Čeda Jovanović, pretpostavljajući da će pred Bećkovićkinom ideološkom komisijom potonji biti optužen za veleizdaju, živ nisam bio da sačekam zvuke špice "Utisaka puna glava".

Na tribini Građanskog demokratskog foruma i Foruma pisaca - koja se zbog nedavne isteranosti GDF-a iz prostorija održava u Medija centru - u subotu se vodio razgovor o knjizi Milana S. Piroćanca, ali i o mnogim drugima temama od značaja za čemernu srpsku istoriju i život, na kome su učestvovali Momčilo Đorgović, Nenad Prokić i moja malenkost.