Svetislav Basara

Dobra vest, cenjeni publikume! BIA ubuduće neće prisluškivati i nadzirati vaše telefonske razgovore, SMS-ove, vaše krike i vaša šaputanja.

U pravu je onaj pevač: ljubav je samo reč i ništa više. Ljubavi što se tiče, naša usmena tradicija raspolaže bogatom riznicom poslovica, mudroserija i palamudnjava od kojih mi se najtačnijom čini sledeća: siromaštvo uđe kroz prozor, ljubav izlazi na vrata.

Sreća naša te srpski olimpijski sportisti nisu osvojili četrdeset medalja, što se lako moglo dogoditi da nije bilo sudijske opstrukcije, srbomržnje i nesportskog odavanja seksu uoči bitnih takmičenja. Ne znam kako bi se izborili sa tolikom količinom zlata, zlata vrednog srebra i zlata vredne bronze.

Da Jego Sijatelstvo, Tadić, još sedi u onoj pustolini na Andrićevom vencu, a ne ispod tri palme na otoku sreće, momentalno bih mu SMS-om šibnuo note verbale: Eto ti ga tvoj vunkerkind, spoljni Jeremija, ubacuje klipove u točkove naših evropskih integracija za koje si se onoliko borio i u borbi za koje si časno pao.

Prođe, dakle, Olimpijada, zajedno sa ostatkom populacije i ja se vratih u pustinju realnosti u kojoj, naoko, nema ništa novo. Ali to je pogrešan utisak. Svašta se događa, cenjeni publikume.

I tako, zatvoriše se i Guča i Olimpijada, tim redosledom, ili bar istovremeno. Zatvaranje Guče nisam gledao - ta se manifestacija u suštini nikad i ne zatvara - pa ko velim, ako nisam gledao otvaranje OI, daj da smognem snage da gledam zatvaranje.

Malo li je, more!Završi li se više ova Olimpijada? Zna li Olimpijski komitet za poslovicu: zasviraj i za pojas zadeni. Neće valjati ako ovo još malo potraje jer će teška depresija zavladati srpskim narodom i senatom. Malo je falilo da olimpijski duh uzme danak i u ljudskim žrtvama.

Još pre mnogo godina ovdašnji trezveniji umovi upozoravali su srpski narod i senat da će nas vašarska smeša srpstva, burazerstva i pravoslavstva odvesti pravo u apsurdstvo, ali džaba su krečili. Rđavo seme posejano tamo negde, sredinom osamdesetih godina prošlog veka iz zemljoradničke zadruge, poznatije kao SANU, zalivano (krvlju) i đubreno prostaklukom i divljaštvom, za vreme Miloševića, iždikljalo i ukorenjeno za vlade doktora Mengela pravnih nauka, počelo je da daje gorke plodove, a sada je stvar dovedena do logičnog ishodišta.

Eh, šta ti je najstariji dnevni list na Balkanu, kako se „Politika“ ponosno reklamira. Nema tu tabloidnosti, senzacionalizma, sve je tamo po protokolu, sve odmereno, sve provereno, sve naučno.

Koga, cenjeni publikume, Branislav Peranović, samozvani iscelitelj, izleči od droge, tome posle ne pada na pamet ni rakiju da omiriše, tako se govorilo u krugovima manje-više izlečenih narkomana. Rečeni čudotvorac se pre nekoliko godina proslavio batinanjem nejakih drogaša koji su tražili spas u nekakvom lečilištu u nekakvoj Crnoj Reci u Artemijevoj eparhiji.

Kuku, majko mila, koliko se sve ponavlja! Ponavljam se i ja, ali šta da radim cenjeni publikume, nisam ja majka invencije, samo komentarišem - tako sam se pogodio s Panovićem - ovdašnja sostojanija, na „kulturnoj i političkoj sceni“.

Ako niste znali, vreme je da se obavestite: stigao je krevet za Borisa Tadića. Dobro i red je da se čovek naspava posle svega što je preturio preko glave. S druge strane, red je da i mi saznamo detalje o renoviranju Tadićeve sigurne kuće, o budućem komšiluku i priključenijima i pročaja, cenjeni publikume.

Narodnoj miliciji i biciklistima baš dobro krenulo ovih dana. Najpre je ekspresno safatan lopov koji je ukrao bicikl japanskog svetskog putnika, onda je Udba - ili kako joj tepaju BIA - dobila „direktora-biciklistu“ i na kraju je u munjevitoj akciji uapšena Milica Gajić, poznatija kao supruga Marka Miloševića. Nije htela milicajcima da pokaže ličnu kartu, čime je učinila krivično dela iz člana tog i tog, stav taj i taj.

Smenilo, dakle, guvernera Narodne banke Srbije. Dobro, ne baš smenilo, ama smenilo bi ga da ih Šoškić nije preduhitrio ostavkom. Big dil, reći će neko, tako to ovde ide, u toku je uobičajena postizborna smena čitave garniture društveno-političkih radenika, počev od popečitelja, zaključno sa šoferima i kafe-kuvaricama. Ali, polako, ne treba trčati pred rudu, ova bi ostavka mogla imati dalekosežne posledice.

Visokoumne kovanice koje počinju sa „post“ ne donose ništa dobro, cenjeni publikume. Setite se postmodernizma, koji je sredinom osamdesetih doguzeljao i do takozvanih naših prostora. Koliko se samo mastila (tada još nije bilo kompjutera) prolilo u borbi „za“ i „protiv“ te zapadne pošasti, koja je - saglasno Smilji Avramov - pretila da destabilizuje srpstvo, Srbiju i druge srpske zemlje.