Svetislav Basara

Mašala, cenjeni publikume, bliži se Sabor trubača u Guči. To je odlična prilika za one koji ne razumeju Srbiju da se dovranišu i proniknu u tu veliku tajnu. Ja, recimo, uprkos tome što sam godinama živeo takoreći u komšiluku, nikada nisam otišao u te srpske Delfe. Jednog leta sam prisustvovao generalnoj probi Sabora, koja se održavala na Zlatiboru (ne znam da li se to još radi) i muka me uhvatila. Ako je ovako na probi, pomislio sam, kako li je tek u Guči? Šta mi je to toliko zasmetalo? Sad ću da vam kažem.

Kao autor „Fame o biciklistima“ prosto ne mogu da odolim a da ne prokomentarišem biciklističku aferu koja je ovih dana žestoko protresla Srbiju. Elem, neki Japanac na velosipedskom proputovanju kroz svet svratio i u Beograd i tu mu neki dilebr mazne veoma skupi bicikl opremljen - novindžije su baš insistirale na tome - menjačem šimano. Dobro, amateri su u pitanju, ne znaju oni da se šimano menjači nalaze na praktično svim boljim biciklima. Ali dramatičnije zvuči kada se napiše i bicikl i šimano menjač. Nekako daje težinu.

Kao što znate, cenjeni publikume, malo je reći da ne volim sport, očima prosto ne mogu da ga vidim. Po mom mišljenju, histerična pomama za sportom je, zajedno sa vrtoglavim usponom takozvane popularne muzike, jedan od ključnih faktora globalne kretenizacije ljudskog roda. Mani, more, priče o viteškim nadmetanjima, o zdravom duhu u zdravom telu, sve je to odavno postalo industrija, a odnedavno i organizovani kriminal. Šta da se radi, tako je to u mračnom dobu. Ali ako imam izvesnog razumevanja za sportiste koji zgrću ogromne pare pikajući lopte i loptice, razumevanja za individue koje to netremice gledaju i nalivaju se lošim pivom uopšte nemam. Sami ste se nahvatali na bućkalo, samo se vadite iz sportskog pakla.

Pročitah juče u jednom tabloidu vest da su u Makedoniji uhapšene „dvadeset dve državljanke Srbije“. To mi je odmah zapalo za oko. Znamo iz istorijskog iskustva da za našu tabloidnu (a bogme i mejnstrimsku) sedmu silu ne postoje konkretne ličnosti srpske nacionalnosti, nego isključivo Srbi i Srpkinje. Koliko sam samo puta sa ovog mesta uzalud apelovao na novindžije da se okanu naslova poput „Ubijen Srbin“, „Srbin se popeo na Mont Everest“ ili „Srpkinja pojela tramvaj na Slaviji.“ Nije to, dame i gospodo, u redu.

Elem, cenjeni publikume, dok se nove vlasti glože oko podele plena, dok se priprema smena vlasti u nekim vojvođanskim gradovima, dok se picopevac Jeremić pakuje za Njujork, dok Koštunica dr Vojislav sa svojim agama, kmetovima, bimbašama i čohadarima slavi dvadesetogodišnjicu DSS-a, nad Srbijicom se polako nadvija bauk bankrotstva.

Ne, ne, nije reč o svetom Nikoli mirlikijskom koji se kod nas slavi od devetnaestog decembra pa sve tamo do Srpske nove godine. Svaka i njemu čast, ali taj je Grk, osim toga, kao zaštitnik moreplovaca, pomalo beskoristan u našoj kontinentalnoj zemlji u kojoj ipak punom parom radi Agencija za pomorski saobraćaj.

Vidim, nagrdiše me komentatori zbog toga što sam pohvalio narodnjačku širokogrudost. Gotovo da su nacionalno jedinstveni u stavu da je Vučić Delevićevoj i Ljajiću ponudio ministarska mesta iz krajnje niskih pobuda. Što uopšte nije isključeno. Što je gotovo izvesno. Što je, konačno, neizbežno, jer na ovdašnjoj političkoj sceni nema drugih pobuda osim niskih. Ali činjenica da je takav gest presedan u srpskoj političkoj istoriji ne može se poreći. To vam je, cenjeni publikume, kao pojava teleta sa tri glave. Ni manje ni više.

Auh, cenjeni publikume, u nekoj čačanskoj školi osvanuo cenovnik takozvanih teških droga, potpisan na šatrovačkom kao „lerdi“. Pretpostavljam da većina vas govori šatrovački jezik, pa neću prevoditi. Cenovnik, naravno, nije promaklo gorostasima čudoređa, srpskim patriotskim novindžijama, od kojih, uzgred, mnogi uopšte nisu s raskida da šmrknu ili produvaju, kad se ukaže prilika i kad je džabe, ali koji, takođe, ne propuštaju priliku da prodaju poneko mudo umesto bubrega.

Plovi patka povrh Save, nosi pismo na vrh glave. Tačno četrdeset i jednu godinu posle čuvenog Titovog pisma, pismo je ovih dana napisao i Đilas. Srećom Dragan, ne Milovan. Verujem da će i Đilasovo pismo, kao i Titovo, ostati zapamćeno. A da li će imati nekog efekta, to ćemo videti, pod uslovom da se u decembru ne ispuni proročanstvo drevnih Maja.

Pronese se glas po beogradskoj čaršiji i mahalama da je neki tamo Opštinski odbor DS-a isključio iz članstva Zorana Živkovića, bivšeg predsednika stranke i bivšeg predsednika vlade Srbije. Budući da je stvar delikatna, a da gubitnička ogorčenost očas posla preraste u tužibapstvo, rešim ti ja da skrupulozno istražim stvar. Pozovem Zorana telefonom i pitam v čjom djela, a Zoran kaže da je to, bar za sada, trač, ali da je načuo nešto o tome da mu se sprema svilen gajtan.

Nema mi druge nego da, takoreći na početku njihove vladavine, pohvalim narodnjake. Jeste da se iza te pitoreskne stranke vuku svakakvi repovi, ali mora im se priznati da su uradili nešto što pre njih u novijoj, a možda i čitavoj srpskoj istoriji, niko nije: SNS je, kao što znamo, dva ministarska mesta ponudio Rasimu Ljajiću i Milici Delević.

Marks je, cenjeni publikume, po ko zna koji put bio u pravu, ali ne trčite pred rudu, nemojte se radovati, Marks je često bio u pravu, ali to nikom nije donelo ništa dobro, čak ni mnogim zadrtim marksistima, takozvanoj deci revolucije, koje je majka u slast pojela.

Uravnilovka i populizam su naša sudbina. Često se zapitam nismo li mi ovako siromašni zato što naprosto obožavamo siromaštvo? U socijalističkoj Jugoslaviji, recimo, svako ko je držao do sebe i ko je želeo da uspe u životu, u svojoj biografiji je obavezno morao imati rečenicu „potičem iz siromašne (zemljo)radničke porodice“.

Neka mi samo neko kaže da bravar nije bio bolji! Jeste da je iznad svega voleo red i organizovanost, ali je znao i za meru. Za njegovog vakta u beogradske se autobuse ulazilo po nahođenju. Volj ti prednja, volj srednja, volj zadnja vrata.

Najpre moram da se izvinim Predragu Čudiću. Već mesecima (možda i godinama) koristim sintagmu iz njegovog aforizma „srpstvo i čekićstvo“, a ne navodim ime autora. Ne iz zlobe, daleko bilo. Prosto nisam znao. Tamo negde, valjda sredinom osamdesetih, žestoko sam se razgalio pročitavši rečeni aforizam, od tada je prošlo mnogo godina, pa je onda tu, nedavno, srpstvo i čekićstvo ponovo postalo aktuelno, počeo sam da ga pominjem, ali sam u međuvremenu zaboravio ime autora. Sumnjao sam na Acu Baljka, ali se pokazalo da nije Aca. Sada se sve zna. Izvini, Čudiću.