Svetislav Basara

Tolike godine uživam u Coraxovim karikaturama, a nikada ne napisah nijednu reč o njemu i njima, što me istinski čudi. Mada i nije toliko čudo. Tutumraci, mufljuzi, ugursuzi i imbecili su do te mere okupirali celokupan javni prostor, svugde su zaseli, sve privatizovali, da pristojan čovek – zabavljen samoodbranom od sveopšte kretenizacije - prosto nema vremena da napiše neku reč o pametnim, vrednim i duhovitim ljudima kojih ovde još uvek ima. Samo, što reče Harms, nikako da uhvate korena.

Hapšenjem Hadžića konačno je završen basnoslovni riality show pogrešno nazvan „haški begunci“ jer ta gospoda nisu bežala iz Haga nego su davala sve od sebe da tamo ne završe. I bogme, dugo im je to polazilo za rukom. Sumnjivo dugo. Ali ovde i mnogo važnije stvari traju neuporedivo duže, pa nikom ništa. Naivčine su se onoliko obradovale na vest o magacionerovom hapšenju, to sa jedne strane i nije loša stvar, ali - dame i gospodo - nasleđe Karadžića, Mladića, Hadžića i ostalih „državnika“ ne može se uhapsiti. Čak i kada bi to bilo moguće, ne verujem da bi se stekla ona famozna „politička volja“.

Izgleda da nastupaju crni dani za dušebolne tužibabe. Pročitah negde da se uskoro ukidaju uviđavni zakoni na osnovu kojih su uvredljivi svati podnosili tužbe. Tako, valjda, propisuje EU. Iako sam za EU i iako sam par puta i ja utužen, nije mi baš pravo što više neće biti tih pitoresknih parnica i što će mnogi dilberi zauvek ostati bez sudski verifikovanog dostojanstva. Jer, cenjeni publikume, tu se radi o građanskim parnicama; opunomoćiš advokata i uopšte ne moraš da odlaziš na takozvana ročišta. Stvar se oteže godinama, tužibabe sa advokatskom svitom uredno obijaju pragove takozvanih Viših sudova i prave od sebe magarce i budale. Naprosto zato što iole normalan čovek na sud ide samo u slučaju kada ga - daleko bilo - tamo pošalje javni tužilac a privede narodna milicija. Daleko mu, kako se ono kaže, lepa kuća.

Ne održah reč, cenjeni publikume, kupih najnoviju knjigu Ćosićevih napisa, pročitah je i sve što vam mogu reći jeste ovo: dok se Srbija ne kurtališe ćosićevštine, ćosićevaca i ćosićoidnosti, neće ovde biti leba. Ni bukvalno ni figurativno. Toliko laži, sujete, prenemaganja, patetike i nepismenosti na jednom mestu već je nekako previše i za Srbiju. Čiji državni aparat i činovnici svojski rade na promovisanju beskrajnog niza sve besmislenijih Ćosićevih štampanih besmislica.

Ovde se sve ponavlja, pa sledstveno tome svakog jula kreću debate da li treba slaviti Dan borca, da li je taj dan početak borbe protiv fašizma ili početak bratoubilačkog rata. Da li je, nadalje, Srbija skrenula sa antifašističkog puta i preti li nam povratak u varvarstvo. I sve tako nešto. Nevolje sa praznicima, pa to ti je. Ali to nam je istorijski usud. Nikada ovde nije bilo praznika kojeg bi slavili svi. Uvede se, recimo, praznovanje Božića i Uskrsa, odmah se uskurobecaju ateisti, komunisti i agnostici. To je, vele, korak ka teokratiji.

Elem, prođoše ferije, nisam se nešto naročito odmorio, ali nisam, ruku na srce, nešto naročito ni bio umoran. Bejah naumio da se dve nedelje ne laćam novina i da ne gledam TV. Ovo drugo mi je pošlo za rukom, ono prvo jok. Moć navike, šta li. Ne da se tek tako Gutembergova galaksija koja, kako izgleda, ulazi u završnu fazu totalne kretenizacije. Bar kod nas. Nego da ne gnjavim: krenem ja natrag na posao i prva mi pomisao beše: šta mi rade komentatori, šta imaju da kažu o „Romanu o Titu“ i - uopšte - kakvi su im poslovi i dani. Kad tamo - čuda i pokore.

- Potpuno se slažem sa tobom, Velizar. No, mi smo prešli u drugu fazu revolucije. A ti se okani preteranog razmišljanja. I mnogo priče. Znaš i sam da si zbog toga ostao bez zvanja narodnog heroja. Prije svega, pristaješ li ti da se poduhvatiš rukovođenja Sajmom, upitao je Tito generala Basaru.

- Dva i pol milijuna. Dva i pol milijuna barela sirove nafte - toliko vrijedi prelazak tvog sina u islam i promišljeni potez vodnika Stanivuka, nastavio je maršal Tito. - Arapi su širom otvorili slavine. Sada naši hrabri piloti mogu po cio dan letjeti u nadzvučnim zrakoplovima i čuvati sigurnost našeg neba, a parno grijanje će radnim ljudima biti dostupno i besplatno i ljeti. A ti, žao mi što je Sulejman, pa mi žao! Što bi na to rekli naši drugovi: Nurija i Hamdija Pozderac, Džemal Bijedić, Aljo Akanović i drugi muslmani-narodni heroji? Klasna svijest ti je oslabila, Velizar.

- Mi smo, mi, jugoslavenski komunisti, poslije rata operativnim putem odstranili velik dio malignog društvenog tkiva, nastavio je maršal Tito. - Ali još ima prikrivenih metastaza. Još ima slabih tačaka. I što sad? Ak nisi bio u stanju riješiti stvar unutar tvoje familije, nisi se smio obraćati narodnoj miliciji. Nisi poštivao redoslijed. Morao si to iznijeti na tvojoj partijskoj organizaciji. Partija je proširena porodica. Partija sve zna i sve može! Partija je uvijek u pravu.

- Za mene je zvanični stav Partije svetinja, nastavio je general Basara svoj „raport“ kod Tita, ali mislim da od Arapa nikada neće ispasti dobri komunisti. Nepravda, kapitalizam, eksploatacija čoveka po čoveku - sve to razumeju i prihvataju. Ali Alah, pa Alah. Religije se ne odriču ni pod pretnjom smrti. A opijum za narod i komunizam ne idu zajedno.

- Ne znam šta se to dogodilo sa mojim Miroslavom, počeo je da priča deda Velizar. - Vaspitao sam ga strogo, ali pravično, u duhu socijalističkog morala. Nikada sa njim nisam imao problema. Bio je odličan učenik i u osnovnoj školi i u gimnaziji, gde je sa sedamnaest godina primljen u SKJ.

Kako otići na Kongres SKJ i reći: „Sve je bilo zabluda. Mikrofoni su bili radijski, i to neispravni, rashodovani, a tobožnje trake su bile filmske rolne. Ranković je nevin.“

U Rankovićevu kuću su posle pada u nemilost nagrnuli nenarodni elementi, kulaci, reakcionari, petokolonaši i disidenti - Mića Popović, Branislav Mihailović Mihiz, Živorad Stojković, Brana Crnčević, Jagurida Dobrijević, vladika Melentije, Vlado Dapčević, Miodrag Petrović Čkalja, Ljuba Tadić filozof i Ljuba Tadić glumac, Aranđel Gojšina, Vice Vukov, Vladimir Šeks, Srđa Popović, Ljubinka Bobić, Silvana Armenulić i mnogi drugi nenarodni elementi.

Pa zar nije Đilas uoči pada svakodnevno iz Belog dvora dobijao pošiljke francuskih sireva i kraške šunke. Drug Đido je u tim pošiljkama video znak maršalove naklonosti. Opijen ohološću nije shvatao da mu drug Tito šalje nedvosmislenu poruku:- Milovane, ako i dalje budeš pravio sranja, ove delikatese iz diplomatskog magacina nikada više nećeš okusiti. Ješćeš poparu i geršlu do kraja života!Pa zar partijski miljenik, poeta laureatus Milorad T. Džibronja, najmlađi dobitnik AVNOJ-eve nagrade, koji se drznuo da guzi funkcionerske žene, nije završio kao sadržaj eksportnih konzervi Corned Moufflon proizvedenih u fabrici Servo Mihalj, Zrenjanin, koja nije preseljena na periferiju Osijeka samo zato što Krleža mrzi Mađare.

- Tvoj kolega, intendantski general Franjo Tuđman, ne izlazi iz Krležinog dupeta u kome se, uprkos nesnosnom smradu, danonoćno okuplja šaroliko društvo hrvatskih nacionalista i proustaških elemenata. Tuđman već vidi sebe na položaju generalisimusa i poglavnika jedne još Nezavisnije Države Hrvatske od one protiv koje smo se borili. A bogme ćemo ga i mi videti ako ne budemo danonoćno budni i klasno svesni.