Svetislav Basara

Osvanu i blagi dan za inspekciju Podfamoznosti.

U četvrtak uveče se u 18.58 h namestih pred televizor da bih na dnevniku N1 pogledao skupštinsku hroniku i proverio da li su možda Atlagić i Martinović napušili moju malenkost kao utuk na moje onomađašnje napušavanje u Famoznom.

"I na kraju" - piše na kraju Divjak - "valja reći da sekularna država, po samoj svojoj definiciji, nije ni ateistička ni teistička, već instanca neutralna prema obema ovim orijentacijama na nivou društva."

"Drugim rečima" - piše Divjak u svom utuku - "Ataturk" je bio liberalni nacionalista (ma koliko ta sintagma za Basaru značila "drveno gvožđe"). Divjak je time, pretpostavljam, hteo da napravi razliku između onog "dobrog" Ataturka i srpskog "Ataturka" čiji dolazak najavljujem u stilu propovednika sa Times Square.

Uvek je milina polemisati sa Slobom Divjakom, čovekom stare škole u kojoj se sukobljavaju ideje, ne individualnosti.

Budući da u ponedeljak sabajle krećem na kraći put, našu današnju kolumnu pišem juče, tj. u svetu neđelju, pa kad već idem ispred vremena, hajde da predskažem i da će u jučerašnjem Utisku nedelje po hiljaditi put - naravno u obaveznom prvom licu množine - biti postavljena večita pitanja - "šta nas je ovo snašlo", "kako nam se ovo dogodilo" i "kako smo ovo dopustili".

Možda se pitate zašto dr prof. Atlagić nije moju neznatnost napušio (niti će je ikad napušiti) na nekom od zasedanja zasedanju Kozačke skupštine, a imao je itekakvog razloga jer sam ga onomad javno nazvao budalesinom, što je ipak teži zločin protiv patriotizma od Sekine tvrdnje da je domovina tamo gde je dobro, a ne gde je sarma.

Da je drug Tito nekim čudom ustao iz groba i pogledao prilog TV N1 iz Kozačke skupćine, mora da bi se ispunuo golemim umiljenjem i po ko zna koji put izrekao svoju misao velikih ljudi - "Narod koji ima ovakvu omladinu sa optimizmom može gledati dalji razvitak svoje zemlje".

Mi smo plemenska, pretpolitička kultura (dominantna i kod nekih severnoameričkih Indijanaca) u kojoj se smatra da nisi uspeo u životu - naravno u ovdašnjem smislu žalosnom reči uspeti - ukoliko protivniku ne zagorčaš (ponekad i oduzmeš) život.

Nastavak iz prošlog broja.

Povest grdnog ibretenija i moralne panike započeo je intervjuom Jelisavete Sablić u NIN-u u kome je Seka - koja je, osim što je velika glumica, duhovita osoba i zajebant starog kova - blagoizjavila da domovina nije tamo "gde je sarma, nego gde je dobro".

Juče smo apsolvirali da naše društvo nije "podeljeno" nego raspadnuto, danas ćemo pokušati da dokažemo da nije raspadnuto od juče, nego od nastanka.

Nema dana a da neka od bezbrojnih majki srpske demokratske invencije ne zavapi da Vučić - poslednji avatar srpskog tirjanstva, iako ne i autor problema - "flagrantno krši ustav".

Naša današnja tema je smrtonosna telesna (metaforički i društvena) bolest koja se u našem junačkom narodu zove "ono najgore", a u patologiji - kancer.

JexS Tadić je kao staro vino.