Svetislav Basara

Nije problem u tome što je ološ okupirao Srbiju i gotovo sve medije, problem je što se ološ lažno predstavlja kao elita; to je trend u celom, sve sumornijem svetu koji se, kako vidimo ovih dana, ubrzano raspada i u čisto fizičkom smislu.

Veliki to beše dan za srpsku diplomatiju. Naš Gospodar, i sam u izvesnom smislu sin Crne Gore i Brda, potegao u Herceg Novi na otvaranje konzulata Srbije koji će - pažljivo čitajte, cenjeni publikume - biti „nadležan i za opštine Tivat, Kotor i Herceg Novi“. Znate da ne volim da se bakćem statistikom, pa ne zamerite, ali onako odoka, rekao bih da sve tri pomenute opštine nemaju zajedno više od sto hiljada duša. Kad bi se konzulati otvarali po tom kriterijumu, u Americi bi, bezbeli, trebalo da ih otvorimo još nekih petnaestak hiljada. Ali, ajde da ne budem nakraj srca, Herceg Novi jeste, za lokalne pojmove, podaleko od Podgorice, ali šta ćemo sa Budvom, recimo, kojoj je naš bašelčiluk u Podgorici bliži od novskog konzulata. Može se, daleko bilo, neki činovnik iz podgoričkog konzulata obrecnuti na nekog deliju iz Budve i uputiti ga u Novi. Može pasti u svađi i neka teška reč. I eto ti diplomatskog skandala.

Uvek se iznova treba vraćati Andriću. Sve je, brate, lepo objasnio. Mislim na onu parabolu o fukari koja u smutnim vremenima isplivava na površinu društva i - domogavši se vlasti, para i moći - upropašćava sve oko sebe. Andrić je to, vaktile, pisao o Bosni. Ali svaka mu se reč može primeniti na današnju Srbiju. Uz jednu ogradu. U davnijim vremenima vlast fukare je bila vremenski ograničena; prolazili bi nemiri, bune i ustanci i sve se vraćalo u uobičajeni poredak, a fukara završavala u apsani ili na kocu. U Srbiji, međutim, jok. Počev od Miloševićeve revolucije ološa, pa sve do današnjih dana, udružena i dobro organizovana srpska fukara drži sve konce u svojim rukama i - što bi rekao Đ. Vukadinović - „brutalno“ i uspešno nameće većini svoj neukus, odsustvo svakog stila i svoju prostačku bezobzirnost.

Odavno ja ukazujem da filmovi izazivaju katastrofe, a cenjeni publikum odmahuje rukom i govori: lud čovek, dok mi oni blagonakloniji gledaju kroz prste bajagi zbog bujnosti imaginacije. U nekoliko navrata sam ovde pisao o tome, ali ti tekstovi nisu dobili ni trećinu komentara kao, recimo, kolumna u kojoj pomenem Koštunicu.

Pitanje za mlađe čitaoce: da li znate šta je to „Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja“? To je, draga deco, bila jedna od mnogih privatnih (ili privatizovanih) prćija Dobrice Ćosića koja je, po običaju, jako lepo zvučala, ali nikoga i ništa nije odbranila. Bila je to, zapravo, odlična prilika da se rečeni drug uključi u ko zna koji po redu „napredni pokret“. Kao što se, tu relativno skoro, beše priključio otporu. Taj je odbor nastao negde sredinom osamdesetih (kada to više nije bilo opasno), a nestao je sa javne scene... Da budem iskren, ne znam tačno. Valjda posle uvođenja višepartijskog sistema i ukidanja verbalnog delikta.

Baš kada je izgledalo da je donekle umivena Miloševićeva politika ponovo ustoličena u Srbiji, odnekud stiže vest da će Čitluk Sahibija biti saslušan u vezi s atentatom na Zorana Đinđića. Vest je, razumljivo, izazvala pravu konsternaciju u dssovskoj tekiji i - posledično - još jedno takozvano saopštenje u kome piše: „Vojislav Koštunica sasvim sigurno ne može da bude svedok ni u jednom krivičnom postupku, što i naša javnost i tužilac dobro znaju.“ Ništa ovde nije istrgnuto iz konteksta. Sve korektno preneseno. Dssovci, zapravo, hoće da kažu: Naš je reis iznad zakona. I tačka.

Mart je idealan mesec za toržestvena proseravanja. Svake godine kao hipnotisani čitamo nove analize, nova sećanja i najsvežije halucinacije o devetom martu. Poklonici počivšeg Slobodana Miloševića ne propuštaju priliku da ispišu gigabajte hvalospeva voždovoj državničkoj mudrosti i genijalnosti i da ih štampaju u Vučelinom „Muhuru“.

Poodavno pročitah negde, valjda kod Plutarha, poučnu i (bukvalno) ciničnu priču. Elem, odlučila Atina da zarati s nekim drugim polisom, pa se državnici i vojskovođe uzmuvali, odali se organizacijama i pripremama, furtutma božija pod Akropoljem.

Ne možeš ti Srbina prejebati, bato. Baci pogled na tekst i odmah te skrozira! Nema te zavere koja će izmaći nedremanim patriotskim očima. Naročito ako je ta zavera prikrivena bajagi naivnom temom kao što je film „Montevideo, bog te video“. „Kako baš da se pogodi“, piše komentator Raka, „da g. Basara objavi ovaj članak odmah nakon što su se reditelj i glavni glumac 'Montevidea' solidarisali sa generalom Divjakom? Cilj g. Basare je, nažalost, očigledan i nedvosmislen.“

Poverenica za ljudska prava Nevena Petrušić je prilično naivno naložila mitropolitu Amfilohije da se izvini zbog uvreda izrečenih na račun gej populacije. Njegovom visokopreosveštenstvu, naravno, ne pada na pamet da se izvini.

Konačno i ja videh „Montevideo, bog te video“ i moram da kažem da odavno nisam gledao bolji domaći film. Čuo sam lepe reči o tom filmu i pre nego što sam ga gledao, ali znate kako se ono kaže - koga su zmije ujedale i guštera se boji; nagledao sam se tokom života, dame i gospodo, mnoštva jednog mnogonahvaljenih, „genijalnih“ i „vrhunskih“ budalaština domaćih autora (mnogi su i na Oskara jurišali) pa sam, domaće kinematografije što se tiče, krajnje oprezan. Nije da je dibidus bagatelišem i nenavidim. Ali, recimo da imam određenu distancu.

Vidim da se deo cenjenog publikuma, onaj koji ne kupuje novine nego ih čita na internetu i šalje komentare, zdravo uzrujao zbog kolumne „Vrati se, Vojo“. Bilo je na ovoj strani i ranije reči o preovlađujućoj dvodimenzionalnosti čitanja i razumevanja teksta, o odsustvu sluha za sarkazam, ironiju, komendiju i, uopšte, finese, pa u tom smislu ne bih da ponovo razglabam o tome. To je posledica duha vremena. Ne može se tu puno učiniti. Svuda prisutni (kompjuterski, televizijski, telefonski) interfejs nemaju nikakvu dubinu; malo upućeniji u te stvari znaju da oni zapravo nisu ni jednodimenzionalni, već da koliko-toliko postoje samo zahvaljujući parazitiranju na iluzijama i nesavršenosti percepcije.

Biće to dobra stvar ako nam se Vojislav Šešelj uskoro vrati i ponovo se uključi u politički život.

Izgleda da se i rekonstrukcija vlade privodi kraju. Vesti, tačnije glasine koje stižu iz Nemanjine krajnje su konfuzne. Biće spajanja nekih ministarstava, neki ministri će biti otpušteni; premijer Cvetković je ponovo na liniji - širi optimizam: našim nevoljama - ako mu je verovati - nazire se kraj. Sa čim se ja skromno ne bih složio. Nema ništa od tog posla. Štaviše, tvrdim da će kako vreme bude prolazilo, stvari biti sve gore.

Krhko je znanje! Eto, dragi prijatelji, ja do pre neki dan nisam znao da sam svojevremeno bio striptizeta. Polako! Ne uzrujavajte se. Sve ću potanko objasniti. Tu negde, prošle nedelje, u Beogradu je gostovala izvesna Dita fon Tiz za koju do tada nisam bio čuo, ali mi je drago što sam video njenu sliku u novinama: zdravo lepa žena.