Svetislav Basara

Ako me pamćenje ne vara, pisah ja na ovim stranicama o fenomenu zvanom overexposure. Iliti o preteranoj izloženosti. E, upravo je overexposure problem sa kojim su se suočili naš Gospodar i njegova svita. U Divanhani već godinama preovladava mišljenje da je najbolje ne silaziti sa TV ekrana i naslovnih stranica novina. To je donekle tačno. Ali Gospodarev think tank je smetnuo s uma - ili nije u toku - da je jedna stvar vladati korumpiranim novinama i kontrolisanim televizijama, a da je sasvim druga stvar vladati tokovima realnosti. Kada kažem „vladati“, nemam na umu čitluksahibijski pojam vladavine. Mislim na stvar koja bi se najbolje mogla uporediti sa pojmom „vladati sobom“. Ili: racionalno gospodariti sopstvenom imovinom.

Bi i prođe i Kongres - valjda se tako zove - Socijalističke partije Srbije. I to me načas vrati u devedesete kada sam ime Dačićeve stranke pisao ovako: SPS (boljševika). Mnogo je godina prošlo od tada. Revolucionarni zanos je u međuvremenu poprilično oslabio. Kako stvari stoje, socijalisti su definitivno odustali od diktature proletarijata, eksproprijacije eksproprijatora, kolohoza i odlučili da postanu moderna stranka umerene levice. Ajde da im ne baksuziramo odmah na početku. Možda ozbiljno misle. Dajmo im sto dana. Pa da vidimo šta će iz svega da ispadne.

Kako stvari stoje, na beogradskoj se Visokoj Porti plete svilen gajtan za vibrantnog Jeremića. Vibrantni se, naime, vođen mahnitom ambicijom i nekom svojom pogrešnom računicom, poodavno odmetnuo od Gospodara. Izgleda da je Popečiteljstvo inostranih dela shvatao samo kao stepenicu na putu do vrha, premlad da shvati da u Srbiji vrha nema i da se tu u najboljem slučaju može govoriti samo o površini dna. Jednako ja govorim političarima: ne letite visoko, mislite o sudbini druga Tita. Ama niko neće da me sluša.

Eto šta ti je državni čovek. Ja ga opletem na poslednjoj stranici, takoreći pored vremenske prognoze i ukrštenih reči, a on dobije naslovnu stranicu da mi odgovori. Sa druge strane, u pravu je Krle kada kaže da sam ga onomad preterao u kolumni i da sam mu spočitnuo stvari koje nije rekao ni mislio, ili bar nije rekao onako kako sam to ja predstavio. Ali tako to ide u polemičkim tekstovima. S tim što tu tekstualna pirotehnika ne služi da bi se uvredio Janko ili Marko, već da bi se skrenula pažnja na stvari koje bi - izrečene mirnim tonom - prošle nezapaženo.

Izgleda da je šišanje „do glave“ postalo novi srpski brend, a lako se može desiti da postane deo „nacionalnog identiteta“. Lavinu su pokrenuli teniseri odlukom da se - pobede li Francuze - ošišaju na ćelavo. Nemam ništa protiv toga, svako je vlasnik svoje glave i kose, ali se opsetih da je u ne tako davna vremena šišanje do glave imalo sasvim suprotan predznak. Veoma negativan. Ponavlja li neko, recimo, razred - roditelji ga ošišaju do kože. Uhapse li kakvu lopužu ili jajaru, pre nego što ga utamniče, sledovalo mu je isto takvo šišanje. Da ne nabrajam. U svakom slučaju, ćelava glava, puna kvrga i ožiljaka, pre je bila obeležje srama nego ponosa. Ali vremena i običaji se menjaju.

Lepo kaže poslovica: ako ne daš na mostu, daćeš na ćupriji. To se odnosi na one nezgodne situacija kada baš i nema mnogo izbora. Ali i od zla ima goreg. Ponekad moraš da daš, a nema ni mosta ni ćuprije. E, Srbija se našla upravo u takvoj situaciji. Gromoglasno najavljivanog „kineskog“ mosta nema ni od korova, a Srbijica odrešila kesu i duboko zavukla ruku. Iako mostarinu niko nije ni tražio. Do sada ste - cenjeni publikume - nesumnjivo dokonali da govorim o principijelnom odbijanju naše zemlje da pošalje svog predstavnika na ceremoniju dodele Nobelove nagrade za mir, koju je ove godine dobio jedan kineski disident.

Šta dobijamo kada neduhovit čovek hoće da bude duhovit? Dobijamo blog Nebojše Krstića, društveno-političkog radnika iz Beograda, zaposlenog u musafirhani predsednika Republike Srbije. Dobro, kao VIP bloger na B92 Krstić istupa u svoje ime i to nikome ne smeta. Tim pre što piše uglavnom o uspomenama iz mladosti. Kada se, međutim, odvaži i upusti se u politička pitanja, onda to obično izazove lavinu komentara.

Obradovala me je vest što su kandidaturu Borisa Tadića za predsednika stranke podržala čak 164 opštinska odbora. Imajući u vidu da DS ima 170 odbora, izgleda da se Jego Sijatelstvo bliži uticaju i harizmi druga Tita. Ako Bog da, do sledeće izborne skupštine, podrška će biti stoprocentna, a zna se da se u Srbiji bolje živi kada je vožd neupitan. Veseli me povratak jednoumlju, nacionalnoj sabornosti i monolitnosti. Ništa nas uskoro neće moći da iznenadi.

Iz dana u dan se sve više uljuđujemo i evropeizujemo. Odavno već imamo rezervisana parking mesta za invalide od kojih - prema skorašnjoj statistici - otprilike 80 procenata nema za leb, kamoli za auto. Nepušenje je uzelo maha. A sada, sada smo dobili i profesionalnu vojsku. Što je izazvalo ozbiljnu konsternaciju među takozvanim „patriotima“ i „antiglobalistima“.

I ale i vrane se ovih dana seriozno bave Vikiliksom, pa bih i ja mogao da na tu temu rečem neku. Kada su počele da cure „informacije“ odmah mi je palo u oči da se afera poklapa sa periodom u kome su se proteklih godina gromoglasno najavljivale afere ptičjih gripova i kozijih sakagija, pa sam - paranoičan kakvim me je Bog dao - brzopleto zaključio da je Vikiliks ovogodišnja zamena za grip. Negde se, u nekim sivim zonama, dokonalo da treća uzastopna epidemija ne bi mogla da prođe. Globalna raja se, međutim, mora držati u stanju potpune sluđenosti. Da ne bi bila pusta, narodna usta moraju da melju. I tako su se procurotine prosule širom sveta.

Umesto vlade umal' da nam padne premijer. Potegao Cetković-Maček u Sofiju, na čapraz divan povodom otvaranja neke Miškovićeve ekspoziture, iznenada se osetile nekakve vibracije, a pilot - Bogu hvala - nije pribegao tradicionalnom štapu i kanapu, nego se trezveno vratio na Surčin.

Zgrožen, po meni blagim i odmerenim kritikama na račun Dobrice Ćosića, izrečenim u intervjuu koji je NIN-u dao Mirko Kovač, reditelj slava, preslava i panađura demokratske stranke, Aleksandar Mandić reagovao je pismom čitalaca. I gromoglasno povikao - dosta! Kao i uvek kada Mandić podigne glas, mnogi su se strunili od straha. I meni je, priznajem, bilo zort. Ali nekako sam se pribrao. Pa sad pišem sitnu knjigu.

Eto šta ti je ljudski rod! Planira da pošalje ekspediciju na Mars, klepa prilično uverljive teorije o postanku univerzuma, izbacuje na tržište sve nabudženije mobilne telefone. I šta? Padne deset centimetara snega - i sve ode u 3LPM. Potegnem ja tako juče (ili bi prekjuče, ko će ga znati, vremenske razlike) iz Toronta natrag u Jevropu, pa posle via Frankfurt u Serbiju. Ali ne mere! Lufthanzin jeroplan kasni četiri sata, a može biti i više. Nekako mi se to kašnjenje ne uklapa u poslovičnu nemačku tačnost, pa se raspitam kod poprilično nadrndane zemaljske stjuardese, nepušačice, šta je navelo germansku aviokompaniju da toliko odocni. Gospođica kaže: „Nevreme u Frankfurtu. Pada sneg. Avioni do daljeg ne lete.“ End of story.

Čitam ovih dana kanadske novine i opažam da u njima nema mnogo priče o politici. A još manje o političarima. Podozrevam da kanadske novindžije ne bi ni primetile da se, recimo, neki lokalni Dinkić doseli u susedstvo nekog lokalnog Tome Nikolića. Pre svega zbog toga što je mesto stanovanja ovde privatna stvar i što kupovine kuća i stanova nisu obavijene velom sladunjavih misterija. Političar ovde može da računa na publicitet i vorholovskih pet minuta slave isključivo ako napravi poveliku pizdariju. Ta je slava, međutim, kratkotrajna, a njen kraj po pravilu je i kraj političareve karijere.

Nabedila me Nela Riha da sam isuviše popustljiv prema prezidentu, pa ko velim - daj da ga malo opletem i tako spasem obraz kako me patrioti ne bi označili kao pritajenog državnog čoveka. A prezident se baš lepo namestio recentnom izjavom izrečenom na nekom studentskom skupu. „Nisam siguran“, izjadao se prezident studentariji, „da imam snage da sprovedem tu racionalizaciju... To podrazumeva promenu izbornog zakona, promenu Ustava. Da li je to moguće? Daj Bože! Ja neću da odustanem. Ni od čega nikad neću da odustanem. To je moja obaveza prema građanima. A da li će to biti moguće? Nadam se!“