Svetislav Basara

Ukoliko Vuk „TDI“ Jeremić namerava da zameni Dobricu Ćosića na čelu svesrpstva - a sudeći po skorašnjim potezima to mu je ambicija - onda bi trebalo da napiše nekoliko romana. Ili da mu ih napišu. Ne ide bez toga, brate. Fizičari i inženjeri se nisu dobro pokazali na tom poslu. A kako stvari stoje, vrlo brzo će nam trebati novi „otac nacije“ da oplače tužnu sudbinu koja će nas sa ovakvim političarima jamačno zadesiti. Elem, potegao Vuk u Banju Luku i na nekom skupu, konvenciji, šta li je, gromoglasno podržao Mila Dodika.

Hvala Bogu da je ustoličenje patrijarha Irineja prošlo bez većih incidenata. Bilo je, istina, kamenovanja nekih autobusa, jedna žena je pritom povređena, ali ako imamo na umu da se radilo o „skupu visokog rizika", ishod je više nego zadovoljavajući.

Evo nama još jednog petog oktobra. Kako je ovde već red novine su krcate sećanjima učesnika, anketama „je li bilo bolje pre ili posle“ i pretencioznim analizama. Malo ko primećuje da su najviše vajde od tog misterioznog datuma imali Crnogorci. Iako sa petim oktobrom nisu imali ništa. Ili gotovo ništa. Teško je, naime, zamisliti da bi Milova kompanija realizovala plan osamostaljenja da je nekim slučajem umesto petog, odmah osvanuo šesti oktobar. Počivši Milošević je učinio neke pokušaje da prepravi kalendar. I napravio veliku grešku.

Lepo ja napisah da se političari neće tek tako odvojiti od crkve. Slušam danas radio i čujem da će na ustoličenju patrijarha biti i Toma Nikolić. Kao privatno lice. I mnogi će drugi političari, saznajemo iz pouzdanih izvora, takođe prisustvovati ustoličenju. Kao privatna lica. To „privatno“ verovatno će značiti da na reverima sakoa neće imati značke-zastave Srbije i EU, običaj koji su Ameri preuzeli od članova CK KP SSSR, pa se posle ta manija kićenja raširila svetom.

Sinod Srpske pravoslavne crkve ovoga puta nije naseo na političke patke, pa će državu Srbiju na ustoličenju patrijarha Irineja predstavljati samo Boris Tadić. Bila je to verovatno jako loša vest za bulumentu politikanata koji su se baš bili naoštrili da od jednog sveštenog i duhovnog čina naprave tričavi politički kapital i lakrdiju.

Lepe vesti stižu sa Ist Rivera. Nisu, doduše, poništili kosovsku secesiju, ali su - prenosi „Politika“ - nedavno imenovale šefa UNOSA - biroa za svemirska pitanja čije je sedište u Beču. Zli bi jezici sad rekli da je ovaj naučnofantastični biro lociran u carskoj Vijeni radi blizine ovdašnjih vanzemaljaca. Ama, jok. Sve je samrtno ozbiljno, a kormilo ove ustanove od intergalaktičkog značaja preuzela je izvesna Mazlan Otman, astrofizičarka poreklom iz Malezije. Nije se sve završilo na tome. Agencije su objavile vest da je gospođa Otan proizvedena u izvanrednog i opunomoćenog ambasadora UN za svemir. Ne zna se gde će biti akreditovana, da li na Marsu ili na Jupiteru, ali je za sada dobila zadatak da „prva stupi u kontakt sa vanezemaljcima ukoliko slete na zemlju“.

Da ne pročitah tekst Save Dautovića, a pre njega esej Bore Ćosića, nikada ne bih saznao da sam i ja saradnik Ozne. Sam đavo me je naveo da nekoliko puta svratim u istoimeni kafić na Trgu republike. Trg je, zna se, mesto od sastanka, a ona kafeterija u KCB-u vazda prepuna. Baš je zgodno, mislio sam, što se u neposrednoj blizini pojavio još jedan ugostiteljski objekat. I to odličan. Ime objekta mi se učinilo kao duhovita i bezazlena provokacija.

Pročitah nedavno izvrsnu knjigu Dubravke Stojanović, još izvrsnije nazvanu „Ulje na vodi“. Moram priznati da mi naslov - osim što lepo zvuči - nije bio jasan, a da budem sasvim iskren - nisam ni tražio skriveno značenje dok ga autorka sama nije objasnila u intervju u NIN-u. Ukratko: kapljice ulja na vodi su metafora demokratskih i modernizacijskih tendencija koje od nastanka Srbije kao moderne države „ne uspevaju da se spoje u jednu celinu“.

Eto ti! Da sam juče umro, ne bih saznao šta je u stvari pušenje. Već četrdeset godina pušim, a pojma nisam imao da je pušenje - „posedovanje ili rukovanje upaljenim duvanskim proizvodom bez obzira da li se dim aktivno udiše i izdiše“. Sad, kada je pušenje definisano nedvosmisleno jasno, „posednici i rukovaoci duvanskim proizvodima“ ima da beru kožu na šiljak.

Usta, kako vlasti tako i opozicije, puna su priča o „nacionalnom dostojanstvu“; i vlast i opozicija (mada mislim da je ta podela veštačka) ljutito zahtevaju međunarodno poštovanje i uvažavanje. I tu, za sada, nema ničeg spornog. Posao i jednih i drugih jeste briga o nacionalnom dostojanstvu i interesima.

Posle letnje pauze, saga o drekavcima, fama o jaganjcima sa tri glave i proplakalim ikonama, novine su se konačno pozabavile ozbiljnijim temama. Tako u Blicu od pre neki dan nailazimo na krajnje zanimljiv članak iz koga smo - na osnovu ekspertize rukopisa Darka Šarića - saznali da je taj gospodin „sebičan“, „sklon nasilju“ i još koješta, ne mogu da se setim svega, nije mi Blic pri ruci. Uz dužno poštovanje prema grafologu - i nešto skepse prema grafologiji kao nauci - usudio bih se da kažem da ekspert i nije imao naročito težak posao.

Naše sudstvo je do te mere reformisano i do te mere humanizovano da je za očekivati da uskoro umesto izricanja presuda počne dodeljivati nagrade. Evo, na primer, napadači na Teofila Pančića počinili su delo za koje je zaprećena kazna od šest meseci do pet godina, a kadija im odrapio tri meseca. Nastavi li se sa ovim trendom, za nekih desetak godina, nasilnici bi mogli dobijati nagradna letovanja na Zlatiboru. A svakako bi na katedrama za novinarstvo jedan semestar trebalo posvetiti predmetu: „Kako pisati a da ne budeš premlaćen.“

Čudna stvar: za vreme jugoslovenskog i sovjetskog komunizma, Ruski dom u ulici Narodnog fronta bio je poprilično neugledno i neposećeno mesto. Ulica se – sasvim primereno vremenu i ideologijama – zvala Narodnog fronta, a ja je još uvek tako zovem. Onda su se, gotovo simultano, zbile glasnost, perestrojka i „događanje naroda“, pa je ulica promenila ime u Kraljice Natalije (kako stvari stoje, promeniće ona još mnogo imena), a Sovjetski kulturni centar takođe je okrenuo ćurak naopako i jednoga jutra osvanuo kao Ruski dom.

Ponekad se i ovde dogodi čudo. Ratko Marković, pravnik ovdašnji koji se devedesetih godina proslavio žabljačkim ustavopisanijima, lex specialisima i svakakvim drugim silovanjima, natezanjima i rastezanjima zakona, dao neopozivu ostavku na mesto predsednika Instituta društvenih nauka, na koje je nedavno postavljen. Javnost se, s pravom, beše poprilično uznemirila na vest da je Rako izvučen iz naftalina. Mnogi su to „poslenici pera“ videli kao „povratak Miloševićevih vremena“. E, da su živi i zdravi poslenici, ta su se vremena odavno vratila ili - najtačnije - nikada nisu ni prestajala. Biće o tome reči kasnije, nakon što odamo priznanje Ratku Markoviću.

Šta bismo mi da nam nema nedremanih patriotskih srca. Onaj Šaligrudić iz one stranke tvrdi opozicioni pazar i kaže: „Možemo mi u koaliciju sa SNS-om, ali samo pod uslovom da im je Srbija na prvom mestu.“ Zabrinjavajuća izjava.