Svetislav Basara

PREDSEDNIK REPUBLIKE SILOVAO UPRAVNICU DOMA ZA NEZBRINUTU DECU! Polako, nemojte u pravednom gnevu povlačiti glas koji ste poverili Borisu Tadiću. Vest je delimično tačna, ali preuranjena. Kroz, recimo, pedeset godina uopšte neće biti nemoguća, a u to doba će, dakle 2060, naš prezident - osim ako se dobro ne potrudi i ne ispinuje nešto - uveliko biti u Večnim lovištima. U najmanju ruku će - ako ne bude jeo crveno meso, šećer, brašno i so, biti penzioner. Možda i član PUPS-a. Koji će, to garantujem, biti vladajuća stranka. U ponovo jednopartijskoj Srbiji.

Kada se spava na časovima i kada se lekcije ne uče sledi ponavljanje razreda. Naše vlasti, po svemu sudeći, nisu naučile prošlogodišnju lekciju. Mislim na pičvajz oko gej parade, koja bi zakazana, pa premeštena, pa otkazana jer država „nije mogla da garantuje bezbednost učesnicima skupa“. Ove godine se opet čuju pozivi na izlazak na ulice i na nasilno sprečavanje srpske „sramote“, „izopačenosti“ i koječega, a naši su državnici ispalili par parola o tome „kako neće tolerisati nasilje“ i bla, bla, bla.

Prebacuju mi i dobronamerni i nedobronamerni da mnogo palamudim o temi o kojoj ne znam mnogo - o politici. Odmah moram da kažem da su i jedni i drugi u pravu.

Čim pohvalim prezidenta, odmah izbije neki pičvajz. Ajde što je smorna družina ujedinjenih tutumraka uspešno razbucala ono malo promena koje je doneo peti oktobar, sada su počeli da apse učesnike prevrata. Evo, čitam u novinama da je uhapšen Bogoljub Arsenijević Maki, jedan od najodlučnijih boraca protiv Miloševićeve satrapije. Odmah mu odrapili dva meseca pritvora. Ministar policije ga nije primio. To donekle razumem: Maki se (nažalost, kako vidimo, bezuspešno) borio protiv njega i njegovih.

E pa, dobro. Evropska unija je izgleda odlučila da odreši kesu i da konačno dublje zavuče ruku. Po svemu sudeći, Srbija će uskoro dobiti status kandidata; jeste otuda podugačak put do punopravnog članstva. Ali mnogo će toga zavisiti i od Srbije.

Braća Blues i njihova duhovna deca (a bogme i poprilično onih sa suprotne strane ideološkog spektra, pa čak i neki moji prijatelji) osuše drvlje i kamenje na kolumnu u kojoj sam podržao Gospodarevo preumljenje i pristanak na usaglašavanje stavova sa EU. Sad je - tako to tumači folklorna paranoja - samo pitanje dana kada ću kao premijer zasesti u Nemanjinu i formirati eskadrone smrti. Biće, međutim, da je Jego Sijatelstvo za tu rabotu obezbedio ubedljiviju podršku od moje kolumne, pa „rodoljubi“ mogu odahnuti: za sada, termidora neće biti.

Ko da ne veruje na reč Vukadinoviću i Antoniću kad bez imalo lažne skromnosti obznane javnosti da su njih dvojica "veliki ljudi" na koje se ostrvila moja opsesivna lakejska zloba.

Gospodaru je Tadiću pošlo za rukom da reši problem koji je izgledao ravan kvadraturi kruga: da realizuje naizgled nemoguću politiku i „Evropa i Kosovo“. Ta politika ga je od samog početka vrlo nezgodno pozicionirala na oštricu žileta. Učiniš li ustupke tvrdim nacionalistima koji su bahato privatizovali odsutnu pokrajinu - osuše se demokratski glasovi. Popustiš li zahtevima evroentuzijasta - Koštunica se roguši, huška na krvoproliće, stvara se atmosfera izdaje. Provlačio se Jego Sijatelstvo kako je znao i umeo kroz Scile i Haribde srpskih raskola, šta mu je bilo u glavi to samo Bog zna, a možda ćemo saznati i mi kada prezident jednoga dana napiše memoare. Na šta - posle ove hrabre odluke - ima prava. Inače mu je sledovao novi Memorandum.

Ako je verovati večitom ministru trgovine, nema razloga za psihozu zbog nestašice ulja. Vidi se da čovek nije doktor. Nema nikakvog vidljivog razloga ni za pojavu drugih vrsta psihoza, pa se javljaju. Psihoze - ovde bi me Gospodar mogao podučiti - i nastaju zbog toga što nečeg ima, a psihotični misli da ga nema. Ili obratno: nečeg nema, a psihotizovani je čovek uveren da ga ima. A stvar sa zejtinom - volim da ga zovem tako, starovremenski - vaistinu jeste pomalo šašava. Srbija je, naime, jedan od najvećih izvoznika jestivog ulja u regionu. Robe, znači, ima i ima je u velikim količinama, isto to tvrdi i premijer, zejtina, međutim, nema, pa nema, a psihoza se širi li širi. Popečitelj terdžumani: „Mnogo se kupuje ulje, pa je zato nestašica.“

Elem, bliži se dan glasanja o srpskoj rezoluciji, a kako stvari stoje, naši nadasve principijelni zvaničnici Boga mole da ne bude usvojena. Kakav god bude rezultat tog glasanja, neke stvari će se ovde promeniti. Bilo nabolje ili - mnogo verovatnije - nagore. Jednostavno, neće se više imati kud.

Pročitah juče u „Danasu“ da se naš Gospodar uplašio nemira koje bi - u nameri da se domognu Dvora - mogli organizovati Toma Nikolić i Koštunica, pa je, navodno, ponovo zaoštrio odnose sa Jevropom. Odmah da se razumemo: ta opasnost je sasvim realna; ni jedan ni drugi opozicionar neće prezati ni od čega samo ako postoji šansa da se domognu vlasti.

Ko bi rekao da će se u severnokorejski monolitnom komonveltu takozvanog "patriotskog bloka" pojaviti fatalna pukotina. U pitanje je dovedena sama doktrina "velikog vođe" Đorđa Vukadinovića i "dragog druga" Slobodana Antonića. Šta se to dogodilo?

Opet je, kako vidimo, aktuelizovano otvaranje Udbinih dosijea. Interesantna je to priča. Padne na nekoliko godina u zaborav, a onda odjednom vaskrsne osvežena, nabildovana optimizmom; vuče se neko vreme po novinama i blogovima i ponovo nestaje sa javne scene. I evo stare priče u novom ruhu, na stranicama nove "Politike".

Ode tako čovek u bioskop da malo pobegne od čamotinje, kad i na filmu sve kao u Srbiji - konfuzija, simulacija, šmirantska gluma i još gora režija? Pa, šta me je to toliko smorilo? Ni manje ni više nego mnogonahvaljeni „Početak“, pravim imenom „Inception“, najnoviji dokaz o posustalosti holivudske „industrije snova“ koja više ni od sna nije u stanju da napravi čestit film. Da su se neki mnogo bolji scenarista i režiser dohvatili izazovne (ali veoma klizave) teme, možda je iz svega moglo i ispasti nešto dobro. Ovako, najsuvislije što se može reći o „Početku“ jeste: pretenciozni i grandiozno dosadni fijasko.

Nestašice, pad vrednosti dinara, opšta konfuzija, mahnitanje jurodivih, učestali dolasci stranih diplomata, najave mitinga... Podseća li vas to na nešto? Možda na devedesete? Jok, more. To se samo ovde ništa ne menja. I to je naš najveći problem: nesposobnost ili, pre, nespremnost da se na ovu ili onu situaciju reaguje posezanjem za nekim od odavno istrošenih i nefunkcionalnih obrazaca.