Svetislav Basara

Posle više od trideset godina ovih dana ponovo čitam Konstantinovićevu „Filosofiju palanke“ i zapažam da je protokom vremena ova važna, a nedovoljno ozbiljno proučena knjiga, samo dobila na značaju i da je, na neki način, aktuelnija nego u doba kada se pojavila. Malograđanština je u međuvremenu uznapredovala, stekla naopaku samosvest, dokopala se moći i - da sve bude crnje i gore - ustoličila se kao državna ideologija.

Kako stvari stoje, nešto će se menjati u Rezoluciji razdora, a izgleda da u gustim oblacima rezolucionog dima ima i one stvari čim je Čitluk Sahibija izdao još jedno istorijsko saopštenje u kome je mogućnost kompromisnog rešenja nazvao „kapitulacijom“. Besmisleno je tom svatu koji obitava u začaranom čardaku patoloških deluzija ukazivati na to da su kapitulaciju još onomad potpisali Miloševićevi generali. Za domaću javnost, međutim, ta je kapitulacija predstavljena kao velika pobeda. Koštunica bi, kako vidimo, da nastavi taj pobedonosni trend.

Nije se posle 5. oktobra poradilo na mnogim stvarima koje su vapile za temeljnim promenama. Novinarstvo je, recimo, ostalo isto ili još gore nego za vreme Miloševića na čiju se, ionako preopterećenu dušu, svaljuje mnogo štošta sa raboša dičnih "demokrata". Pa tako, čitavu deceniju posle oktobarskog prevrata, TV dnevnici - naročito onaj sa "našeg prava da znamo sve" - traju po četrdeset i pet minut

Došla teška vremena za imaginaciju. Ništa se više ne može izmisliti. Koliko god da pustiš mašti na volju, stvarnost te odmah nadmaši. Eto, na primer, napišem svojevremeno da Čitluk Sahibija prezidentu i drugim sagovornicima krišom stavlja LSD u kafu, kad na sajtu E novina pročitam da je CIA još pedesetih godina zloupotrebila moju izmišljotinu.

Nekome nešto padne na pamet, posreći mu se pa ostvari naum - vozdviženije gigantskog krsta, recimo - eto ti odmah lančane reakcije širom Srbije. I ala i vrana kreće u akciju da se i u njenoj palanci sagradi ako ne veći, a ono bar isti krst kao u konkurentskoj varošici. Meni su još u svežem pamćenju vremena kada, osim na zvonicima crkava, krst nigde nisi mogao da vidiš, ali zato se očima putnika-namernika nametljivo nudila nepregledna galerija džinovskih parola (uglavnom posvećenih drugu Titu) ispisanih po obroncima planina. Bilo je tu svega i svačega.

Nije u pravu Miša Vasić: nije da nema drekavaca - slučajno sam ovih dana u Bajinoj Bašti, pa sam video nekoliko - a nije ni da je baš toliko dosadno. Evo, juče, prekjuče, kad li, u Nišu usred centra grada opljačkali ambasadorku Meksika. Vest je objavljena u politikinoj rubrici Hronika, uprkos tome što je, zbog prvorazrednosti skandala, trebalo da bude na naslovnoj strani. Osim toga što je skrajnuta, vest je i nepotpuna. Ni mukajet o okolnostima. Da li je njena ekselencija povređena? Je li istraga u toku? Zainteresovani se, je li, mogu obratiti OUP Niš, mada ja mislim da je takvima uputnije da kontaktiraju s upravom Gradskog vodovoda. Ako ih baš interesuje, saznaće više.

Šta ima novo u ćorsokaku? Cure vesti da je ionako krhka koaliciona harmonija ozbiljno narušena različitim pogledima na strategiju (preteške li reči) odbrane Kosova. Vuk se Jeremić, navodno, zalaže za nepopustljivost. Mlađan Dinkić, podržan od SPO, smatra da takav pristup vodi konfrontaciji sa Amerikom i EU i preti da će se o tom pitanju ubuduće konsultovati s Tadićem lično. Baš me nešto interesuje s kim li se Jeremić konsultuje? Iz raspoloživih bi se procurotina mogao izvući zaključak da spoljni ministar deluje inokosno. Mada, čisto sumnjam. Pre bih rekao da zastupa Tadićev stav do koga je prezident došao na konsultacijama sa Većem guslara i kovača neologizama. Otisak prsta sive plemenske zone je u ovoj raboti više nego očigledan.

Čitalac Boško Jovanović podsetio me je na grubu omašku. U kolumni od subote autorstvo pripovetke „Šinjel“ umesto Gogolju pripisao sam Čehovu, pa se ovom zgodom izvinjavam cenjenom publikumu. A da bih se iskupio, ovaj ću tekst posvetiti sličnostima između srpske politike i ruske proze XIX veka.

Omiljeni posao ovdašnjih analitičkih mrsomuda i jurodivih geopolitikanata je iznalaženje „alternativa“. Ovo, vele jedni, nema alternativu, ono drugo, tvrde drugi, nema alternativu. Nego da mi vidimo šta su zapravo opcije u opticaju. Tu prvenstveno mislim na spoljnopolitičke. Dok se ne pojavi neki „genije“ sa još originalnijim predlogom, za sada operišemo sa dve i po do tri moguće državne strategije. Trenutno vladajuća je strategija evrointegracija. Dakle: članstvo u EU i eventualno, u NATO-u. Oponenti graje da je to izdajnička, marionetska, plaćenička bla, bla, bla politika. Ona nije ništa od svega toga, ali ne vredi ni pišiva boba i može da se okači mačku o rep. Kasnije ću objasniti zašto.

Bi juče reči o ponavljanju istorije, a nedavna zbivanja ne ulivaju optimizam ni za narednu školsku godinu. Ovih dana u Sandžaku je kamenovan autobus; odmah potom je na jednoj školi spaljena srpska državna zastava i, uopšte, čitava atmosfera u društvu u mnogo čemu podseća na kraj osamdesetih kada su zli dusi pušteni iz boce. Podsetio bih cenjeni publikum da sam uoči Koštuničinog mitinga izrazio bojazan da će kosovska histerija završiti opustošenjem ostatka Srbije. Nije trebalo dugo čekati, ni puna tri sata, pa da se te mračne slutnje obistine. Prepuštajući prestonicu na milost i nemilost huligana, hunta teško zamislivih diletanata, koji su se u tom momentu našli na ključnim državnim položajima, srušila je ustavni i pravni poredak u Srbiji.

Izgleda da je na redu refiškalizacija kosovske politike, verovatno znate šta pod tim podrazumevam. Spuštanje tona i stidljivi pokušaji smirivanja masovne psihoze izgleda da su bili previše dobri da bi bili stvarni, pa se Ivica Dačić vratio oprobanoj politici lupanja rukom o sto. Čovek posebnog kova, šta ćeš. Elem, potegao Ivica na Kosovo i tamo stao da bagateliše presudu Vrhovnog suda saglasno kojoj su ukinuti nekakvi dodaci tamošnjim zaposlenicima.

Nešto mislim da bi srpskije zvučalo da se magazin Pečat zove kao i ova kolumna - Štambilj. Ili možda - Mur. A podnaslov (i programsku orijentaciju) „list slobodne Srbije“ ne treba menjati. U stvari ne bi trebalo ništa menjati. Jer je Vučelina novina, takva kakva jeste, dragocena kao ogledno dobro ovdašnje konfuzije. Pa budući da se tu radi o neopisivoj papazjaniji, nimalo nije lako definisati ideološke i mentalne okvire ovog slobodarskog glasila. Ima tu od svega po malo: Mao Cedunga i vladike Nikolaja, klerikalizma i boljševizma, vulgarnog nacionalizma i izobličenog genonovskog tradicionalizma. Na levicu se ne može svrstati. Na desnicu još manje. Nit je riba, nit devojka. Ali nešto jamačno jeste: najartikulisanija moguća forma ćosićevštine, memorandumluka i svih zastranjivanja zbog kojih se Srbija zaglavila u slepoj ulici istorije.

Neka me optuže za političku nekorektnost, ali ne mogu odoleti da najnovija zbitija na političkoj sceni ne nazovem pravim imenom: ciganisanje! Šta se, zapravo, dogodilo? Onaj Cvijan, ako ga se još neko seća, nekadašnji majordom na dvoru Borisa Tadića, pa spektakularni prebeg u SNS, ponovo je izronio iz anonimnosti obznanjujući već načisto sluđenoj raji da je narodnjacima pristupilo šeststo i nešto nereizabranih sudija.

Od silne tuge za izgubljenim Kosovom, ala i vrana se nadigla da potraži utehu na Saboru trubača u Guči. Večiti neimar Mrkonjić predlaže da Tadić odlikuje Guču. Ovaj će ga, vrlo verovatno, poslušati. Ovogodišnji kermes uz zurle i svadbarski kupus potrajaće rekordnih deset dana. A moglo bi se očekivati da iduće godine potraje ceo avgust. Najbolje bi bilo da se nikada ne zatvara.

Iz obimnog intervjua direktora „Službenog glasnika“ Slobodana Gavrilovića, u „Politikinom“ Kulturnom dodatku, saznadoh da ja nisam čovek dijaloga, da sam apsolutista i despot te da sam - pazi sad ovo - nedosledan jer sam bajagi protiv Vuka, a ne pišem na staroslovenskom. „Filozofi“ insistira moj stari drug, „moraju da žive svoju filozofiju“. (Sad, filozofi, pamet u glavu. Nemoj neko slučajno da ne živi u skladu sa svojim esejima.)