Svetislav Basara

Biće da je Špengler u pravu i da ćemo 2011. (Panović tvrdi 2013) ponovo zakoračiti u varvarstvo. Čitam i gledam vesti o razbojnicima kojima je bilo malo što su opljačkali ćevabdžinicu, nego su nasrnuli na radnicu, tukli je, boli nožem i vukli po podu. Prosto čoveku dođe žao što više nema onih romantičnih (i listom pokojnih) krimosa stasalih sedamdesetih godina.

Prezident traži ideje i predloge; voljan je da usvoji svaku sugestiju, ali kriza, bato; ponuda nikakva, pa mora da se ograniči na ono najbolje što su srpska majka i „otac nacije“ rodili: na sopstvenu stranku. Pošto vidim da nije rad da prihvata ideje „neistomišljenika“, pade mi na pamet da ga uputim na neke ideje začete u Kini, jednom od četiri stuba naše spoljne politike. Jesu malo postarije, ali su još uvek upotrebljive. To garantujem.

Koliko pamtim - a verovatno je slično bilo i pre - nije bilo hiperaktivnijeg knjaza, kralja ili predsednika. Drug Tito je blagoizvoljevao sići među pučanstvo u povodu proslava neke od „obljetnica“ ili prilikom „puštanja u rad“ kakvog privrednog giganta. Naslednik mu, Milošević, nije da baš nikad nije silazio među raju. Ali videlo se da ga to mrzi i da mu nije mnogo stalo do političkih panađura. Čitluk sahibija je voleo da ode do Guče, ali te su posete imale naglašeno gnoseološki značaj; tamo je, naime, proučavao svadbarski kupus ne bi li bolje razumeo Srbiju. Znao je da svrati i do Mećavnika. I trt Milojka.

Ne znam kako mi je do sada izmicalo pažnji najnovije dostignuće novosrpske heraldike, amblem Tužilaštva za organizovani kriminal. Ugledah ga tek juče i stadoh čarne oči kleti, čarne oči da ne bi gledale. Jer, amblem je vaistinu dostojan svakog udivljenija.

Spoljni ministar Jeremić dao intervju CNN-u. Pažljivijim posmatračima nije promaklo da je za tu priliku Vuk promenio dlaku. Što će reći: delovao je i govorio odmereno; ni traga od onog drčnog delije koji je onoliko đipao i trijumfalno dizao ruke na sednicama UN da su se neki tankoćutniji tipovi uplašili da će u amoku otrčati do predsedavajućeg stola i generalnom sekretaru zalepiti sto evra na čelo. Elem, šta je Vuk poručio gradu i svetu.

E, šta su zatočnici velikih ideja, ljudi posebnog kova! Da nam je više takvih drugu bismo mi pesmu pevali. Evo, na primer, šmitolog Slobodan Samardžić smatra da je inicijativa za zabranu ekstremističkih organizacija „jedna nebitna i efemerna tema“, „skretanje pažnje sa stvarnih problema“ i uopšte da je sve to luk i voda.

Srbija, obećana zemlja svakovrsnog diletantizma. Pročitah u četvrtak u tekstu Aide Ćorović u „Vremenu“ da je naš Avtokrator, dolazeći u posetu Muameru Zukorliću, muftiji poklonio dve flaše vrhunskog vina! To me je podsetilo na, vele istinitu anegdotu, o visokom funkcioneru SPS-a koji je, negde tamo devedesetih, prekonoć dekomunizovan, posrbljen i pokršten, pozdravio nekog vladiku rečenicom: „Kako ste, preosvećeni, kako žena, kako deca?“ E sad, krene li prezident - na poslu širenja nacionalne i verske tolerancije - kod vrhovnog rabina, da li će biti čudo ako rabiju pokloni njeguški pršut.

Baš se nešto pitam gde nam je to nestao Željko Cvijanović, kad na internetu nabasam na sajt „Novog standarda“. Novina je u elektronskom formatu umivenija i sadržajnija od papirnate varijante, a urednik ne krije ambiciju (koje možda nije ni svestan) da bi to trebalo da bude neka vrsta domaćeg Foreign Affairsa, dakle referentnog i u diplomatskom koru čitanog glasila.

Dobra je vest da je policija pohapsila napadače na Teofila Pančića. Loša strana te vesti je da je reč o dvadesetogodišnjacima, takoreći deci, koji su na samom početku života smisao (poslanje? misiju?) pronašli u premlaćivanju nedužnog čoveka zbog toga što ne deli mišljenje ljudi koji su te momke - otvoreno podržavajući huliganizam - naveli na nasilje i neometano nastavili da politički deluju, pa se čak latili i koncipranja „kulturnog preporoda“.

Sada su stvari malo jasnije. Izgleda da se usred letnjeg mrtvila otkrila tajna misterioznog imena stranke eksperata G17+. Toj malenoj ali uticajnoj stranci pristupio je, saznajemo iz štampe, ni manje ni više nego „Gvozdeni puk“, bok te mazo! Čekaj malo, pomislih u magnovenju, ipak je leto i vesti nema; možda i ova kuršumlijska spada u pitoreskni žurnalizam drekavaca. Neće biti da je Korneliu Zelea Kodreanu ustao iz groba i uključio se u srpski politički život.

Dogurasmo i do Svetog Ilije. Skupštinska sednica o presudi MSP završena. Specijalni poštari razaslati po belom svetu sa prezidentovim apelom da se Kosovo ne priznaje. Političari izvadili nešto para iz onih legendarno mizernih ušteđevina i razišli se - izgleda - po letovalištima. Zato je ovih dana, ako ste primetili, neobično mirno. Ako me pamćenje služi, već sam pisao nešto o tome da su političari glavni faktor srpske nestabilnosti i glavni promoteri svih mogućih pičvajza. Čim se ućute par dana - tokom nekog praznika ili letnjeg raspusta - Srbijom zavlada mir.

Pošteno me je nasmejao predlog DSS-a da se uvede porez na šund, a do smehotresnih suza me je dovela opaska Ljube Živkova da bi u slučaju da predlog DSS-a prođe, najveća žrtva oporezivanja bio upravo DSS. Mada - mrtva je trka. U Srbiji gotovo i nema političkih stranaka čije se delovanje ne zasniva na otužnoj mešavini šunda i kiča. Svojevremeno, za Miloševića vakta, ovdašnji dilberi su ukačili da šund i kič mogu biti veoma korisni kao opijum za narod. U to smo doba imali i „levi“ i „desni“ šund i kič - ne zna se koji je bio gori - ono što se zna jeste da je lavina prostaštva, zapenušanosti i sladunjavosti (ide to jedno sa drugim) opustošila srpski kulturni prostor, uništila podjednako i selo i grad, a zemlju pretvorila u ogromnu Kaluđericu.

Elem, Mile je Dodik pre neki dan blagoizvoleo dati obiman intervju, Večernjim novostima, samozvanom Službenom listu srpskog naroda.

Iz krimi-romana koje sam kao klinac rado čitao - a i dan-danas mislim da su Agata Kristi, Rejmond Čendler ili Miki Spilejn u stilskom i svakom drugom smislu nedostižni za mnoge ovdašnje uvažene papiromrčitelje - saznao sam ponešto o policajnim poslovima. Najveće su, tvrde majstori krimića, šanse da se nepočinitelji uhvate tokom prvih četrdeset osam časova. Posle toga, šanse rapidno opadaju, tragovi blede i gube se i na kraju dolazi onaj moj vuk i u slast jede magarca. Elem, prođe pet dana od umlaćivanja Teofila Pančića, a istraga tapka u mestu. Nešto mislim da su ti huligani, daleko bilo, ispampulecali sina Tome Nikolića, poodavno bi već bili u apsani. A možda i pred sudom.

Elem, prezident je na kraju duge skupštinske sednice održao lep i spontan govor. Delovao je veoma odlučno kada je poslanicima određnih stranaka skresao u brk da nema skretanja sa evropskog puta Srbije, a da će borba za Kosovo uprkos presudama biti nastavljenja miroljubivim sredstvima.