Svetislav Basara

Muselimu, pak, Avdagi Fočaku Tatarin svakog dana donosi pismo iz austrijske Komande u kome ga - da bi poniženje bilo veće - niko drugi do sluga zapovednika Beograda podseća da četiri mala bronzana topa i pedeset i četiri islužena askera koji sačinjavaju posadu užičkog grada, ne mogu odbraniti ni sebe, kamoli varoš. Tim pre što osamnaestorica boluju od skorbuta, a sedmorica od tripera. A pogotovo zato što u užičkoj hazni već tri meseca nema ni pare. I neće ih ni biti. Derviši bektašije, najprezrenija sorta derviša, oni što se probadaju noževima i handžarima i alaučući idu za carskom ordijom, počeli su da proriču skori kraj sveta.

„Šta ovo bi, aman Bog?“ Zavapio je Uzun nakon što ga je šejh Harun pažljivo povratio iz obamrlosti, kao predilja namotavajući natrag u životno klupko, blistave niti Uzunovog rasutog nefsa (arapski, duše).„Video si kako otprilike izgleda Bog.“ Rekao je šejh Harun. „Alaha, džellle šanuhu, naravno, nije moguće ni zamisliti, nekmoli videti, ali od svih stvari na ovom svetu, sahat mu je najsličniji. Ima u Franačkoj jedan filozof koji je pisao da je Bog u stvari sahatčija. I nije mnogo pogrešio, iako u sasvim suprotnom pravcu.“

Gospodar Gvozden, tada još Uzun, bio je čvrsto uveren da je ta uzavrela čaršija prepuna vreve, svirke i najfantastičnijih zamislivih rukotvorina zapravo centar sveta, a da sve ostale basnoslovne varoši postoje samo u pričama putujućih pripovedača i da ne služe služe ničem drugom doli zabavi užičkih čaršilija. Kada mu je jednom prilikom šejh Harun kupio tričavi nožić sa drškom od jelenskog roga, radost posedovanja takvog jednog prefinjenog predmeta prosijala je daleko u budućnost i zauvek zasenila lepotu i vrednost svih budućih predmeta koje je kao bogat čovek gospodar Gvozden mogao sebi u svakom trenutku da priušti. Nikada se, kasnije u životu, gospodar Gvozden nije odvojio od tog noža.

Tokom godina bolovanja, pokušavajući da pronikne u pomrčinu prvih desetak godina svog života, gospodar Gvozden se u mislima često vraćao u tekiju derviša mevlevija i prisećao se, kao da je juče bilo, da ga je šejh Harun ujutru pitao kako se zove i odakle je, a da on nije mogao da odgovori. Rukom je šejhu pokazao obronke Jelove gore, približni pravac odakle je posrćući kroz smetove došao u Užice. Tek mnogo godina kasnije, tada već u Kneževini Srbiji, gospodar Gvozdenov unuk, kapetan prve klase, kartograf Dimitrije Avakumović, proizvoljno je, na pogodnom praznom mestu na topografskoj karti valjevskog regiona ucrtao tačku i upisao Vidovo i tako je porodični mit sa velikim zakašnjenjem postao stvarnost.

Bože, mili, čuda velikoga! Poslednje reči - „alem-i-lahut“ (božiji svet) - koje je gospodar Gvozden izgovorio na samrti, bile su iste one koje je čuo sedamdeset godina ranije, kada se u ledenoj decembarskoj noći pojavio na kapiji tekije derviša Mevlevija u Užicu. Ma koliko se tokom dvadeset godina provedenih u bolesničkoj postelji, naprezao da poveže niti svog burnog života, nije uspevao da se priseti ničega pre te ledene noći u kojoj ga je šejh Harun Kibrisi, promrzlog i polumrtvog, istrljao snegom i potom uneo u zagrejanu sobu.

Došlo vreme da postanem istomišljenik sa Miroslavom Lazanskim. I to povodom fudbala. Elem, Lazanski u subotnjem broju „Politike“ napisa odličan tekst o srpskom fudbalstvu, možda najbolji u beskrajnom nizu članaka o našim loptašima. Prolilo se onoliko mastila, propalmudilo se onoliko, dal je moglo, nije li moglo, nema valjda ovde prečih poslova nego da se utvrdi izdaja „ideje“.

Prođe i „Nedelja Đorđa Vukadinovića“, pa da je Vukadinovićem i završimo. A od ponedeljka, ako bog da, da tražimo neke bolje teme. Nego da ja razumnijem delu cenjenog publikuma pojasnim neke stvari. Ako i to bog da. Idemo redom.

Izjadao nam se starac Vukadin, podigao glas protiv „blaćenja“ i nepoštovanja „elementarnih normi“ u javnom dijalogu, ali je izgleda zaboravio da kao glavni i odgovorni urednik potpisuje (valjda i odgovara za to što radi) jedan časopis i portal. Evo, cenjeni publikume, kako mali Đokica zamišlja kulturu dijaloga. Citati odabrani s reda, nasumično, ima toga (i mnogo goreg) na tone. Bujrum.

Jedan je Đorđe Vukadinović! To je prednost, ali i mana. Bilo bi nam bolje da ih ima nekoliko. Kao što cenjeni publikum - zahvaljujući čuvenoj „nedemokratičnosti“ i „zlonamernosti“ redakcije - ima priliku da pročita u „Danasu“, Georgije se upustio u teorijsko obrazlaganje svog tužibapstva. Ne voli on, veli, da se tužaka; ne bi on to da nije dogorelo do nokata. Pa zar nije, kaže, u više navrata uticao na uredništvo da me obuzda. Nudili su mu, kaže, nekakve TV emisije u kojim bi mogao da mi skreše u brk sve što mu smeta. Jok! On je iznad toga.

Opet nam prezident kuburi sa identitetom. Lepo je od njega bilo što je došao na proslavu SPO-a i time tehnomenadžere i tehnokrate podsetio da je i Vuk Drašković značajno doprineo promenama posle kojih je on zaseo na Andrićev venac. Ali na visokoparnu mu govoranciju imam svakakva zakeranja. Pa zar njegov domaćin, Vuk, nije blagovremeno upozorio na opasnosti mešanja baba i žaba? Nisam li ja u jučerašnjoj „istorijskoj“ kolumni pokazao kako izgleda istorija kada se mnogo insistira na nacionalnom identitetu i drugim sablasnim nevenima.

E, sad malo negativne utopije. Sedim tako pre neko veče i puštam mašti na volju. Premeštam se u godinu 2060. i stavljam se u položaj fiktivnog doktora istorije pred kojim je zadatak da napiše „Istoriju Srbije u periodu 2000 - 2010.“ Ja, kao fiktivni doktor, na mukama. Poslednji doista istorijski, mada krajnje traljav događaj - vazdušni rat NATO pakta - spada u prethodnu deceniju i dopao srećnijem kolegi.

Sve se nešto pitam: kakvo li bi nam sudstvo bilo da nije reformisano? Pa razmislim malo i nekako mi lakne na duši kad shvatim da bi bilo isto. Evo, bližim se šezdesetoj, a ne znam ni sam koliko gromoglasno najavljivanih reformi pamtim. Kako ono neko lepo reče, „talog iskustva“ me je naučio da u ovoj zemlji - svejedno da li je trenutno monarhija, komunistička satrapija ili višepartijska diktatura - „reforme“ uvek budu korak nazad. Počev od onih legendarnih Titovih, zaključno sa najnovijima.

Došla su takva vremena da se najozbiljnije nosim mišlju da poslušam fatvu muftije Zukorlića i da na sledećim izborima glasam za SNS. Možda ću čak i ja da izdam fatvu i odapnem strelu prigodnom predizbornom porukom: „U narodnjacima je spas! U svakom slučaju neće biti gori od ovih. A ovi su se zdravo osilili!“ Šta se, dakle, dogodilo? Ništa naročito. Večno vraćanje istog.

U srpskom novinarstvu belaj sustiže belaj. Nakon serije tužbi prpošnih duševnih bolnika, na scenu je stupio muftija Zukorlić, doduše sa nešto utemeljenijim razlozima. U „Blicu“ od prošle subote objavljena je fotomontaža na kojoj je Zukorlić predstavljen u odeždi pravoslavnog arhijereja sa svim podrazumevajućim insignijama. I inače, tu zabavno-satiričnu stranu u „Blicu“ odlikuje odsustvo bilo kakve duhovitosti i satiričnosti; sve se otprilike svodi na dosetke i dubare tipa hodža sa kamilavkom ili glava Borisa Tadića na telu bodi bildera.

Kako stvari stoje velike su šanse da se "Novosti" nađu među "Sedam velikih misterija modernog sveta". Posle prepucavanja u Skupštini, sve je još misterioznije. Prosula se vest da je WAZ - to je ona kompanija što me kopira i piše pisma prezidentu - došao u posed dvadeset pet procenata akcija ove misteriozne kuće.