Svetislav Basara

Nešto mislim, velika je kriza. Ne bi bilo loše da promenimo politički sistem. Onomad sam negde napisao da od postojećih do sada nismo oprobali samo dva - islamsku republiku i džamahiriju - pa pošto nam se ovaj prvi ne uklapa u tradiciju i veroispovest, preostaje džamahirija. To je, da se razumemo, sekularna država. Šta me je navelo da optiram za džamahiriju? Čista slučajnost.

Ne može nigde bez skandala, pa to ti je. Šta se sad dogodilo? Čujem sa izvesnim zakašnjenjem da je tokom gostovanja predstave „Putujuće pozorište Šopalović“ - pre ili posle predstave, nisam siguran - reditelj Toni Janežić uvredljivo pričao o Ateljeu 212, Beogradu, Srbiji i pročaja. Da vidimo kako mu je to pošlo za rukom? Pastanovščik je, naime, pribegao originalnom pristupu poznatoj Simovićevoj drami.

Krajem meseca napuniće se eto sto sedam godina od „majskog prevrata“ tokom kojeg su zaverenici masakrirali kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Ovo vandalsko krvoproliće (koje će postati gotovo pa paradigma srpske politike) vremenom je romantizovano i pretvoreno u malograđansku sapunsku operu. Na tu temu su pisane drame i snimane TV serije.

Kao dosledni učenik Karla Šmita, Koštunica je u Draganu Šormazu nepogrešivo prepoznao neprijatelja i isključio ga iz stranke. Razlog isključenja: Šormaz je počinio svetogrđe. Potresen žaljenja dostojnom činjenicom da tokom dve duge godine nije video Koštunicu, nekadašnji stub vizuelnog identiteta DSS-a je posumnjao u postojanje Vrhovnog bića i - kao apostol Petar onomad - tri-četiri puta ga se javno odrekao.

Na sumornom nebu nad Srbijom ponovo se pojavio imaginarni satelit Prvoslava Davinića. Na prvom mestu kao još jedan pokazatelj basnoslovnosti ovdašnjeg zaborava koji već opasno podseća na demenciju. Potom kao prilog teoriji da su u Srbiji velike brljotine i dalje nekažnjena rabota. Da budem iskren - i ja sam bio potpuno zaboravio na aferu Davinić.

Ko kaže da naša vlada nije u toku sa svetskim trendovima, taj kleveće i laže. Evo, pročulo se poslednjih dana da iz naših džepova izdvaja sumu od 1,2 miliona dolara za lobiranje. Sam termin lobiranje je - poput slične terminološke sabraće - poprilično konfuzan. To otprilike znači smucanje po institucionalnim hodnicima i holovima, presretanje uticajnih ljudi i nastojanje da im se proda rog za sveću. U suštini, posao koji obavljaju lobisti, momci koje ovde mnogo preciznije nazivaju „vaćaroši“, trebalo bi da obavlja vlada ili Ministarstvo inostranih poslova. Ne vidim po čemu bi to izvesni gospodin Milan Petrović trebalo da ima veći uticaj na američke institucije od Borisa Tadića, Cvetkovića bez Mačeka ili Vuka Jeremića.

Prođe još jedan deveti maj. U čast šezdesetpetogodišnjice pobede nad fašizmom, u Moskvi je upriličena spektakularna vojna parada na kojoj su pored ruske, učestvovale vojske niza savezničkih država. Pa, kakvi su utisci? Impresivni. To je grand parada, a ne ono na Pinku. Cinik bi mogao reći da su Putin i Medvedev ovu paradu organizovali ne toliko da bi obeležili pobedu nad Vermahtom i kvislinškim armadama, koliko da bi svetu pokazali da je Rusija ponovo u punoj snazi i da je ponovo imperija. Ako im je to bila namera, onda su u potpunosti uspeli.

Aleksandar Molnar objavio studiju o uticaju učenja Karla Šmita na Slobodana Samardžića i Zorana Đinđića. Na studiju se, na sajtu Peščanika kritički osvrnula Vesna Pešić koja je, između ostalog, razložno objasnila da je apsurdno porediti Samardžića i Đinđića. Ne sumnjam ja da je Samardžić čitao Karla Šmita i da je Šmit izvršio određeni uticaj na ovog, nekada zapaženog marksistu. Nesporno je da je uticao i na Đinđića. Šta je, onda, sporno? Mnogo toga.

Srpska patriotska javnost je osupnuta neučestvovanjem odreda Vojske Srbije na paradi u Moskvi upriličenoj u čast šezdeset i pete godišnjice pobede nad fašizmom. Kako nam se to moglo desiti, jadikuju rodoljubi; eto dokle, prenemažu se, dovodi servilnost vladajuće koalicije prema Evropi i Americi.

Afera sa Tomičinim izdajničkim hirurškim zahvatom koji je, da stvar bude gora, obavljen u srbomrzačkoj Nemačkoj, kako vidimo ne jenjava. Toliko se megabajta straćilo na tu aferu da se lako može dogoditi da cela stvar u istoriji (ovde je sve istorijski događaj) završi kao „Operacija diskus hernija“. Mnogi su mi čestiti građani nabili na nos podršku Milosavljevićevom pravu da se operiše gde hoće, kako hoće i koliko hoće.

Zakuvalo, bogme, i u Heladi, postojbini demokratije. I to žestoko. U neredima je stradalo već troje ljudi. Da će đavo odneti šalu, moglo se naslutiti proteklih dana kada se na trgu Sintagma zavijorio crveni čaršaf na kome je pisalo KKE. Iza te skraćenice ne krije se nikakva sindikalna organizacija, a još manje nekakva nevladina organizacija. KKE je Komunističko koma Elados, iliti po srpski - Komunistička partija Grčke (Lenjinista). Da ne bude zabune. Ima tamo još komunista.

Izgleda da se oko Kosova ponovo zakuvalo. Budući da je nezavisnost „južne pokrajine“ američki projekat, uvaljen kao vruć krompir u ruke EU, Amerikanci polako gube strpljenje i, mada ni Srbija ni Balkan više nisu prioriteti, u Vašingtonu bi volelo da se problem što pre pacifikuje i legalizuje. Sa raznih strana stižu signali da su „status i granice dva odvojena pitanja“. Što će u prevodu reći: Kosovo ima da ostane nezavisno, ali ne mora da znači da mora ostati u postojećim granicama. Sa druge, EU strane, verovatno se priprema lepa vezica šargarepa koja bi beogradskoj vladi olakšala odluku da se okane deluzija veličine i svetskoistorijskog značaja i da sagleda realnost.

Eto, zabeležili smo još jedan značajan međunarodni uspeh, ali sve nešto sumnjam da će se državotvorni hvalisavci njime previše razmetati. Fridom haus, naime, svake godine pravi rang-listu o tome koliko su mediji u svetu slobodni, a mi zauzeli odlično 79. mesto u konkurenciji od 119 država. Pa, šta je tu uspeh? Uspeh je što se nismo našli na poslednjem mestu.

Na današnji dan se navršava trideset godina od smrti Josipa Broza, a popularnost mu ne opada, štaviše u neprestanom je porastu. Može se o počivšem maršalu misliti i ovo i ono, ali mu se ne može poreći da je bio čovek od formata. Oni koji pamte njegovu trideset i pet godina dugi vladavinu, sa nostalgijom se sećaju idiličnih SFRJotovskih vremena. Istina, jugoslovenska idila zasnovana na inovativnom konceptu samoupravljanja (koji tek poslednjih desetak godina daje zrele plodove) dosta je dugovala bipolarnoj podeli ondašnjeg sveta.

Nikad mi se nije sviđao taj Facebook. Na prvom mestu kao savršeni medijum za mlaćenje prazne slame, potom kao raj za morone, manijake i suklate svih vrsta i, konačno, kao idealno mesto za raspirivanje mržnje i podstrekivanje nasilja. Ali čak i da me prezident postavi za premijera-diktatora - što kako stvari stoje uopšte nije isključeno - u slučaju FB-a ne bih iskoristio širinu ovlašćenja i zabranio ga.