Svetislav Basara

Toliko se ovde govorilo, govori, naklapa i toroče o „nacionalnom i državnom interesu“ da je taj, po definiciji profani pojam, na kraju završio kao metafizički entitet, kao još jedan od šupljih idola u razvaljenom hramu srpskih iluzija. Dodatni problem je što se ovde tradicionalno ne pravi nikakva razlika između iluzija i ideala. A kad je to tako, onda nije čudo što se svaki mlađani politikant - čim malo uznapreduje i prestane da glavešinama kupuje burek i da im dovodi kurve - rastoroče o državnim i nacionalnim interesima. Em moćno zvuči, em ne možeš pogrešiti, em ne moraš ništa drugo da kažeš.

Sa velikim zadovoljstvom čitam duhovite tekstove Voje Žanetića. Pre neki dan, međutim, pročitah u „Vremenu“ i jedan veoma ozbiljan, ali opet duhovit Vojin članak. Tema je afera sa sms lutrijom, ali govori se i o drugim, mnogo važnijim stvarima. O zakonu verovatnoće, recimo, o kome ja, kao prononsirani tupson za matematiku, ništa nisam znao. Da ne dužim, zainteresovane upućujem na Vojin tekst, napomenuću samo da je Žanetić uverljivo pokazao da se u Srbiji, od devedesete naovamo, smenjuje niz, saglasno zakonu verovatnoće, veoma malo verovatnih događaja.

Jeste se svašta izdogađalo u proteklih nekoliko dana Martovskih ida, u Srbiji tradicionalno kobnih, ali mene je nekako najviše šokirala smrt Ksenije Pajčin i Filipa Kapisode. Na prvi pogled: tragedija jedne ljubavi. Dušu dalo za blebetanja po novinama. Ima, međutim, nešto iza toga. Toliko je svudaprisutno, da je nevidljivo. Naoko bezazleno, a zlokobno. U skladu je sa zakonom, ništa mu ne možeš; ne krši ustav, a u njegovim nepodopštinama svi učestvuju dobrovoljno.

Vidim ja nešto mi fali, prazno se provodim, kad shvatih šta je. Nema mi odavno Marinka Vučinića, društvenog pravobranioca Dobrice Ćosića i Slobodana Gavrilovića. Neko vreme, valjda, nisam kršio samoupravne sporazume, pa sam pao u zasenak, ali napravih zločin i podiže se teška ruka svesrpske pravde. Marinko glavom i bradom. Pre nego što krenem na elaboraciju mog masovnog zločina, moram da napravim jednu digresiju: Marinko M. Vučinić je zreli plod decenijske prosvetiteljske delatnosti Ćosića i Gavrilovića.

Lako je vizuelnim medijima. Mi koji dirinčimo po novinama na teškim smo mukama. Televizija postavi kamere, pusti ton, pa vi pričajte, a vi gledajte, pa malo reklama, pa film, pa sve nekako dobije privid smisla. Ako, pak, hoćeš da rečima, tj. tekstom „reprezentuješ stvarnost, dođeš ponekad u bezizlaznu situaciju.

Vidi, vidi, Mile Dodik dao neki intervju i izjavio da treba porazmisliti o kosovskoj politici, da ne bi, recimo, bilo zgoreg uzeti u obzir još neku opciju osim ove jako pobedničke ali ekstremno idealističke. Pa kaže, Mile, da bi bilo porazno da Srbija još pedeset godina ostane zatočnica rigidnog koncepta trijumfalnosti srpske diplomatije zasnovane na srpskoj katastrofi. Nema se tu šta zakerati. Bravo, Mile. Sad nam preostaje da vidimo kako će braća sa ove strane Drine reagovati na Dodikov predlog. Bude li pozdravljen - što bi bilo dobro - značiće da je pao neki razuman dogovor. Ne bude li, dobićemo još jednog izdajnika. Ajde da sačekamo, da ne prejudiciramo. Vreme će pokazati.

Mnogi su pravednici ovdašnji bili ljuti ko risovi što sam bio ambasador, a ne znaju, guje ljute, da su dobro prošli. Moje su ambicije bile mnogo veće. Splet istorijskih oklonosti mi je smrsio konce. Pa je, spletu hvala, Srbija danas demokratska, pravna, uljuđena država. A ja sam, kako i treba, završio u ropotarnici istorije. Pa, šta sam bio naumio?

Teško je ovu priču nagurati u ovaj ograničeni prostor, ali šta stane stane. Dve hiljade pete, šeste, nanese me đavo da siđem u centar. Sve dažbine plaćam. Građanin pokorni! Druge nema. Za to smo se borili.

E, pusta evropeizacijo. O, podla Evropo. Imamo li teže reči da te, Evropo, naružimo? Imaš li ti, ženo, iole obraza. Evo, Danojilić Milovan, naše gore list, na privremenom radu u tebi, razobliči te, uđe ti čovek u rodoslov, shvatismo da imaš mnogo muževa i otaca, ajde da se ne foliramo, kurva si, brate, spusti veđe, smogni snage, izvini se Đorđu Vukadinoviću i drugim akademicima koji već deset godina ne spavaju tvog tvojih pizdarija. Evropo, le sestro. Navali se Šar planina. Mi pothvati tri čobana. Imaš li, sumnjiva ženo, ikakvih kriterijuma?

Čekaj, bando, dok vam dođe Vule. Vule je za sada u povoju, ali dijalektika je na njegovoj strani. Kao i mnogi diktatori diljem povijesti, i Vule je krenuo od nule. A samo se odatle i može početi ovde, jer smo na nuli i - ukoliko Vule ne osvoji vlast - na nuli ćemo i ostati. Nego da ja predstavim mog favorita, Vuleta.

Nema te nepravde, a pun ih je svet, koja će izmaći nedremanom oku Ćosića Dobrice. Jednoga dana će i svet i mrski zapad shvatiti strategijsku grešku. Doći će im iz dupeta u glavu. Pravda mora trijumfovati. Evo, tvrd vam stojim, vidim sledeću scenu. Godina, na primer, dve hiljade dvadeset osma. Penzionisani predsednik Barak Obama stavio unuka na krilo pa mu priča šta je nekad bilo.

Do pre neki dan sam mislio da smo vodeća svetska sila u teorijama zavera i šampioni u osećanju ugroženosti od strane novog svetskog poretka, kad - ne lezi vraže - naletim na inernetu na američki sajtić posvećen tamošnjim jurodivcima među kojima, kao i među našim, ima jako puno doktora nauka. Šta da kažem? Čuda i pokore.

Zaratilo jedne zgode u drevnoj Atini, sve se to uzmuvalo, opšta jurnjava, nadmetanje u patriotskim govorima i pokličima, otimačima o komandna mesta i o raspodelu buduće slave, a onaj cinik, Diogen, našao neko prazno bure i kotrlja ga s jedne strane ulice na drugu, pa opet tako. Da i on, šatro, nešto doprinese.

Moram da vam saopštim tužnu vest: nekakav peti oktobar jeste bio, ali režim nije promenjen. Otrcala se već od preterane upotrebe nesporno tačna izreka da svi narodi imaju upravo onakvu vlast kakvu zaslužuju. Malo je defetistički, ali ipak ću reći: zaslužili smo ovo.

Kako stvari stoje, zabole Crven ban vladu Nebeskog naroda za narodni jezik. Pokrenuta neka inicijativa da se preispita katastrofalno stanje srpske slovesnosti i pismenosti, a „na vladi“ niko ne zna ko je uopšte nadležan. Stekao se utisak da popečitelji daju sve od sebe da skinu bedu s vrata i uvale je nekom kolegi. Donekle ih i razumem.