Svetislav Basara

Eto šta ti je život. Trebalo je u ponedeljak da gostujem sa Momom Kaporom na Studiju B. Onda mi je uveče autor emisije, Sarapa, rekao da se Momo izvinio i da neće doći jer mu se zdravlje pogoršalo. A danas stiže vest da je umro. Nije ovo bila dobra godina za srpske pisce.

Ubiše nas prejake reči. Upropastiše nas maksimalistički ciljevi. Izgleda da je i Demokratska stranka prihvatila devizu svog koalicionog partnera: „Srbija se saginjati neće!“ Tačno je da sam ja paranoičan, ali i neki moji poznanici koji to uopšte nisu, primećuju da DS sve više podseća na SPS bez Rake, Bidže i Bulidže.

Sreća je velika što Srbija nije trusno područje, inače bi Cvetković i Dinkić bili na zemljotresima. Budući da su - ako je verovati kajronu na vestima B 92 - juče „bili na poplavama“. U svakom slučaju - bolje nego na LSD-ju, mada, nisam siguran; kako stvari ovde teku, s pravom se može posumjati da naši državnici rado posežu za halucinogenim preparatima. Već sam svojevremeno - kad je ono Koštunica navlačio Tadića na vašarske fazone - bio posumnjao da fiškal prezidentu krišom ubacuje „piramide“ u kafu. Da bi usaglasili poglede. Sa gudrom ili bez nje, Pravednik je dobro obavio posao, pa mu je Boris velikodušno poklonio još jedno premijerstvo.

Nema u ovoj zemlji mira za mrtve. Budući da ne mogu da se brane, njima je najlakše manipulisati. A ništa ne koštaju. Kao da je na pomolu rađanje nove profesije - društveni pravobranilac nasilno umrlih. Što je mrtvih više, to je u očima pravobranilaca bolje.

Opšte stanje stvari u Srbiji, nagomilavanje novih problema na segmentima nerešenih starih i prastarih, kolaps ekonomije, nesavladiva korupcija i rasulo svih vrednosti, nagoni me da se zapitam: ko su ljudi koji imaju smelosti da se u takvim okolnostima prihvate vlasti. Znamo ih. Tu su već godinama. Etablirani. Užireni. Samouvereni. Da sve stoji mnogo bolje, da je problem samo kosovski Gordijev čvor, koji još nije ispoljio svu svoju zlokobnost, bilo bi to dovoljno za razumnog čoveka da kao đavo od krsta beži od tereta takve odgovornosti. Ovde - jok.

Srbija je, rekosmo, velika tajna. A srpska je spoljna politika još veća. Ima li više od mesec dana kako je iz Podgorice demonstrativno povučen naš ambasador, a evo ga opet dole. „Nije morao ni odlaziti.“ Posprdno je prokomentarisao crnogorski popečitelj inostranih djela.

Više sam voleo kada je BIA nosila staro srpsko ime Udba, a najozbiljnije sam je shvatao kada se zvala „resor državne bezbednosti“. „Resor!“ Oslušnite kako to gordo i državotvorno zvuči. Preimenovanje ove nacionalne institucije doživeo sam kao posledicu globalizacije i žalosnog utrkivanja tranzicionih državica u postizanju što veće sličnosti imena njihovih „službi“ sa imenom ozloglašene CIA-e. Zvanični naziv BIA u neku ruku je označio početak gubljenja nacionalnog identita. Eh, koliko je samo ovde publicista, novinara i teoretičara zavere izgradilo solidne karijere raskrinkavajući prljava Cijina posla.

Šta će biti sa ovim crkvenim belajem? Neće biti ništa dobro. Ne mislim pri tom na tuču u manastirskoj porti. Poznavaoci istorije Pravoslavne crkve znaju da je u mnogo boljim vremenima bilo mnogo žežćih tuča i uopšte nisu sve bile - kako se površno tumači - motivisane teološkim sporovima. Jok, more. Letele su i onda kamilavke i perje oko sasvim svetovnih stvari. Pa i oko politike. Avtokratori su znali da - ne svidi li im se carigradski arhiepiskop - izaberu nekog po svojoj volji, a nepoćudnika da prognaju u daleku provinciju. Ako bi se, ne daj bože, legalno izabrani vladika uskopistio, onda bi i tamnice dopadao. A šuška se po vizantijskim povesnicama da je bilo i takvih koji su i konopac omastili.

Izgleda da još ima nade za Srbiju. Evo, juče se javila naša čitateljka Jelena i podržala moje diktatorske ambicije. Još 1.999.999 takvih pisama podrške, draga Jelena, i postaću vodeća državotvorna sila i lider u regionu. Moram reći da mi je Jelenino pismo povratilo veru u srpsku omladinu. A ako je Jelenina dob iznad nekadašnjeg omladinskog limita od 27 leta, onda svaka čast srpskim ženama. Nijedan se delija, majčin sin, bajagi mačo, nijedan muškarac koji se načelno zalaže za rad, red, mir i čvrstu ruku nije usudio da kaže: „Tako je, Basara, vožde.“ (Ili bolje: Gospodaru!) „Dođi na vlast. Dovedi nas u red! Sprovedi svoje romane u delo. A one pripovetke u kojima pešacima za prelazak ulice na crveno svetlo sledi smrtna kazna, uspostavi kao Krivični zakon.“

Burazerski pluralizam nije nova pojava; ovo su samo njegovi zvezdani trenuci. Hajde da to postavimo ovako: ubaciš, recimo, u našu mašinu za deformisanje svega i svačega Franju Asiškog, iz mašine, posle prerade, izlazi ćelavi siledžija sa kajlom. Ni sveti Sava nije izbegao prolazak kroz mehanizam prilagođavanja potrebama „nacionalnog“ i političkog trenutka. Često sam pisao o pogubnosti ovdašnje potrebe da se svete i uzvišene stvari trivijalizuju i da se nasilno prilagode teskobi preovladavajuće osrednjosti. Još bi se nekako podnelo da se sve završava na tome. Ali, jok. Ide se korak dalje.

Izgleda da je Udba ipak malo smanjila doživljaj. Ili se - pre će to biti - više oslanja na visoku tehnologiju nego na ljudske resurse. Koji su, istini za volju, u ovoj zemlji neiscrpni. Sve u svemu, kakva-takva demokratizacija drastično je umanjila značaj jednog društvenog sloja, koji u engleskom jeziku mnogo tačnije nego u srpskom definišu kao rats, doslovno - pacovi, preneseno - potkazivači. Ne znam kako s cinkarenjem stoji među drugim narodima, ali ovde je to bila gotovo pa privredna grana.

Čuh juče na radiju jednog građanina kako kaže „izvršen je genocid nad platanima“. Kosa mi se diže na glavi. Naravno da sam na strani tog građanina i da sam protiv sečenja platana uopšte, a naročito u Srbiji. Ovde je to opasno. Srbija je velika tajna. Danas seku platane, sutra seku glave. Ko misli da se zajebavam, taj ne zna gde živi. No dobro, vraćamo se na genocid.

Svašta čovek sazna iz novina. Eto, da juče nisam prelistao Blic, nikada ne bih saznao da su naši ministri listom revolveraši. Pištolje im, vele, podelio Duško Mihajlović. I oni uzeli. Niko, saglasni su popečitelji, pištolje ne nosi; neka ih zlu ne trebalo; poklonu se u zube ne gleda. A i lepa su uspomena na dane državotvornosti. Saznajemo, takođe, da je Zoran Đinđić nameravao da razoruža Srbiju, a eto, popečitelj mu unutrašnjih dela ubacivao klipove u točkove revolucije. Ne može se ratnički i ustanički duh prekonoć zatomiti.

Pre dve godine, nekako u ovo vreme, Kosovo je proglasilo nezavisnost, pa je ovo zgodna prilika da se podsetimo šta se sve zbivalo tada, šta u međuvremenu i da se zapitamo kakve su perspektive. Elem, istog dana se rulja huligana, koju je Udba spontano organizovala, trijumfalno osvetila Prištini demoliranjem Beograda. Patriotske snage su podržale i opravdale demoliranje, a Vukadinović i Antonić, udarne tekstualne pesnice Koštuničine hunte, dali su se, jedan na tipovanje „individua koje kod kuće drže američke zastave“, a drugi na usmeravanje pravednog rušilačkog besa na televiziju B92.

Vole Srbi svakog ko je „naj“ i vole da budu „Naj“. Spisak trista najmoćnijih ljudi (i žena) u Srbiji, koji već tradicionalno objavljuje dnevnik Blic, odlična je ilustracija narastajuće konfuzije u Srbiji. Hajde, da ne zakeramo previše, takve liste su manje-više zabavno štivo, ne treba tu namicati mak na konac. Ali - kad se već iza „naj“ dopiše komparativ - onda nije zgoreg odabrati ličnosti, da rečem, kompatibilne sa pozitivom. U ovom skučaju - moćan.