Svetislav Basara

Danas (15. 02.) na Sretenje gospodnje, naši će se knezovi i bimbaše okupiti u Marićevića jaruzi da proslave dvadesetu godišnjucu upropašćivanja svega čemu je Karađorđe postavio temelje. Nešto mislim, da je taj vrli muž imao srce i pamet današjih glavešina, čamili bi naši preci još dobrih pedesetak godina pod Turcima. Ni tada se, 1804, nisu bili „stekli politički uslovi“; i tada su vršeni „pritisci sa zapada i istoka“: i tada je Srbija bila siromašna.

Da li su naši „patrioti“ prestali da tuku svoje majke? Naravno da ih nisu ni tukli. Ali u obračunima sa protivnicima i te kako koriste pokvarenjaštvo sadržano u ovom sofizmu koji upitanog dovodi u smisaoni ćorsokak. Kako god da odgovorite, priznaćete da tučete ili da ste tukli majku. Celokupno delovanje najnovije, žalosne, provincijalno-opeterske generacije „srpskih patriota“ svodi se na lukavstvo upotrebe tog sofizma.

Dragi Borise, Mnogi me blogeri, šalabajzeri, kurajberi i picopevci optužuju da ti povremeno pišem ne bih li se dokopao kakve ambasadure, što samo svedoči o žalosnom stanju njihove bezbednosne kulture. Moje su ambicije, naime, neuporedivo veće.

Svako ima svoj hobi. Moj je politička filozofija kojom se amaterski bavim mada mi, kada se o Srbima radi, moja profesija koja podrazumeva dobro poznavanje fantastike, ironije i satire, omogućava sasvim relevantne uvide u pozadinu ovdašnjih političkih vratolomija.

Nedavno se u Politici, koja sve više prerasta u dnevno izdanje Pečata i NSPM, posle dužeg zatišja oglasio Veselin Đuretić darivajući nas rukoveću misli velikih ljudi i dajući značajan doprinos približavanju uređivačke koncepcije „najstarijeg lista na Balkanu“ koncepciji „Trećeg oka“.

Dakle i to smo dočekali: el presidente se presaldumio, obrato se narodu, gradu i svetu i objavio da stvar sa demokratijom u Srbiji ne stoji baš najbolje i da - citiram - "Srbija još nije prešla tu kritičnu granicu, koju treba da pređe u najskorije vreme, koja bi osnažila proces demokratizacije, institucionalizacije i modernizacije... granicu koja bi označila da od tada možemo da idemo samo uzlazno. Uvek - veli prezident - postoji opasnost da se Srbija u političkom, ekonomskom i socijalnom smislu vrati unazad."

Stalno govorim: ako neko hoće da se obavesti o stanju stvari u nekoj zemlji ne treba da čita ni provladina ni opoziciona pisanija, socološke studije i ostala visokoparna mrsomuđenja. Šta se ovde zbiva, kakvi su trendovi, kakve perspektive, najtačnije se saznaje pregledom filmske i TV produkcije. A i najmanje je dosadno. Mada ponekad može da bude odvratno.

Ako razložno odbacimo mogućnost da iza ovdašnjeg evroskepticizma stoji nekakav princip ili konzistentna ideologija, iz prostog razloga što principa i konzistentne ideologije u Srbiji niti je bilo niti ih ima, a teško da će ih i biti, šta je onda pokretač naoko masovnog pokreta koji je pod svoje skute okupio šareno društvo zatucanih nacionalista, verskih fundamentalista, doskorašnjih borbenih ateista, gorljivih rojalista i fosilnih komunista? Već sam sastav ekipe govori da je stožerna ideja njihovog okupljanja krajnje konfuzna. Politička i misaona bezobličnost ovog pseudopatriotskog pokreta govori nam da je njegov ključni motiv i program zapravo konfuzija sama.

Vidim da je Zoran Živković pohvalio neke poteze naših političara. Ajde da ga podržim. U poslednje je vreme zaista bilo nekoliko stvari koje zaslužuju pohvalu. Ima tu, međutim, jedno „ali“ koje kvari krhku sreću pohvala. Sve ono, naime, što nas nagoni da hvalimo političare, zapravo je sadržano u opisu njihovih radnih mesta. Dakle: to stalno treba da rade. Sveopšta kriza i jedva izbegnuto rasulo srpske države konačno je prisilila političare da se ponašaju kao sluge države, a ne kao plemenski vrači i zadušne babe. Jeste da smo mi sluđeni do te mere da ne vidimo nikakav apsurd u tome što se ministri infrastrukture hvališu činjenicom da su izgradili put, jeste da blagonaklono gledamo na Borisove ambicije da postane vođa i guru svih Srba sveta, ali da ne ureknem. Pomaku se u zube ne gleda.

Veliki se ibret podigao u vilajetu i po vilajetskim novinama zbog toga što je sekretarica predsednice Skupštine uhvaćena u neovlašćenoj vožnji službenim autom predsenice Skupštine. Omaklo joj se.

Poprilično zamešateljstvo oko izbora patrijarha, koje je u poslednjih desetak dana zabasalo i u tabloidne vode, završilo je na najbolji mogući način - izborom episkopa niškog Irineja (Gavrilovića). Tako se tačnom potvrdila pošalica - „uđe papa, izađe kardinal“ - kojom u Vatikanu čašćavaju favorite i lobiste unapred sigurne u sopstveni izbor. I ovde je bilo onih koji su na sabor ušli kao patrijarsi, a izašli kao mitropoliti. Sveti duh je, izgleda, odlučio da zaustavi dalju politizaciju i političku instrumentalizaciju SPC i time zadao snažan udarac svima u Srbiji koji bi na tronu svetog Save najradije videli arhimandraka Slobodana (Antonića).

Izgleda da je ponovo otvorena sezona prebrojavanja mrtvih. Ako na trenutak ostavimo po strani suštinsku suphumanost ove rabote i izvođenja monstruoznih računica tipa - jeste, u Srebrenici je pobijeno 4.238 ljudi, ali oni su pre toga nama ubili 3.878, ako načas zanemarimo činjenicu da se politički i analitički mrtvozornici ponašaju u najmanju ruku kao da su lično oni pobijeni, iako su svi ti mrtvi zapravo samo kuglice na računaljci njihove vlastoljubivosti i koristoljublja, složićemo se da na ovom prostoru uvođenje mrtvaca na političku scenu uvek bude predznak žestokih pičvajza. Kakvih - to se u ovom momentu ne zna.

Mislio sam da će uvođenje turbocrnogorskih slova œ, Ÿ i „dz“ (piše se valjda kao naopako „s“) ostati u domenu jezikoslovne fantastike, kad ono međutim: eno ih zvanično u crnogorskoj abecedi. To je, naravno, poslužilo kao povod za lavinu posprdnih turbosrbijanskih komentara. Ruku na srce, u čisto lingvističkom smislu, uvođenje novih slova daje solidan osnov za sprdačinu. Besmisleno je, naime, zarad tričavog privida samobitnosti kanonizovati lokalni i kolokvijalni govor.

Evo ga sad i Ali Agdža najavljuje kraj sveta. Ako smo upozorenje filma „2012“ isuviše olako odbacili, izjavu čoveka koji je svojevremno stisnuo petlju i pucao u papu (čudi me da mu u nekoj srpskoj varošici nisu podigli spomenik), a na robiji se proglasio za Mesiju, ipak treba uzeti ozbiljnije. Nije da sam zakleti apokaliptičar, ali, rečnikom SFRJota – „u načelu sam saglasan sa drugom Agdžom“. Jer kako stvari stoje, za ovaj svet bi najbolje bilo da se polako privede kraju, na čemu, doduše, zdušno i radi.

Ne iz političkih, još manje iz diplomatskih razloga, nego iz književnih (u romanu koji pišem govori se o tom dobu) čitam obimnu studiju dr Mihaila Gavrilovića „Miloš Obrenović“, objavljenu 1912. godine. Moram priznati da me je to štivo ispunilo popriličnim nespokojstvom. Treća, naime, knjiga ovog značajnog dela posvećena je Miloševoj diplomatiji i diplomatskoj borbi za sticanje suvereniteta, a zabrinulo me je to što sam se uverio da je Kodžin elčiluk bio neuporedivo kompetentniji, uspešniji, pa ako hoćete i moderniji, od diplomatije moderne Republike Srbije.