Vladimir Matković

Zanesenost Indijom, a imam prijatelje i poznanike koji vole sve što ima veze sa ovom tajanstvenom zemljom, nikad nije kod mene uspela da se "primi".

Književni svet je pre dva dana uzdrmala vest da je čuvena irska mlada književnica Sali Runi odbila da ustupi prava na prevod svoje nove knjige "Beautiful World Where Are You" (Bajni svete, gde si) na hebrejski jezik.

"Nemamo se mnogo čemu nadati od prošlosti. Samo su ljudi dovoljno drski da izmisle vreme, da od njega naprave pregrade svog života. Nijedan čovek ne može da živi dovoljno dugo da bi poverovao da postoji, nijedan nije u stanju da shvati život kada ga proživljava, a ja sam previše razuman da ne bih očajavao što nikada u tome nisam uspeo. Jedino nas prošlost pogađa. Na kraju uvek ispliva na površinu, kao čep od plute. Legende koje je naseljavaju plod su velikih strasti, snažnih snova, nemerljivih patnji. Sve to i ništa više od toga. Legende zastarevaju, nestaju sa nama, ponovo nastaju sa drugima, do beskonačnosti".

O kulturi u doba pandemije i njenom preobražaju i seljenju u virtuelni prostor, među razne zoom kvadrate, lajv striminge, na Jutjub kanale pisalo se, piše se, a, kako trenutno stvari stoje, tek će se pisati.

Čitanje knjiga, a kasnije i pisanje o njima, velika je ljubav i strast. Volim da pišem o knjigama, razgovaram sa piscima.

Neka velika svetska književna imena u našoj kulturi često ne budu primećena, prođu nekako ispod radara, a da to nikako ne zaslužuju. Primer je klasik urugvajske i latinoameričke književnosti Mario Benedeti (1920- 2009).

Svet koji smo poznavali polako nestaje, a novi svet trećeg milenijuma nastaje vrtoglavom brzinom.

Juče je u londonskom "Tajmsu" britanski ministar kulture Oliver Douden napisao odličan autorski tekst u kome je izneo zvanični stav svoje vlade da bi za onlajn striming servise kao što su Netfliks, Amazon prajm, Dizni plus u Velikoj Britaniji trebalo kao i za ostale zemaljske i kablovske televizije u Britaniji (BBC, ITV, SKY i mnoge drugi) da bude nadležan Ofkom.

Nije nikakva tajna da volim sve što ima veze sa Španijom, Latinskom Amerikom i španskim jezikom, za koji tvrdim da je, posle mog maternjeg, najlepši na svetu, često upravo na ovom mestu pišem o aktivnostima koje se održavaju u beogradskom Institutu Servantes, ne samo zato što ih ja volim, već zato što mislim da su njihovi, ali i programi drugih inostranih kulturnih centara u našoj zemlji važni, jer nas povezuju sa svetom, razmena ideja je uvek dobra stvar.

Geopoetika je 2013. godine objavila sjajan roman do tada kod nas nepoznate turske književnice Ajfer Tunč "Noć zelene vile", koji je s turskog prevela Mirjana Marinković.

Ponekad se dogodi da neke knjige koje vrede bivaju spletom okolnosti zaboravljene, prenebregnute, a da zaslužuju pažnju čitalaca. To se dogodilo sa romanom "Meine liebe Milica" Snežane M. Veljković, knjigom koju je prošle godine izdao Evro Book, a autorka je preminula 29. aprila iste godine.

Jedine strasti otporne na sve, odmah posle masturbacije (koja je, međutim, izgubila pionirski appeal mog puberteta, da bi postala moja draga životna saputnica), jesu plejstejšn 2 i satelitska TV.

Kad god sam u nekoj biblioteci, osećam se kao kod kuće, naročito kad su tu bibliotekari koji umeju da vam preporuče dobru knjigu kad ne znate šta biste čitali.

Imamo svega i svačega; Boga, molitve, muziku, tehniku, nauku, svakog dana nove izume, savršenije mobilne telefone, jače teleskope, a onda neko umre i više nemaš ništa, pružaš ruke tražeći Boga, a hvataš razočaranja, hvataš njegovu šolju za kafu, četku na kojoj još ima njene kose, čuvaš kao utehu, kao čari, kao suze, kao ono što se više nikada neće vratiti.

Kristijana Ekera dugo poznajem, počelo je tako što su do mene stizale njegove putopisne reportaže iz raznih delova sveta koje su bile egzotične, informativne, interesantne što čitaoci Danasa dobro znaju, jer ih, kad ih pošalje, objavimo.