Zlatko Paković

Otkad je istoričarka Olivera Milosavljević otišla iz života u smrt, smrt će neuporedivo lakše dolaziti u život da pustoši našom istoriografijom, javnim mnjenjem i njegovim mediumima. Sledeće godine, možemo sad već slobodno računati na to, kad pred, za te prilike već ritualno uvežbanim, pravosuđem naše monarholjubne republike bude rehabilitovan i ordinarni kvisling Milan Nedić, teško da će ko iz struke istoričara imati da digne svoj glas protiv, i objasni svu sramotu i nemoralnu kloaku u koju se tim postupkom, u nizu rehabilitacija saradnika okupatora i fašista, gura čitav naš obrazovni sistem i lomi volja budućih generacija.

Kakva baraba! Dobro, kakva Baraba! Mislim li na onog koji se spasao smrtne kazne, sišavši sa gotovo već skovanog krsta za sopstveno raspeće, na kojem će ga smeniti Isus iz Nazareta, zahvaljujući izboru okupljenih ljudi koji su, na Pilatovo pitanje, odgovorili uzvikujući: "Baraba, Baraba!" Moram misliti i na njega, jer je on neizostavan. Njegovo vlastito ime postalo je zajednička imenica za čitave nizove i falange nitkova i varvara, ali i za inokosne prkosnike, bitange, propalice, skitnice, pokvarenjake i, uopšte, ljude s onu stranu zakona, vere, nacije i otadžbine. Baraba ili Varava, kako to ime glasi u sjajnom Vukovom prevodu "Novog zaveta".

Baveći se u Prištini, u ruke mi je došla monografija "Faruk Begoli", koju je napisao Jeton Neziraj - knjiga ne tako nova, iz godine 2008, ali sveža i, u isti mah, drevna. Bilo svakog opisanog postupka i izjave slavnog jugoslovenskog glumca i kosovskog profesora glume u njoj, ta žila kucavica svake njegove misli i emocije, jeste rečenica: "Čovek živi da ne bi pao na kolena". Ja za bolji, jasniji i jednostavniji moralni savet, da ne kažem "etički program", od ovog Begolijevog, nisam čuo.

Istorija koja se premijerno odigrala kao tragedija, u reprizi izgleda kao farsa. Takav je i slučaj učesnika u nekoliko rijaliti programa u ovoj godini, Vojislava Šešelja, protiv kojeg se pred Međunarodnim sudom u Hagu dugo vodi postupak po optužbi za teška nedela počinjena protiv čovečnosti.

Horizont očekivanja pred predstavom Olivera Frljića "Kompleks Ristić" bio je maksimalno prostran. Frljić je najintrigantniji pozorišni reditelj u ovom delu Evrope, a Ristić, u Frljićevoj današnjoj dobi, bio je, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, najintrigantniji pozorišni reditelj u istom ovom delu Evrope. A to, tek je polovina stvari iliti polovina utvrđenog kompleksa.

Potpisavši dogovor s vlašću, buntovna Makedonija je zapala u depresiju. To je realan, istinit, da ne kažemo još i pravedan simptom. Antivladin kamp ispred zgrade Vlade Republike Makedonije je uklonjen, šatori su odneti, bina sklopljena, reflektori pogašeni, reč utihla. Premijer Nikola Gruevski može sad neometano da ulazi u tu zgradu na glavni ulaz, dok protestujući građani umesto realnog mesta na kojem su razvijali novi oblik društvenog života imaju pred sobom papir sa virtuelnim smernicama. Ko se sporazume sa onim protiv kojeg se bori da bi ga srušio s vlasti i, što je još važnije, doveo pred sud pravde, a to je bio cilj antivladinih makedonskih protesta, časno je da trpi depresiju.

Evropa u Mađarskoj, duž granice sa Srbijom, razapinje neprobojni žičani zid da bi sprečila prolazak ljudi koji sa juga i istoka, iz Afrike i Azije, pokušavaju da migriraju na sever i zapad Evrope, kako bi živeli bezbednije i duže nego što im je to moguće u zemljama u kojima su se rodili. Istina je, dakle, da se u državama Evrope danas živi bezbednije i dostojanstvenije nego na Bliskom istoku i u Africi, i da stoga nisu bile uzaludne sve one evropske revolucije i reforme, deklaracije i zakoni o pravima čoveka, ali i sve one transakcije i trgovine u kojima je neko morao da bude na gubitku.

Prošlo je dvadeset godina od izgona preko 200.000 Srba iz Hrvatske, uglavnom u Srbiju. To je više od punoletstva, a obe države, i to republike, Srbija i Hrvatska, ne samo da su još uvek politički nezrele nego su i politički maloumne. Ovog svečarskog i traurnog 5. avgusta (zavisi, dakle, odakle se gleda na jedno te isto tragično iskustvo), obostrano su to dokazale bez premca: jedna vojnom paradom, druga - naređenim lamentom sirena za uzbunu i crkvenih zvona.

Torsten Veblen, enfant terrible američke socijalne filozofije, intelektualac koga je, zbog "opasne misli", univerzitetski establišment teško podnosio, i od čije je revolucionarne kritičnosti zazirala plutokratska svest posednika, napisao je na desetine značajnih socioloških i ekonomskih studija i članaka, od kojih je najčuvenija, znamenita "Teorija dokoličarske klase" i danas friška knjiga iz 1899. godine. Ona predstavlja fundamentalnu kritiku potrošačkog društva, tj. potrošačkog mentaliteta, a to je jedna od dugotrajno najsvežijih tema.

"Dobro došli u Srbiju, zemlju Nikole Tesle". To je parola koja na brojnim transparentima dočekuje i ispraća putnike-namernike na beogradskom aerodromu, nazvanom po slavnom naučniku čiji su patenti sa globalnim učinkom. Po imenu tog velikog inovatora i originalnog metafizičkog mislioca, kako to i dolikuje, nazvana je jedinica mere za magnetnu indukciju. Teslino poreklo stoga treba tražiti u ovom imenovanju jedne fizičke pojave, jer je to rezultat njegovog jedinstvenog dela, a ne tek u etničkoj pripadnosti njegovih predaka ili mestu njegovog rođenja, u današnjoj Republici Hrvatskoj, koja je tad, ali i u vreme Teslinog odrastanja i sticanja naučničke afirmacije (u SAD), pripadala monarhiji Austrougarskoj.

Danas, tačno mesec dana pre desetogodišnjice njegove smrti 16. avgusta 2005 - kad se šefovi Evropske unije ponašaju kao uterivači dugova, a demokratija u Grčkoj pristaje na njihovu ucenu, kad u Srebrenici glavni junak dvadesetogodišnjice obeležavanja genocida postaje premijer Vučić, koji je u ono vreme pretio da za jednog ubijenog Srbina ubiti treba sto Muslimana, kad, dakle, i evropski put i balkanska tranzicija pokazuju svoj dominantno nihilistički smer - nužno mi je da se setim Miodraga Stanisavljevića i čistog, nadahnutog njegovog srca koje je jasno i ravnomerno odjekivalo našom, nacionalizmom i pljačkom društvene imovine, ispražnjenom javnošću. Svetlost te Mišine zvezde, deset godina već ugasle, i danas je najsjajnija u našoj kulturi, iako je iza zastora.

Predlog kolegijuma dnevnog lista Politika usvojila je nadležna gradska komisija, i Momo će Kapor dobiti svoju ulicu u Beogradu. Tačnije, njegovo će ime delom nositi ulica koja drugim delom zadržava ime koje već nosi - Ulica Mačvanska na Vračaru.

Dvorske lude u svetskoj literaturi, zabavne su, visprene, načitane i sa izuzetnom, rableovskom, kulturom oblapornog govora. Često su pametnije od samih kraljeva i najbolji su im savetnici. A da luda može i sme da bude dosadna, neobrazovana i polupismena, da koristi isključivo jezik mržnje i da čini samo za svoj džep - gde to ima? Pa, u našoj palanačkoj stvarnosti, na dvoru Aleksandra Vučića.

Ko je premijer Vučić? Na to pitanje nije lako odgovoriti, jer odgovor podrazumeva i ono što je Vučić bio i ono što on sada jeste, ali i ono što bi mogao u skorijoj budućnosti da bude i čini. Iskustvo nas po ovom pitanju uči da su u tom procesu nastajanja i nestajanja mogući i verovatni frapantno nepredvidljivi diskontinuiteti. Posredi je egzemplarno nejedinstvo ličnosti i njenih radnji, pri čemu je odanost zadatku kojem se u datom momentu ona posvećuje - maksimalna.

Was ist Kunst? Was ist Kunst? Was ist Kunst... To bezbroj puta ponovljeno pitanje, agresivno, islednički izvikivano, odjekuje od pre neki dan u izložbenim salama i hodnicima na spratu Nacionalne galerije Kosova.