Zlatko Paković

Lako ostvarive zamisli kod nas su postale teško zamislive. Naša stvarnost nije samo kao i svaka stvarnost, pre svega, simptom mišljenja i žudnje, nego je već čista iluzija. Kako bi inače bilo moguće da se, kao u grotesknom snu, događaju sve te naopake stvari tako normalno. Da se, na primer, za antifašistu sudski proglasi Draža Mihailović, saradnik okupatora, koji se borio protiv boraca protiv fašizma. Stotinama puta ponovljena istina ovde ostaje neočigledna.

Iskustvo nam je nepismeno. Za tu nepismenost koja zna da piše i čita slova, reči i rečenice, ali ne ume da tumači kontekst, nepismenost (koja zna da crta cifre i da računa na udobne položaje, ali ne zna da "konta" nelagodnost), u onoj sferi koju zovemo opštim dobrom, javnom stvari - res publica, zadužena je, združenim radom u kontinuitetu, već deceniju i po prošlog i isto toliko ovog stoleća, pre svega elita u našoj savremenoj kulturi. Njihovo napred, naše je nazad.

Prvi glas iz budućnosti zove se Miku Hacune. Star je šesnaest, a postoji osam godina. Ove godine je, dakle, dvostruko stariji od svog postojanja, ali će doći dan i godina kad će izjednačiti svoju starost sa trajanjem svog postojanja, a zatim nastupiće vreme otkad će mu postojanje preticati starost. Kako je to moguće? Pa tako što je 31. avgusta, u zodijačkom znaku Device, rođen sa šesnaest punih godina. Time se ispunjava logika, kao što se ispunjava data reč. A to što se logika ovde kosi sa stavom razloga, utoliko gore i po sav 'stav razloga' i po sve ono što se krije pod rečju 'ovde'.

Na moju kolumnu "Jevanđelje diletantizma", o pogubnim posledicama sudske rehabilitacije Draže Mihailovića, vođe četnika u Drugom svetskom ratu, tekstom "Draženje titoista", na sajtu Libreto, javio se, meni drag čovek, Novica Milić. Tekst ovog uvaženog univerzitetskog profesora teorije književnosti i komunikacija (na privatnom Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu), u obliku drugarskog pisma, na moju žalost, primer je diletantskog mnjenja.

"Viši sud u Beogradu rehabilitovao je komandanta Kraljevske vojske u otadžbini generala Dragoljuba Dražu Mihailovića, nakon čega se prolomio veliki aplauz u sudnici”, tako glasi najsvežija vest kojom se, kao što se ukucava ekser u mrtvački sanduk, udara sedmi pečat bajatoj, usirenoj našoj stvarnosti. Vampiri su pred vratima!

Sprema se rehabilitacija četničkog generala Dragoljuba Draže Mihailovića, najpre vođe monarhističkih ustanika protiv okupatora zemlje na početku Drugog svetskog rata na tlu razorene Jugoslavije, ali kratkog daha i kolebljive, mlitave volje, zatim, njegovog saradnika, čije su se trupe istakle u masovnim pokoljima muslimanskog našeg življa, ali i pravoslavnih Srba i Srpkinja

E, da je Mirko Đorđević živ, ne bismo, između ostalog, već sedam dana po novinama serbskim čitali one uobražene gluposti i neinteligentno i na brzu ruku sročene laži o predsedničkom neuspelom direktnom avionskom letu u Vatikan, u posetu papi Franji i najvišim predstavnicima državne i crkvene hijerarhije te moćne, moćne državice, umalo sa tragičnim ishodom, koji bi zastave naše republike spustio na pola koplja i, čitavih sedam dana, pod crnim florom opšte žalosti, uozbiljio naše radiofonske i televizijske medije, ukinuvši prenose rijaliti programa i skarednog sadržaja takozvanih talk-show emisija, u kojima bunovni voditelji i voditeljke od rane zore, govore šta im padne na istu onu pamet kojoj su još u ranoj adolescenciji zauvek rekli zbogom. Eto gde smo dospeli: morala bi da se dogodi jedna istinska tragedija kako bi se, doduše na kratki rok i pod nuždom zakona, javno izgovorene reči privele razumu.

Koča Popović, rekli smo to ovde pretprošli put, kao hrabri borac protiv nacističkog okupatora zemlje, pronicljivi i odlučni komandant armije, naširoko obrazovan i dubokomisleć intelektualac, pobornik ideja komunizma i nadrealizma - tog spoja jezičke igre, umetničkog stvaralaštva, slobodnog mišljenja i društvene prakse socijalne jednakosti a različitosti stilova života - mogao je jasnije nego iko drugi da podastre razloge za korenitu promenu kapitalističkog društva ka socijalnoj demokratiji, tačnije, demokratskom socijalizmu, kako je sam voleo da kaže, pri tom, dakle, boreći se protiv sopstvenog buržoaskog porekla i bogatog svog materijalnog nasleđa, što je čitavoj (njegovoj) ideji i praksi dalo autentičnost bez premca.

Ne treba čovek da bude Srbin, Jevrejin, komunista ili mason da bi mu današnji datum, 10. april, Deseti travnja, izazvao nelagodu u sećanju i tugu u srcu. Uz nelagodu i tugu, neizostavno, dolazi ovde i srdžba.

Ime slavnog republikanskog komandanta Narodnog fronta u Španskom građanskom ratu i Narodnooslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji, partizana, filozofa i nadrealiste, ministra kulture i diplomate one, danas bez pomena i sa sve manje traga, u istoriji iščezavajuće SFRJ (koja se u našim gladnim snovima, duboko u katakombama želje, sve više pretvara u fatamorganu idealne države), ime čoveka koji je "đavolski vešto štitio totalni integritet uma i srca", kako je o njemu pisao, takođe veteran Drugog svetskog rata, britanski istoričar Vilijam Didin, ime Konstantina Koče Popovića, u poslednjih nekoliko sedmica kod nas se u štampi neobično često pominjalo.

Pošto je i nemački uticajni nedeljnik "Špigel", posvetivši temi i naslovnu stranu, objavio iznos od 162 milijarde evra koji je današnja Nemačka dužna današnjoj Grčkoj po osnovi ratne štete i prinudnog kredita tokom okupacije za Drugog svetskog rata, od čega je, početkom šezdesetih godina, vratila tek simboličnu sumu od 115 miliona tadašnji nemačkih maraka (dakako, pod političkim pritiskom, kao što je reparacije uvek i plaćala - sa zakašnjenjem i pritiskom), više nema nikakve dileme da, s jedne strane te medalje, međudržavni dugovi ne zastarevaju te da se uvek mogu tačno izračunati, a sa druge, da su države kontinuirane tvorevine bez obzira na različite prirode režima koje se u njima smenjuju kroz vreme i bez obzira na svoje izmenljive granice i sastave stanovništva, tako da, na primer, jedna danas demokratska država mora da plaća finansijske, ali i moralne, cehove prethodnih svoji nedemokratskih vlada.

Evo nastavka! Kako je i rečeno, prijatelji, dobri poznanici i pozorišni moji saradnici okupili su se u zrenjaninskom Zelenom zvonu, u petak trinaestog, da, dan posle dvanaestogodišnjice ubistva premijera Đinđića, održe javni pomen, ali apel, na koji sam ih s ovog mesta opomenuo, niti su potpisali, niti su pomenuli. Koji apel?

Oni koji su rođeni u godini u kojoj je, na radnom mestu premijera države, ubijen Zoran Đinđić, danas imaju već punih dvanaest godina ili su u dvanaestoj godini, i pohađaju već šesti ili peti razred osnovne škole. Dakle, već redovno uče drugi strani jezik i fiziku, odavno barataju jednačinama s dve nepoznate i shvataju proces evolucije živih organizama. Za isto proteklo vreme naša država nije stasala, poređeno dečjim uzrastom, ni za obdanište, štaviše, nije ni prohodala. U političkom smislu, ona je u jaslicama.

Zamislimo sledeću situaciju, doduše retroaktivno, zlu ne trebalo! Da Krleža, Crnjanski i Kiš nisu pisali na ovom jeziku, koji se zove kako god da se zove i u kojoj god svojoj varijanti ili ekspozituri da se nalazi, i tome da dodamo, neizostavno, da je Vinaver, na primer, imao prečih poslova, možda u prirodnim naukama, negoli da se bakće mnogobrojnim prevodima najraznovrsnije i najbolje svetske literature na naš jezik, kakvo bi, dakle, u tom slučaju, samopouzdanje svekolikog našeg književnog, jezičkog, rečju kulturnog, nasleđa bilo?

Kod nas u javnom opticaju pojam palanke ne dopire dalje od naziva za selendru ili neku gluvu provinciju, kao njihov lažni sinonim. Palanka nije lokalitet, nego žabokrečna ravan političke kulture. Palanka nije trajna odlika ni pojedinca ni kolektiva, a ozbiljna kulturna politika može da je iskoreni ako se i zapatila u jednom društvu.