Zlatko Paković

Heroji zaslužuju žive spomenike. To znači da je njihov podvig inkarniran u društvo i da je ubuduće delatan. Monumentalno skulptorsko ili arhitektonsko delo tu je samo estetski simbol ključajuće realnosti - simbolični njen memorijal. Mrtvi, pak, spomenici, mrtve heroje ubijaju iznova, a za one još žive, oni su prva i osnovna njihova (i ne samo njihova!) smrt - uklanjanje junačkog podstreka sa političkog i umetničkog horizonta, zatupljivanje i lomljenje idejnog vektora, nazadovanje samog društva.

Spas i napredak ove zemlje zavise o volji volontera, kao što njeno bogatstvo zavisi od darežljivosti sirotinje. To se pokazuje danas, u tragičnim, ali i velikim, danima prirodne katastrofe koja nas je zadesila, kao što se pokazivalo i u toku katastrofa drukčijeg porekla. Lepo je znati da ti vek prolazi među takvim ljudima, ali, zašto nam onda ne cveta društvo?

Dok javnost čeka na izveštaj "superveštačenja" iz Instituta za bezbednost u Vizbadenu i stručnjaka za sudsku medicinu FBI, nad novopronađenim dokaznim materijalima o nerazjašnjenoj smrti novinarke Radislave Dade Vujasinović (1964 - 1994), što im ih je uputila Komisija za istraživanje ubistava novinara, a za koje se donedavna tvrdilo da su uništeni tokom bombardovanja Beograda 1999. godine, u Bitef teatru prikazuje se pozorišna predstava "O s(a)vesti - esej u pokretu o Dadi Vujasinović", koju je koncipirala, režirala i izvodi je Sanja Krsmanović Tasić.

Danas je Dan pobede, najveći praznik naše civilizacije - svojevrsno sekularno Vaskrsenje.

Samo veliki mali čovek odista je velik i veličanstven. Jer je mera veličine ili veličanstvenosti, koju zovemo još i dostojanstvo i božanstvenost, isključivo istina. U velikaša, nje nema. Velikaštvo je, naime, izgrađeno na opseni u zaključivanju i prevari u društvu. Ovde i sada, boljeg i prečeg dokaza za to da je samo veliki mali čovek uistinu velik, nema od Mirka Đorđevića, koji je umro pre sedam dana, na Veliki petak.

Vlada koja bi uložila sve na radikalnu promenu obrazovanja, učinila bi najviše za svoje društvo. Revolucionisati, a ne tek reformisati, obrazovni sistem, to bi najzad značilo kultivisati talente nadolazećih generacija - kako bi bile u stanju da reše probleme koje njihovi prethodnici ne samo što nisu umeli da reše nego su ih svojim rešenjima upravo produbljivali.

Danas, kad je osvojena kosovska državnost, jezgro suštinske slobode ostalo je netaknuto, ali se zatreslo usled preduzete borbe i dospelo u žižu dramskog stvaralaštva kroz pismo o nestalim sinovima i bolnoj želji njihovih majki - kako se da videti u dramama iz antologije "Let iznad kosovskog pozorišta" (RK Links, Beograd, 2014).

Dramatičari zastupljeni u antologiji "Let iznad kosovskog pozorišta", s pijetetom, kako i dolikuje, pišu o žrtvama borbe za nacionalno oslobođenje, o nestalima, nevino stradalima, ali ne zaboravljaju pri tom na dublju traumu - na drevni jad kosovskog i balkanskog društva.

Pre nekoliko dana štampana je Antologija savremene kosovske drame, pod naslovom "Let iznad kosovskog pozorišta", koju su priredili Saša Ilić i Jeton Neziraj, u izdanju Radničke komune Links iz Beograda. I dok se ta knjiga, za koju je autor ovih redova pisao predgovor, još nije pojavila u knjižarama, upoznaćemo s njom čitaoce Danasa.

Njevzorov Semjon, posle Oktobarske revolucije, ide, poput senke, za tragom svog tvorca Alekseja Tolstoja, od Petrograda do Krima, i od Krima do Istanbula, gde ga pisac ostavlja, ne dopuštajući mu da se za njim vuče na zapad, put Berlina i Pariza, gde će, kao čovek bez senke, proboraviti koju emigrantsku godinicu da se potom vrati u Lenjingrad i Moskvu, i zauzme visoki položaj u strukturama moćne sovjetske vlasti, dobivši pri tom, za svoj umetnički doprinos otadžbini, naciji i socijalističkom realizmu, tri Staljinove nagrade, tri nove senke - poslednju, posthumno, u godini smrti.

„Ima sve da eksplodira, biće krvi svuda! Iskreno da vam kažem, ja već duže vreme čekam taj trenutak“, reče Semjon Njevzorov. Ali gde? Na glavnom kijevskom trgu ili na Krimu? Među pobornicima Narandžaste revolucije ili među onima koji žele stameni političko-ekonomski savez Ukrajine sa Ruskom Federacijom?

Velika je nesreća i nepravda kad znamenito kritičko delo jednog čoveka spadne na plitkoumno i konjunkturno slovo odbrane, jer, kudikamo je bolje imati, nasuprot sebi, inteligentne oponente negoli šupljoglave apologete uz sebe. Niskosti ovakvih pohvala dopala je ovih dana uspomena na Milovana Đilasa, čije je disidentstvo, na stranicama Danasa, gde ono nikad nije dovođeno u pitanje, uzeo da brani od moje malenkosti, jadno i čemerno, izvesni „Veselin Pavličević, Podgorica“, kako se vešto potpisuje.

Ako uzbunjeni meštani Tuzle, Sarajeva, Brčkog, Zenice, Bugojna, Mostara i drugih bosanskih i hercegovačkih gradova nastave sa svakodnevnim protestima protiv nacionalnih oligarhija koje su ih opljačkale po svim pravilima etnički sortiranog plena, i ako im se pridruže Banjalučani i drugi građani i građanke iz Republike Srpske, čija im je egzistencijalna situacija slična kao jaje jajetu, samo će jedan novi rat predstavljati način da pomenute oligarhije zadrže svoje pozicije.

Otkad je stao uspravno da hoda i glavu podigao ka oblacima da mu pred očima puknu daljine, čovek je promenio i sopstveni san - u njega je prodrla ideja uzdizanja, nadrastanja, preobražaja stvarnosti i strahova, koja se, dakle, javlja kao (nus)proizvod evolucionog procesa uspravljanja njegove kičme. To je onaj istorijski trenutak u kojem se začinje moralna svest a čovek postaje čovek. Eto zašto i dan-danas za onog ko je postojanog i moralnog karaktera, i sme da se odupre primamljivim ponudama koje ume da prozre kao ponižavajuće, kažemo da ima kičmu.

Izbori su raspisani, skupština je raspuštena. Na pola svog mandata i tek rekonstruisana, dosadašnja vlada, sada je samo „tehnička vlada“. Šta to znači?