Zlatko Paković

Dva nedavna događaja, bez presedana u istoriji pozorišta u Srbiji, naizgled paradoksalno, otkrivaju utajenu strukturu na kojoj ono regularno počiva poslednjih četrdeset godina.

Je li to epileptični napad? Kakva je to groznica, poput električnih šokova? Zašto Vaseljenski patrijarh puzi, a zatim baulja četvoronoške kao dete koje još nije prohodalo? Čemu to škrgutanje njegovih zuba i to mumlanje, kao da je nem? Čovek bez jezika? U šta to tako pilji pogrbljen pred baroknim ogledalom? Zašto su mu oči tako razrogačene, zašto ne trepće? Zašto gladi svoju bradu tako bojažljivo? Zašto mu dlake s brade ostaju na rukama kao otkosi trave?

Jedini istinski događaj u istoriji jeste kad na poziciju moći dođe onaj ko je sam nemoćan. To je početak istinske republike. To ćemo, dakle, pročitati u ovoj kolumni koja kao namjerava da govori o borbi za dušu i o borbi protiv volje za moć.

Oče naš koji si na nebesima, Da se sveti ime Tvoje, da dođe carstvo Tvoje, Da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu;

Na polovima Zemlje otapa se led. Prosečna temperatura podignuta je globalno za 1,5 stepen C. Emisija ugljen dioksida najveća je u istoriji čovečanstva. Nivo svetskog mora se podiže. Ekološka katastrofa sa masovnim smrtnim ishodom nagoveštena je.

Sudska afera Džonija Depa i Amber Herd, sa optužbama za zlostavljanje u braku, s kontraoptužbama za zlostavljanje u braku, sa egzaltacijama i afektacijama itd, podseća na ne tako slavan film “Narodni neprijatelj”, reditelja Majkla Mana, u kojem slavni glumac igra čuvenog pljačkaša Džona Dilindžera.

Stav da je demokratizacija temeljno društveno i državno, srpsko i srbijansko, dakle i nacionalno pitanje, kako je to bez većeg odjeka govorio Desimir Tošić, a ne obrnuto – da je srpsko pitanje osnova demokratskog pitanja – kako je uspešno i nesrećno propagirao Dobrica Ćosić, premisa je, decenijama konstantno zapostavljena, i za prevladavanje ratnozločinačke prošlosti i za izgradnju slobodnog, otvorenog, solidarnog društva.

Sociodramsku radionicu “Ako je nacija subjekat u rečenici, onda…”, zasnovao sam na specifičnim dramskim situacijama, u kojima učesnici (podjednako nastavnici i učenici), u slobodnim improvizacijama unutar jasno određene uloge u jasno definisanom odnosu s drugom ulogom, na svetlost dijaloga mogu da iznesu ne samo vlastito mišljenje nego i brojne predrasude, nacionalističke predrasude, koje inače, neuporedivo više od kritičkog mišljenja. usmeravaju javni govor i društveni život.

U organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prav u Srbiji, osmislio sam i vodio sociodramske radionice pod naslovom “Ako je nacija subjekat u rečenici, onda...”.

Hans-Tis Leman (Hans-Thies Lehmann, 1944 – 2022), najuticajniji teatrolog na prelazu XX u XXI vek, upravo za razumevanje tog prelaza-dekonstrukcije, umro je 16. jula ove godine u Atini, u kojoj je poslednjih nekoliko godina živeo sa svojom suprugom, prevoditeljkom s nemačkog i fransuskog jezika na grčki, teoretičarkom književnosti i pozorišta, Helenom Varopulu (Helene Varopoulou).

Šta je to gradonačelnik i čemu služi? Na to pitanje razgovetno i jasno odgovara holivudski film „Otmica u metrou 123“ (The Taking of Pelham 123), u režiji Tonija Skota.

Pojam savremenog svetskog pozorišta najpotpunije se ima u delu Pitera Bruka (Peter Brook).

O duhovnoj situaciji vremena, kako bi rekao Karl Jaspers, o političkim okvirima intelektualnosti našeg doba, kako bi preciznije rekao Silven Lazaris (Sylvain Lazarus), danas najtačnije govori, prozire ih i pokazuje dramski komad Samjuela Beketa “Čekajući Godoa”.

Poznavaocu dramske literature neće promaći sličnost pojedinih iskaza u dijalozima ove scene (iz mog pozorišnog komada “Pedagogija otpora Branka Ćopića”) s nekoliko iskaza iz drame “Rosmersholm” Henrika Ibzena.

Protiv moći se može raspredati naširoko i slavodobitno, ali je borba protiv nje obično kratka i, po pravilu, gubitnička. Ukoliko u samoj borbi protiv moći ne nalazi lepotu i razlog/radost života, onaj ko se bori protiv nje, bori se na njenoj strani. Moć ima najpoganiju narav: pouzdano korumpira pobednike.