Zlatko Paković

Majčinska bolećivost prema sinu, od njega pravi mekušca. Veoma i vrlo urgentno, a trajno.

Čiča je stigao na Ravnu goru. Za to mu je bilo potrebno deset epizoda prvog dela „dramske trilogije“ Radoša Bajića. Bacio je pogled na proplanak okružen četinarima, uzljuljanim vetrom, i s omehom na licu rekao nekolicini svojih vernih pratilaca: „Lepo.“ Ta ocena, dobar je početak svakog piknika. U skladu s njom, razgorele su se logorske vatre i razapeli šatori poletno, kako i priliči primernim članovima svake ferijalne organizacije. Ima, dakle, puno pravo scenarista i reditelj serije: ova omladina, sa jednim čičom kao svojim gorskim vodičem, i nije došla ovde da protiv okupatora ratuje.

Tvrdeći u prethodnoj kolumni, "Istorijske perverzije", da "najperverznija i najdelotvornija abolicija Vučićeve i Dačićeve zlokobne delatnosti tokom devedesetih godina dolazi iz usta Nataše Kandić", tvrdnju nisam ostavio bez objašnjenja.

Kad dođe vreme da se podrobno i sa distance sagledaju ideološke težnje koje su u društvu dominirale u proteklom periodu, i da se razmotre uloge i učinci glavnih aktera u njemu, kod nas dolazi do istorijske perverzije. Umesto kritičke revalorizacije, nastupa restauracija. Umesto revizije - revizionizam.

Postoje društva u kojima građanke i građani mogu slobodno da uđu i u parlament - slobodno, dakle, bez ikakve kontrole i predočavanja ličnih dokumenata službenim licima - a postoje i ona u kojima se na izložbe, umetničke i istorijske, može ući isključivo ako je čovek unapred uredno prijavljen i odobreno mu je da se njegovo ime nađe na spisku organizatora postavke, kako bi, za imenom, potom i sam prošao policijsku kontrolu na ulazu u galeriju.

Iza upotrebe aktuelnog jezika lako može da se vuče oveštalo značenje. Recimo to još strože! Iza isticanja avangardnog izraza, u politici ili umetnosti, može da se skriva i retrogradna politika ili estetika, nekritička, reakcionarna misao i puki sentimentalizam, kao što ispod žarko izgovorenog govora može da leži emocionalna pustinja.

Sentimentalističko štivo "Srpska trilogija", književnog diletanta, a izvrsnog botaničara, Stevana Jakovljevića, uprava Narodnog pozorišta u Beogradu izabrala je da, kao prilici najprikladnije, baš od njega skroji istoimenu pozorišnu predstavu kojom će - u susret jubilarnoj stogodišnjici početka Prvog svetskog rata i slavnog otpora srpske vojske austrougarskom zavojevaču, junačkim njenim bitkama na Kolubari i Ceru - obeležiti upravo i svoj praznik, Dan Narodnog pozorišta.

U jednom od svojih javnih obraćanja povodom primanja književne nagrade, a sva su uznemiravala žirije i zvanice na prijemima, i izazivala skandale, poput onog u kojem kaže: „Mi smo Austrijanci, mi smo apatični, kao život mi smo merna jedinica nezainteresovanosti za život“, Tomas Bernhard o životu, koji sami insceniramo kao teatar, veli i da je to „teatar straha od duha, dakle, straha od smrti“.

"Kakav je to čudan svet u kojem siromašne zemlje subvencionišu bogate!", uzvikuje Džozef Stiglic, analizirajući kako Međunarodni monetarni fond, na osnovu siromašenja bednih zemalja, osnažuje kapital međunarodnih banaka.

"Slovo o slobodi - o načelima ustava ustaničke Srbije 1805" (MostArt - Res Publica), upravo je objavljena, zlata vredna, knjižica Božidara Grujovića i o Božidaru Grujoviću (1778 - 1807). U njoj je, uz propratne tekstove drugih autora, preštampano i "Slovo o slobodi", svojevrsni nacrt Ustava Srbije koji je Grujović pripremio da pročita pred Karađorđem i ustaničkim starešinama 15. avgusta 1805. godine, ali ga nije pročitao.

Na glavnom trgu u Prijedoru, sve do pre neki dan, diplomirana ekonomistkinja i buduća rediteljka, Jelena Topić, tokom čitavog meseca, svakodnevno, u istom vremenskom intervalu, nepomično je stajala na jednoj kutiji kao postamentu, i ćutala poput sfinge. Građani i građanke Prijedora shvatili su da je to ćutanje rečito, da je posredi performans i protest - jedno siromašno, najsiromašnije moguće umetničko delo koje izražava njihov neposredni život kao zagonetnu napast.

Isus iz Nazareta nema ništa s tim što su ga u Nikeji proglasili Bogom. Dakako, ni s tim što su mu majku, po logici stvari, proglasili Bogorodicom, ili, izvan svake logike, devicom, i to ne samo kad ga je začela nego i pošto ga je donela na svet. Isus nema ništa ni s tim što su mu teolozi skinuli radost s lica da se, navodno, nikad ne osmehne, nego da bude smrtno smrknut, ni s tim da je, kako kaluđeri propovedaju, bio asketski devstven i u celibatu, ili s tim što su se, u slavu njegovu, monasi škopili, a još manje s tim što su Hristovi ratnici, u ime Oca i Sina i Duha svetoga, ubijali na buljuke, davili se u krvi i rušili sve pred sobom.

U prethodnoj kolumni objavio sam podatke o nasilnom činu koji je, pre izvođenja jedne predstave na ovogodišnjem Bitefu, nad glumicom koja u njoj igra, počinio tehnički direktor ovog festivala. Naveo sam njegovo ime, to da je glumicu udario, mesto i vreme gde je i kad je to učinio, te razlog zašto o tome pišem: i posle dve nedelje od tog događaja, niko od odgovornih, čija sam puna imena takođe naveo, ništa u vezi s njim nije preduzeo. Bio je to pokušaj utaje nasilja, koji još više ponižava ženu koja ga je pretrpela, a okuražuje počinioca koji ostaje nekažnjen. Naravno, sam čin nasilja nisam opisivao, ime glumice nisam naveo.

Nasilje je odvratno, to je tautologija. Nasilje je privlačno, to je investicija. Na njoj počiva glavnina današnje industrije zabave i takozvanog informisanja.

Kako bismo poštovali i štitili osnovno ljudsko pravo na privatnost, ovde ćemo ime i prezime jedne ličnosti zameniti pseudonimom Ipsilon Iks.