Zlatko Paković

Posle policijskog pritvora najbogatijeg i najuglednijeg balkanskog tajkuna, Miroslava Miškovića, u Srbiji se više ne može govoriti da veliki lopovi hapse male. Da li to znači da će zakoni naše republike doista postati čvršći od paučine, kako je o njima govorio veliki atinski zakonodavac Solon (kao da je živi svedok naših tamnih prilika i mutnih poslova u njima), te da neće više zadržavati samo ono lako i slabo što u njih padne, a da ih probija sve što je teško i moćno?

Da li sadašnja vlast u Srbiji, čija je osovina SNS a glavni (pro)motor Aleksandar Vučić, doista ide tamo kuda signalizira da ide?

Posle holokausta, sistematskog uništenja šest miliona Jevreja i petsto hiljada Roma u Evropi, pod rukovodstvom nemačkih i sasluženjem inih nacista, savremeni identitet Evropljanina bilo koje nacije - a identitet je uvek dinamično mnoštvo! - čini i Jevrejin/Jevrejka i Rom/Romkinja. Na delu su, međutim, i vidljivi i skriveni načini potiranja ove emancipacije evropskog identiteta.

Kontroverzna odluka Žalbenog veća Haškog tribunala da hrvatske generale, Mladena Markača i Antu Gotovinu, oslobodi od optužbe i krivice za, na tom istom sudu (izvan svake razumne sumnje) dokazane, zločine počinjene nad civilima tokom vojne operacije „Oluja“, ujedinila je u histeriji nacionaliste u Hrvatskoj i Srbiji. Ta se histerija, ovde i tamo, različito manifestuje, ali, reč i jeste o dijagnozi koja podrazumeva inkopatibilne simptome i divergentna patološka ponašanja, od euforije do depresije. Ipak, sve je to, u svom jedinstvu potivrečnosti, jedna te ista bolest, a u njoj - pojedinac nikad ne boluje sam.

Kad čovek vidi te neulepšane televizijske snimke koje se Bi-bi-si usuđuje da emituje, a koji pokazuju kako to diljem siromašnijih zemalja Evropske unije policajci prebijaju radnike koji su stupili u generalni štrajk i sad javno protestuju zbog neproduktivnih vladinih mera štednje, od kojih se svakim bogovetnim danom samo umnožava broj nezaposlenih i bednih, trebalo bi najpre da pomisli na to kako bi ta ista policija reagovala na obustavu rada i javni protest, na primer, sudija ili privrednika, da li bi, naime, i njih tako marljivo mlatila pendrecima kao da primenjuje sveto pravo zaštite božanskog poretka.

„Hana Arent“, film Margarete fon Trota, sa Barbarom Sukovom u ulozi slavne i originalne teoretičarke politike, koji smo, mesec dana po njegovoj premijeri na festivalu u Torontu, imali priliku da, tokom Slobodne zone, gledamo u Beogradu, obnavlja interesovanje javnosti za jedan od najautentičnijih i najkontroverznijih uvida u negativni potencijal savesti čoveka, koji je Arentova, pomno prateći u Jerusalimu suđenje nacističkom visokom oficiru, Adolfu Ajhmanu, odgovornom za ostvarivanje plana totalnog istrebljenja Jevreja, i analizirajući njegov odnos prema zločinu koji je počinio, nazvala banalnošću zla.

Danas, dok se diljem građanske planete, po pukoj inerciji datiranja, obeležava tristota godišnjica od rođenja inspiratora romantizma, Žan-Žaka Rusoa (1712 - 1778), o njemu, kao o prvom čoveku moderne, možemo istinski govoriti tek ukoliko se držimo one Marksove distinkcije iz „Nemačke ideologije“: „Filozofija i studiranje stvarnog života odnose se međusobno kao onanija i stvarna polna ljubav.“

Studenti Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu već dve nedelje štrajkuju. Njima su se prekjuče pridružile koleginice i kolege sa Arhitektonskog fakulteta. Zašto su blokirali ustanove na kojima uče i šta zapravo hoće ti studenti?

Svoju pisanu besedu, već izgovorenu na komemoraciji civilnim srpskim žrtvama nemačke nacističke falange u Dragincu tokom tri dana oktobra 1941. godine, kad je ubijeno 1379 muškaraca, žena i dece, a u celom mačvanskom kraju i Pocerju u istom tom mesecu preko 3600 ljudi, Ivica Dačić, premijer Srbije, podneo je na pregled ambasadoru Nemačke u našoj zemlji, Hajncu Vilhelmu, kako bi ga naknadno razuverio u uvidu da u tom govoru ima i nekih neprikladnih, politički nekorektnih, manjkova dobrog tona i istinskog smisla, koji vređaju zemlju čiji je Vilhelm ovde prvi predstavnik i najavljuju, u vidu brzog diplomatskog odgovora, ukidanje bezviznog režima za evropska putovanja našim građanima i građankama.

Pođimo od jednog jasnog i nedvosmislenog, sveprožimajućeg osećanja, osećanja koje podjednako obuzima i misao i čula - od melanholije!

Početkom oktobra, godinama uzastopno, dva neispunjena datuma neumoljivo nam stavljaju do znanja u kakvoj to parlamentarnoj demokratiji i kakvom to „slabom društvu“, mi, građani Srbije, živimo, kuda idemo i čemu da se nadamo. Prvi je, dakako, Peti oktobar, dan revolucije koja je anulirana. Drugi je „klizeći“ datum - dan na koji bi trebalo da se održi, a ne održava se, zakazana Parada ponosa: Ove je godine to 6. oktobar.

Najmasovniji, najostrašćeniji i najnasilniji protesti povodom petnaestominutnog islamofobnog treš-isečka na internetu navodno dvosatnog filma „Istinski život Muhamedov“, poznatijeg pod naslovom „Nevinost muslimana“, raspirili su se sredinom ovog meseca u zemljama arapskog proleća - Libiji, Tunisu i Egiptu - tamo, dakle, gde je masovno, nedvosmisleno i požrtvovano izražen stav protiv autoritarnosti a diktator srušen. Da li se revolucionarni socijalno-politički potencijal u arapskim zemljama, iskra jedne sinhrone planetarne pobune, ostvaruje sada kao religiozno moralistička restauracija autoritarizma po ugledu na Iran?

Kad bismo organizovali napad na arhiv Državne bezbednosti, odnosno Bezbednosno informativne agencije, i kad bismo se, napokon, dokopali tajnih dosijea i objavili imena svih saradnika i doušnika, bio bi to opasan i nelegalan, ali slobodarski i legitiman akt, bez kojeg tranzicija države i društva ne može da počne.

Povodom moje prošlonedeljne kolumne, reagovao je savetnik donedavnog predsednika Srbije, Nebojša Krstić, napisom „Zašto Paković nije reagovao?“, već u prvoj, prosto proširenoj rečenici, napravivši dve greške, što je i za jednog savetnika jednog predsednika države rđavo predstavljanje, da ne kažemo rđav marketing.

Tek posle tri nedelje i još koji dan, reagujući na njegov fašistički tekst „Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak“, predsednik Demokratske stranke zahteva hitnu smenu pomoćnika ministra kulture Dragana Kolarevića, jer je „bio jedan od nosilaca propagandne mašinerije nedemokratskog režima Slobodana Miloševića“.