Zlatko Paković

Na Vidovdan ove godine, na proslavi krsne slave političke stranke kojoj je oduvek čelni čovek, Srpskog pokreta obnove, ugostivši bivšeg predsednika države i aktuelnog predsednika Demokratske stranke, Borisa Tadića, kad je već bilo sasvim jasno da će na republičkom i pokrajinskom nivou i SPO i DS biti opozicija vlasti koju je sa Srpskom naprednom strankom započinjala da formira, dojučerašnja saveznica novonastalih opozicionara, Socijalistička partija Srbije, domaćin Vuk Drašković svog je počasnog gosta starateljski poučio: „Sve se najbolje vidi na Vidovdan, i ko je vjera i ko je nevjera. Seti se, moj Borise (tu pada dugotrajan aplauz): ‘Nevjera ti sjedi uz koljeno, ispod skuta pije ladno vino’!“ (dugotrajan aplauz i gromoglasan smeh koji obuzima i protagonistu Draškovića i, nešto skromnije, deuteragonistu ovog skeča, Tadića).

Svest o humanim pravima za životinje, pre svega za pripadnike i pripadnice viših sisara (zašto ne i svih vertebrata?!), zatičemo danas u embrionalnom stadijumu kulture, i to tek u pojedinim ljudskim zajednicama, a najočiglednije na Novom Zelandu, zemlji s najnižim nivoom korupcije u svetu i prevladavajućom brojnošću ateista u odnosu na brojnost pripadnika verskih zajednica ponaosob, što je, takođe, jedinstven primer u današnjem vremenu.

Bošnjački nacionalisti u Sandžaku idu stazom svojih srpskih kolega kad zahtevaju političku rehabilitaciju Aćif-efendije, kako ga iz strahopoštovanja nazivaju, odanog saradnika nacističkog okupatora za vreme Drugog svetskog rata, ali, s tom razlikom što su njihove šanse da učine ono što su učinili i što čine srpski nacionalisti za rehabilitaciju svojih saradnika okupatora - minorne. Ipak je ovde premoćno na snazi identifikacija Srbije sa identitetom narodnih izdajnika srpskog porekla, iako oni za istu otadžbinu nisu učinili ni manje ni više od, na primer, mađarskih i bošnjačkih fašističkih kooperanata.

Pre nešto više od mesec dana, kad je, na ovom mestu, objavljena kolumna pod naslovom „Logika korupcije“, u kojoj sam kao primer sukoba interesa u kulturnoj politici, neuporedivo nižeg intenziteta od sukoba interesa u privredi i administraciji, naveo slučaj, tada predstojećeg, pozorišnog festivala u Smederevu, „Tvrđava teatar“, na kojem je u glavni, takmičarski program bila i ostala uvrštena predstava po dramskom tekstu i u režiji predsednice Saveta tog festivala, „Kanjoš Macedonović“, pomenuti Savet je reagovao na moju kritiku i delimično popravio moralnu i profesionalnu grešku, što znači da je nije i odstranio. Iako o tome javnost nije obaveštena, predstava je eliminisana iz konkurencije za nagrade za najbolju predstavu i najbolju režiju, ali ne i za ostale nagrade, te joj je i dodeljena ona za najbolje igranu mušku ulogu.

Da glupost odjekne više od pameti, dokaz su i reči novog ministra za kulturu, informisanje i dijasporu: „Umetnost mora da bude patriotska.“ Da nepromišljenost nije i bezazlena, vidi se u istom citatu.

Ubrzo posle Petog oktobra, obilazeći utihle fabričke pogone, kao prvi čovek nove vlade, Zoran Đinđić se našao i među ostacima ostataka stare valjevske fabrike „Krušik“, najpre devastirane ekonomijom i politikom miloševićevske klike, potom razrušene bombama Severnoatlantske alijanse. Čemer i beda, a trebalo bi nešto učiniti i pokrenuti proizvodnju. Dok sluša žalbe i jadikovke što direktora i poslovođa fabrike, što gradskih čelnika, Đinđić uočava da sat na jednom od preostalih zidova nekadašnje pogonske hale pokazuje pogrešno vreme. „Šta je sa ovim satom“, pita. „On ne radi“, kaže neko od rukovodilaca fabrike. „Pa dobro, ljudi, ako ne možete odmah da raščistite ove pogone od šuta i da otvorite nova radna mesta, možete bar da popravite ovaj sat kako biste znali tačno vreme!“

Kultura i poljoprivreda, dve su izopštene reči iz političkog govora u Srbiji, čak i u vreme predizborne kampanje. One danas nemo imenuju zapostavljena polja prakse na koja partije ne ulažu ni jedan jedini evro od onih fabuloznih suma neodgovornih obećanja i praznih nada koje inače investiraju u područja regionalne saradnje i pridruživanja Evropskoj uniji. Zašto?

Novi premijer Grčke, predsednik konzervativne stranke Nova demokratija, izjavio je da će prvi koraci novouspostavljene vlade biti formiranje nacionalnog pregovaračkog tima koji će sa zvaničnicima Evropske unije pregovarati o reviziji uslova određenih Grčkoj, te povećanje minimalne zagarantovane mesečne zarade na 751 evro.

Beli listići, koji su se ove godine, na izborima za Narodnu skupštinu, lokalne vlasti i predsednika republike, pojavili prvi put u istoriji našeg parlamentarizma i izazvali ogorčenje i besnu reakciju što stranačkih prvaka što njihovih trećepozivaca među javnim delatnicima, feministički su gest bez presedana.Na to sam najpre skrenuo pažnju u razgovoru s Vesnom Pešić („Beli listići su feministički odgovor na autoritarnu vlast“, Danas, 9-10. jun), na šta je usledilo nekoliko negativnih komentara, potpuno gluvih za taj subverzivno feministički atak na patrijarhalnu, zatvorenu stranačko-teatralnu predstavu. U nerazumevanju feminističke osnove belih glasova, otkriva se široki front patrijarhalne zaparloženosti naše javne i političke scene.

Tomislav Nikolić je odraz Borisa Tadića u predsedničkom ogledalu. Za dva svoja mandata, Tadić je uspeo, dakle, da iz svog lika i dela reflektuje Tomislava Nikolića. No, to nije sve. Danas, u predsedničkom kabinetu, kad se Nikolić pogleda u ogledalu, šta tamo vidi? Ništa drugo do refleks bivšeg predsednika republike, Borisa Tadića.

Odlukom Siniše Mihailovića, selektora fudbalske reprezentacije Republike Srbije, fudbaler Adem Ljajić je odstranjen iz reprezentativnog tima jer nije pevao državnu himnu „Bože pravde“ pre prijateljske utakmice sa reprezentacijom Španije.

„Umetnica je prisutna“, naziv je za tri povezana dela: za poslednji, kapitalni performans Marine Abramović i njenu retrospektivnu izložbu u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MOMA), kojom se umetnost performansa i oficijelno priznaje kao bitni, ako ne i ključni, estetsko-socijalni izraz ovog doba, te za dokumentarni film Metjua Ejkersa o ovom događaju, kod nas premijerno prikazan na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs.

Za levu misao ključni su odnos prema privatnoj svojini i solidarnost, a upravo to je ono što danas, ovde i sada, zaboravljaju javni intelektualci koji sebi laskaju da su levičari, prema drugom ispunjavajući jedino ono što im nalaže zakon. Izvan delokruga legalnih dužnosti, ogromno je polje mogućnosti za legitimne odnose koji bi vremenom mogli korenito da izmene i pravni sistem.

Parlamentarni izbori su okončani, predstavnici DS-a i SPS-a, muževno su se dogovorili, „za petnaest minuta“, o nastavku političke saradnje i (re)konstrukciji vlade. Ostalo je samo da se vidi ko će im se pridružiti kao treći saučesnik, kao što je ostalo da se, u drugom krugu biranja, reši ko će biti predsednik republike. Sve u svemu, građani će gledati isti scensko-politički nastup kao i protekle vladajuće sezone. Rečeno u stilu „slabe misli“ članova Grupe TNT, bolje je opet isto, nego gore od toga. U interregnumu, dok se isti politički subjekti drugačije grupišu na glavnoj sceni, a građani se nadaju da će istu predstavu ili film gledati s nešto boljih mesta u gledalištu, podsetimo se dve ovogodišnje uistinu pokretne slike koje su imale puno toga da kažu o stanju u državi i društvu.

U predizbornoj smo tišini, periodu fermentacije stranačkih obećanja i biračkih nada. To civilno tihovanje, kao oblik molitve u sekularnom društvu, iskoristićemo da bismo se pozabavili suštinskim temama za sadašnjost i budućnosti (i) našeg društva, a kao građanski katihizis poslužiće nam knjižica koja je transkript razgovora Noama Čomskog (1928) i Mišela Fukoa (1926 - 1984), direktno emitovanog na holandskoj televiziji 1971. godine, a moderirao ga je Fons Elders.