Zlatko Paković

U Narodnoj skupštini upravo završena rasprava o Predlogu zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, koja je i vladajuću koaliciju razdvojila na dva tabora, pokazala je, neizbežno, da je pitanje privatne svojine neodvojivo od pitanja ideologije.

Đilas Milovan, visoki funkcioner Partije, jedan od ključnih ljudi državnog aparata, prvih devet godina posle rata najrigidnijim merama ideološkog obračuna utvrđuje režim Josipa Broza Tita, potom se buni protiv tog istog režima i devet godina tamnuje po zatvorima u čije je sazdavanje svojevremeno i sam uložio deo svog političkog talenta.

Leskovačke dnevne elektronske novine „Južne vesti“, objavile su 21. juna ove godine vest da su gradonačelnik Leskovca Slobodan Kocić i načelnica Gradske uprave za društvene delatnosti Suzana Stanković Ilić priredili „prijem za učenike osnovnih i srednjih škola koji su osvojili jedno od prva tri mesta na republičkim i međunarodnim takmičenjima“, te da su, „u znak priznanja za ostvarene rezultate“, učenicima poklonjene knjige a njihovim nastavnicima uručene zahvalnice.

Nekoliko godina već, negde u ovo vreme, kad se približimo danu predviđenom za održavanje Parade ponosa, kod nas se uskovitlaju rasprave, i to na najvišim instancama vlasti - ove godine oličenim u protagonistima ministarstva policije i načelništva glavnog grada - o tome da li je dobro „dopustiti je“. Ne samo da se ovog leta ništa nije promenilo nabolje u odnosu na prošlo, nego je sve unazađeno. Lane, policija uopšte nije dovodila u sumnju svoju rešenost da obezbeđuje Paradu ponosa, a kad je do nje došlo, učinila je to revnosno. Sada, ne osvrćući se na Ustav, ona besmisleno traži posebne političke garantije i - uprkos tome što je to njena, zakonom određena, dužnost - preti da neće čuvati red i mir tokom najavljenog događaja.

Pred smrt u svojoj trideset prvoj godini, koliko je i učio i radio sa Ajrin Peperberg na Univerzitetu Brandajs, Aleks, afrički sivi papagaj, znao je ne samo da broji od jedan do sedam nego i da pojmi svaki od tih brojeva, uključujući i nulu. Mogao je da prebroji tačno, do sedam, koliko, na primer, ima crvenih zrnaca u pregršti žutog zrnevlja. Znao je da razlikuje forme i boje, da, u komunikaciji s naučnicima, izgovori stotinak reči, kombinujući ih u proste rečenice. Ukoliko bi mu Ajrin pokazala dva različita a istobojna predmeta i pitala ga šta je tu isto, on bi rekao: „Boja“. Ukoliko bi ga pitala šta je tu različito, njegov bi odgovor glasio: „Oblik“. Umeo je da kaže šta bi najradije da ruča i gde bi, u krugu istraživačkog centra, tog trenutka voleo da bude.

Vest da je jedan čovek u dubokoj starosti vratio dug nacionalnoj železnici posle šezdeset godina, preračunavši tadašnji iznos neplaćene vozne karte u hiljadu današnjih dinara, i vest da je drugi čovek, puno mlađi od prvopomenutog, hiljadu evra koje je našao na ulici odneo u policiju kako bi bilo vraćeno osobi čije je ime napisano na priznanici što je stajala uz rasute novčanice, dobijenoj od banke prilikom podizanja tog iznosa sa ličnog deviznog računa - u našim su štampanim i elektronskim medijima ovog leta dobili status vesti o ljudima koji su ujeli besnog psa.

Serijski ubica civila, muškaraca u punoj snazi, i masovni ubica dece, žena i ostarelih osoba, ratni zločinac Milan Lukić kojeg je naše pravosuđe osudilo na kaznu od dvadeset godina zatvora a Haški tribunal, prvostepeno, na doživotnu kaznu lišavanja slobode, objavio je, u izdanju Srpske radikalne stranke, knjigu „Ispovest haškog sužnja“ u kojoj negira i samo postojanje neporecivih zločina što ga uvršćuju među najveće monstrume našeg vremena - promovisanu u Parohijskom domu Hrama Svetog Save.

Utemeljivač radikalne ortodoksije, savremene škole levog političkog mišljenja, zasnovane na „izvornim“ hrišćanskim načelima jednakosti ljudi i pripremi i upodobljenju carstva nebeskog na zemlji, Džon Milbank, profesor religiologije, politikologije i etike na Notingemskom univerzitetu, prilikom svog boravka u Rusiji, tokom maja ove godine, održavši nekoliko predavanja kojima je uvodno bilo ono na pravoslavnom Svetotihonovskom univerzitetu, s temom „Nova podela: romantična vs. klasična ortodoksija“, u intervjuu „Sekularni liberalizam i totalitarizam“, koji je za „Ruski žurnal“ dao svom kolegi Dimitriju Uzlaneru, rekavši da „Rusija treba da nastavi s politikom potpore pravoslavlja“, a da „istovremeno, pravoslavlje ne treba da podrazumeva progon drugih religija“, zapravo je otkrio protivrečnost koja je u osnovi radikalne ortodoksije, pozicije, inače, plodotvorne za savremeni politički diskurs koji je, u konformizmu, zaboravio šta uistinu znači biti levo.

Masovni zločin serijskog ubice Andersa Beringa Brejvika, u Oslu i na ostrvu Utoja, jasno nam pokazuje šta je krajnji rezultat nacionalizma i ksenofobije, bez koje i nema nacionalizma - teror nad sopstvenom nacijom. Norveški masovni ubica, u ime evropeizma, svog norveštva i hrišćanstva, u ime antimuslimanstva i islamofobije, ubio je 76 Norvežana, poglavito, ako ne i sasvim, hrišćana. Dakle, Brejvik je učinio ono što je mogao učiniti i neki islamistički fanatik.

„Na temu, koji narod čime misli, može se bez preterivanja i cinizma reći da mladi srpski naraštaji misle kurcem“, piše Ćosić u knjizi dnevnika „U tuđem veku“, uzimajući upravo „kurac kao središte bića savremenog Srbina“, odnosno, kao inherentni razlog da se Srbi „udaljuju od svoje arhetipske osnove“.

Bespredmetno, sentimentalno hvaleći narod i, istovremeno, jednako neutemeljeno, sarkastično ga kudeći i vređajući, nacionalista zapravo prikriva podvojenost sopstvene svesti: ona se iskaljuje na naciji u ambivalentnim, protivrečnim osećanjima i mislima, kako sama ne bi završila u šizofreniji.

Posle opaski o crnogorskoj i makedonskoj naciji i državnosti, karakteru dnevnog lista „Danas“ i nalogodavcima atentata na premijera Đinđića, što ih je objavio u sedmom tomu svojih dnevnika „Lična istorija jednog doba“, pod naslovom „U tuđem veku - od 4. januara 2000. do 15. marta 2003“ (Službeni glasnik, 2011), Dobrica Ćosić bi, po tužbi državnih tužilaca Crne Gore i Makedonije te pravnog zastupnika „Danasa“, mogao da bude optužen za klevetanje, vređanje i nanošenje „duševnih patnji“, a po pozivu srpskog javnog tužioca, i u svojstvu svedoka na sudskom pretresu o (političkoj) pozadini ubistva Zorana Đinđića.

Kad su reditelji Katarina Pejović i Boris Bakal, osnivači i rukovodioci “Bacača sjenki”, odlučili da za svoju predstavu “Muški/ženski – ženske/muške” podele ne samo glumce na muški i ženski ansambl nego i publiku na mušku i žensku, sa striktnom zabranom mešanja polova u gledalištu za bilo koju od četiri kombinacije predstavljanja (žene za žene, žene za muškarce, muškarci za muškarce, muškarci za žene), čak i kad su u pitanju snimatelji i fotografi koji su tu na radnom zadatku za drugi, informativni medij, našim je južnoslovenskim (nek’ bude i zapadnobalkanskim) pozorišnim svetom prostrujala fama o krupnom seksističkom ispadu.

Debate u medijima o već usvojenim demokratskim standardima, pervertiraju smisao javnosti i vuku društvo unazad.

U intervjuu koji je vodio Svetislav Basara, objavljenom u 100. broju magazina „Status“, Boris Tadić je smelo otkrio dve bitne činjenice, kompromitujuće za funkcionisanje države i stranke kojima je na čelu.