Zoran Panović

Hajde da se vratimo u mart 2004. godine i dokument srpske vlade (Ministarstva finansija) pod naslovom - "Tri godine preobražaja srpskih javnih finansija". Tim povodom, u Vladi je tada održana i pres konferencija na tu temu, a predstavnicima medija, ambasada i sindikata predstavljena je i istoimena knjiga kao i CD.

Valjda smo se naučili da stvari gledamo kroz paralelne dimenzije. Ako znate da kontroverzni hrvatski ministar kulture Hasanbegović, dolazi iz Instituta društvenih nauka koji nosi ime Ivo Pilar , onda je logično da je Dodik zabrinut i sa te strane, jer u slobodnijoj interpretaciji misli oca hrvatske geopolitike dr Iva Pilara, za Hrvatsku nema stabilnosti dok se ne slomi kičma srpskim pretenzijama i interesima u Bosni.

Ako zaista ujedinjeni možemo sve, onda to ne možemo bez akcionog jedinstva. Bez neke vrste mobilizacije. I diferencijacije, ali dozirane jer SNS ne bi bila SNS da je jasnije profilisana, a manje 'frontovska' organizacija. Stvar je, dakle, aksiomatska. Konferencija Aleksandra Vučića održana u Vladi Srbije u prošli utorak bila je jedna od uspelijih u žanru političke 'monodrame' kojoj on preferira.

Nakon frljoke sa Evropskom unijom kao "nužnim zlom" Srbije, predsednik Tomislav Nikolić se donekle popravio stavom koji je Danas dobio iz njegovog kabineta da predsednik očekuje od nadležnih institucija da reaguju, odnosno "urade svoj posao" povodom slučaja rušenja objekata u beogradskoj Savamali. Sad kad mu je mandat toliko odmakao možemo konstatovati da se Nikolić najbolje snalazi na Titovim putevima mira.

Ko je Lampas, dragi čitaoci? On je solunac, kurvar, pijanac, borac za radnička prava, komunista i nesvesni anarhista. Psuje ko kočijaš. I kad bi opozicija bolje poznavala eks YU kinematografiju, Lampas bi po Vučićev režim bio zajebaniji od patkice koja inače uopšte nije za potcenjivanje. U odnosu na Vučićev režim, patkica sve više postaje kao Ptica Trkačica u odnosu na Kojota. Ali, Lampas nije Kojot. Zaista šteta zbog akcionog jedinstva što antivučićevska 'ujedinjena opozicija' integrisana u nekoj novoj vrsti 'Otpora' pod imenom 'Ne da(vi)mo Beograd' nije iskoristila film - socijalnu dramu - 'Savamala' Živorada Žike Mitroviće iz 1982.

Jedno godinu dana pre gubitka predsedničkih izbora, Boris Tadić je uveo lep običaj da otprilike jednom u dva – tri meseca napravi brifing s urednicima medija u Predsedništvu Srbije. Nije to bio nikakav "štab" već zaista neka vrsta "razmene mišljenja", jer tu su bili pa skoro svi urednici. Skoro svi, pošto je bilo i nepoželjnih. Tabloidi su često menjali busije u našem političkom darvinizmu, pa ne mogu baš tačno da setim za sve. Znam sigurno da Dragan J. Vučićević, na primer, nije bio prisutan. Iako tada još nije bilo Informera.

Naši ljudi od Horgoša do Dragaša tragično mešaju borbu za demokratske standarde s borbom za svoju klasnu poziciju. Ili njenu promenu. Još tragičnije mešaju svoju religioznu i identitetsku poziciju s klasnom. Da je suprotno, danas bi dve dominantne partije u Srbiji bile demohrišanska i socijaldemokratska. Ali, teško i ona dosovska ponornica pokojnog Batića, ili ova instant za 'tri u jedan' bivšeg predsednika države Tadića.

Famozna izborna tišina puna hipokrizije predstavlja idealan termin za kandidovanje pitanja tipa da li je sloboda istorijska ili antropološka kategorija? Ili, da malo redukujemo opseg pa da se posvetimo suštinskoj dilemi koja proizilazi iz misli Karla Popera, a tiče se odnosa jednakosti i slobode. Poper je uveren da princip jednakosti dezavuiše princip slobode.

Kad čuje ženu koja peva u kupatilu, pravi ljubitelj muzike neće proviriti kroz ključaonicu, nego će staviti uvo na vrata. Kad te sačeka ovakva poruka kojom je obmotana čokoladica u kafeu 'Maraja', Sofija postaje mnogo senzibilniji grad od srpskih stereotipa o Bugarskoj i njenoj prestonici.

Više se čak i ne sećam na kom sam to vašaru čuo: Da li u Umčarima, brdu Gradu iznad Kosjerića ili možda čak na Preobraženje u Radojini kod Nove Varoši, kad se pod šatrom zapevalo "kaže nam Butros Gali, vi ste Srbi najebali". Da, da, Butros Butros-Gali je na neki način smatran uslovnim 'prijateljem Srba' (imao je neku vrstu razumevanja za našu stvar) pa je i ta pesma bila nekako prijateljska.

Obama i The Rolling Stones su bili u istorijskim posetama Kubi. Šta smo mi ovde u Srbiji mogli da zaključimo? Da svaki socijalizam, pa i karipski, ako nema kapitalizma dovoljno u sebi (bar kao kineski) nema mnogo šansi na duge staze. I ako se reformiše – to je uzaludno bez pomoći kapitalističkih zemalja razvijene demokratije. Otuda pouka i za sve srpske levičare piketijevskog i anarho tipa. Čak i ako uradite jedino moguće u praksi – Piketija povežete sa Kardeljem, opet ćete morati tražiti pomoć kapitalizma.

Za razliku od naših đedova i prađedova, nas teško šta može da iznenadi jer smo sve distopijske scenarije – od terorizma i invazije zombija do novog ledenog doba i globalne tiranije već videli na filmu i TV serijama. Kultni SF antropološki autori, tipa Filipa Dika na neki bizaran način anticipirali su i pojavne manifestacije ovdašnjeg 'seljačkog staljinizma'.

Samo dva puta sam bio u iskušenju da potpišem neku peticiju: Prvi put pre desetak godina u Moskvi kad su me neki penzioneri iz Zjuganovljeve Komunističke partije 'drugarski' zamolili na Crvenom trgu da potpišem peticiju protiv inicijativa za izbacivanjem Lenjinove mumije iz mauzoleja na Crvenom trgu. Od sovjetskih vođa, ako bih birao, najsimpatičniji mi je Jurij Andropov, ali smatrao sam da istorijski i turistički Moskva gubi na atraktivnosti i objektivnosti bez balsamovanog vođe 'crvenog Oktobra'. Ipak, nisam potpisao.

Sve popularnija Televizija N1 je regionalna i njena mapa vremenske prognoze pokazuje da je možda najprirodnija Jugoslavija mogla biti ona sa Srbijom, Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom. Po principu jezik ne laže. Bila bi to tvorevina lišena bar dva žilava i perfidna nacionalizma - albanskog i slovenačkog. Ne bi bilo ni Makedonije s njenim problemima, a realno i Crna Gora može, bez ljutnje, da izostane iz istih argumenata zbog kojih su Milo i liberali bili za njeno odvajanje od Miloševićevog mutanta zvanog SR Jugoslavija - mnogo je autentična i neproporcionalna u odnosu na ostale (kon)federalne jedinice. Možda bi se takva Jugoslavija bezbolnije raspala, a možda bi i mogla da se transformiše u neku regionalnu zajednicu baš kao u optimalizaciji N1.

Liderka DSS Sanda Rašković Ivić razmišlja da li da tuži Aleksandra Vulina ili da mu preporuči psihijatrijsko lečenje? Zbog upornog Vulinovog podsećanja da je DSS (doduše onaj Koštuničin) ostavio u nasleđe Vučićevoj vlasti sporazum sa NATO koji ovi danas moraju da popravljaju. A Sanda je to navodno podržala kao ambasadorka za dobru platu iz blizine Vatikana. Tu je i cinično podsećanje ko je bio premijer kad su u Beogradu spaljene ambasade, odnosno kad tadašnja vlast, kako podseća premijer Vučić, nije uspela i jednu jedinu džamiju u Beogradu da sačuva.