Zoran Panović

Gostujući u Dnevniku RTS-a, potpredsednik SNS i ministar policije Nebojša Stefanović je jasno rekao da pojedini ne žele da prepoznaju da se brojnim aferama u javnosti pravi kampanja protiv premijera.

Toliko je sugestivno i žanrovski čisto Tomo Kuruzović odigrao četničkog dželata Misirca u "Povratku otpisanih", da mnogi ne mogu da zamisle, koji nisu gledali, kako je maestralno Tomo igrao i šaljivog partizanskog prometeja Nikoletinu Bursaća i osmoofanzivca između bunkera i večernje matematike Petra Pepu Bandića - čuvene likove iz kataloga Branka Ćopića.

Verovatno i nenamerno, premijer Vučić je lakonskim odlaganjem vanrednih parlamentarnih izbora pomogao srpskom višepartizmu za koga su građani očigledno sve manje zainteresovani.

Onoliko kol'ko se ja sećam, Prištini niko nije u prvoj SFRJ ligi dao pet komada a da ne primi nijedan. Tek nije kad su Prištinu trenirali Ćiro Blažević ili Milovan Đorić. Odnosno kad su tamo igrali Vokri, Batrović, Murići, Šalja... Ali, eto, ono što nije bilo u fudbalu, desilo se u politici. Ako je direktor vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić onomad u Briselu dao sa svojom momčadi pet komada Prištini a da ne prime nijedan, i ako smo Albaniji u Elbasanu dali još dva pre koji dan, onda ne bi trebalo da stojimo tako loše.

Vučić je jednom prilikom rekao da mu ne pada na pamet da se kandiduje za predsednika Srbije, a Boris Tadić drugom prilikom da mu ne pada na pamet da bude Vučićev ministar. Bio sam nazočan u oba slučaja. Ja im verujem, ali možda im okolnosti neće ići naruku da tako ostanu stameni u principima. Ili bar jedan od njih biće na iskušenju.

Da, isti sadašnji predsednik Češke Zeman, koji traži formiranje "evropske vojske" kao odgovor na izbegličku krizu, je isti onaj Zeman koji je hteo jedini uz Nikolića iz Evrope Putinu na paradu povodom 70. godina pobede nad fašizmom. Znam čoveka koji se u vreme pred paradu oduševio Zemanom, da bi se sad razočarao. Manje emocija u zaključivanju. To je jedini savet za nas u Srbistanu.

Nakon 25 godina višepartizma u Srbiji, situacija je asimetrična i apsurdna. Pomalo i deprimirajuća: Vučić traga za "kvalifikovanom većinom", a takva je svaka iznad 50 odsto, dok su mu glavna opozicija u ovom trenutku jedan košarkaški trener i jedan pozorišni reditelj - Duško Vujošević i Kokan Mladenović. S tim da ni Dule ni Kokan nisu partijski organizovani, a koliko znam, nisu razmišljali o akcionom jedinstvu. Možda i ima neke istorijske osvete da su glavna dva opozicionara Vučićevom "neoliberalnom" režimu dva dokazana partizana. U inat svim rehabilitacijama.

Tabloidna čaršija nagađa hoće li Vučić uhapsiti Dinkića, dok istraživači javnog mnenja mere koliko bi to podiglo rejting srpskom premijeru. Ali, kao da su svi zaboravili jednu stvar: Baš tačno pre dve godine – 25. avgusta 2013, Mlađan Dinkić je imenovan za zamenika predsednika Komiteta za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Predsednik Komiteta je Aleksandar Vučić.

Svaka revolucija teži izvozu - bila ona francuska buržoaska, bila iranska islamska, bila Miloševićeva antibirokratska, bila svaka tehnološka, pa bila i ova Vučićeva - marketinška.

Sećate li se sprdnji kako je Tuđman čekao Džordža Buša starijeg ispred WC-a da bi ga zamolio da nešto uradi za Hrvatsku? Tako se Milošević nikada ne bi ponizio, kao što nije hteo da primi ni američkog ambasadora Zimermana, kamoli da na vreme počne da traži zapadnog patrona Srbije, kao što je katoličkoj Hrvatskoj to bio Hans Ditrih Genšer, ili ranije pravoslavnoj Grčkoj Valeri Žiskar D'Esten. Sad bar znamo da bi Vučić, ako treba za Srbiju, Angelu Merkel čekao bez blama ispred WC-a, kamoli Obamu.

Lider socijalista i šef srpske diplomatije Ivica Dačić bacio je zgodnu udicu stavom da nam treba novo "Načertanije". Većina ozbiljnih istoričara složiće se da ovaj spis koji je napisao jedan stranac - Čeh, František Zah, uz malu ili nimalu pomoć Ilije Garašanina, nikada nije bio temeljni dokument srpske politike. Tekst Načertanija prvi put je objavljen 1906. u beogradskom časopisu "Delo". Ali u prepisu Milenka Vukićevića. Prepis je postao original a protok vremena pojačao je kontroverze i mistifikacije.

Sve je tačka gledišta. Prema jednoj verziji stvarnosti, Bakir Izetbegović i Aleksandar Vučić na plus 40 i kusur u Beogradu otvorili su novi istorijski proces na Balkanu - pomirenje bez foliranja. Prema drugoj verziji stvarnosti, koja ne isključuje prvu, Vučić je na plus 40 i kusur izveo puzajući, plišani, kancelarski manevar promene Ustava. Preterano bi bilo reći udar. Učinilo se da je predsednik Srbije u Beranama (Ivangradu) bio "distanciraniji" negoli Tadić u Rumuniji u vreme "mitinga za Kosovo". Nikolić je tamo imao neka posla dan pre dolaska bosanske predsedničke trojke u Beograd, a koji su valjda bili i njegova šolja čaja za prijem.

Iz jedne egzistencijalističke pozicije posmatranja stvari, u turizmu zaista ima nešto banalno. Ta banalnost očas posla siđe u nešto mnogo opskurnije od egoizma, hedonizma, odmora i preventive dečijeg bronhitisa.

Verovatno ste, dragi čitaoci, zaboravili da se te daleke 1992. godine pred Ustavnim sudom Srbije našla inicijativa za ocenu ustavnosti "Načela zajedničke države" (takozvane treće Jugoslavije sastavljene od Srbije i Crne Gore), ali i inicijativa za ocenu ustavnosti zvaničnog predloga tadašnjeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića grčkom premijeru Konstantinu Micotakisu da se SR Jugoslavija udruži sa Republikom Grčkom u konfederativnu zajednicu.

Jedna vrsta intelektualne razonode i egzibicije te 1984. bilo je tumačenje "prognoza" Džordža Orvela iz njegovog istoimenog romana objavljenog 1949. godine. Uz Hakslijev Vrli novi svet i Farenhajt 451 Reja Bredberija, Orvelov roman je dugo bio najpoznatija literarna antiutopija. Danas je takvih knjiga obilje. I mnoge su već klasici. Na primer, preporučujemo Igre gladi Suzan Kolins.