Zoran Panović

Sećate li se koliko je bivši premijer Srbije Vojislav Koštunica kritikovan što je rekao da onaj ko ne razume Guču ne razume Srbiju. Naravno, da po pitanju i same trube, ta truba nije jedina bitna za Srbiju. Trubačku slavu Srbije čini i truba Duška Gojkovića, ali i truba Zorana Erkmana koja se savršeno uklopila u Disciplinu kičme. Ali, iako se i po pitanju trube Srbija ne svodi na Guču, Koštunica je u suštini bio u pravu.

I kad pišeš o bosanskim očevima, pretpostavljate da će se pisati o tome kako je sin jednog poginulog oca ubio sina drugog poginulog oca u Zvorniku (pa su i njega ubili), ili o drugim očevima koji su poklani, pobijeni ili koji su ubijali. Evo, da izdvojimo još trojicu bosanskih očeva koji nisu "na prvu" iz tog konteksta: Onog iz pesme Zabranjenog pušenja (... laku noć, stari, zaspi mirno prvi put, laku noć, stari, više ne čeka nitko tvoje ruke i tvoj trud), a koji je izgleda isti onaj otac iz „Dana republike“ (... na televiziji Lepa Brena i stari se sjeća ratnih vremena), zatim onog „starog“ Miljenka Jergovića iz romana „Otac“ (frapantne metafore o identitetu i krivici), i svakako onog „Oca“ Abdulaha Sidrana i Emira Kusturice, a od 2011. to je "Otac" i Olivera Frljića, koji je uspešno adaptirao Sidranov tekst u beogradskom Ateljeu 212.

Tu, malo niže od pitoreskne crkve Kreculesku (Biserika Kreculesku), nalazi se neka vrsta rumunskog "Doma sindikata". Unutra je sličan onom beogradskom, mada malkice veći. Kako je istorija nadrealna: Zbog bolova u leđima (da bih mogao da pomeram nogu), domaćini su mi obezbedili stolicu na početku reda. U toj stolici, kao i u onoj na kraju reda, i tako u svakom redu, nekad su sedeli agenti Sekuritatea-zloglasne Čaušeskuove tajne policije.

Ako verujete da su Amerikancima Miroslav Mišković, Stanko Subotić Cane i Saša Janković bili glavne teme u agendi za propitivanje Vučića tokom posete SAD, onda ste verovatno uvereni da je Madlen Olbrajt na nosaču aviona "Saratoga" negde u Sredozemlju inkognito primila Željka Ražnatovića Arkana da proveri koliki je njegov prevratnički pretorijanski potencijal, ili da ga zamoli da se bar ne meša kad srpska opozicija krene da ruši Miloševića.

Ne znam da li ste primetili da je umro Vinko Hafner? (ne Hju Hefner kako je pomislio jedan moj prijatelj kad sam mu to javio) U 95. godini. Njegovo ime nosi simboliku raspada Jugoslavije. Hajde da se za trenutak vratimo u turbulentnu 1988. godinu: Između zenita "antibirokratske revolucije" (leto-jesen) i 17. novembra (smena kosovskog rukovodstva sa Kaćušom Jašari i Azemom Vlasijem), 10. oktobra te godine održana je još jedna dramatična sednica Centralnog komiteta jugoslovenskih komunista.

Delovi famozne platforme o Kosovu predsednika Srbije Tomislava Nikolića koji su volšebno iscurili u javnost ne samo što su parodija teze Vladimira Bakarića o "federiranju federacije", većsu i parodija one Koštuničine "više od autonomije - manje od nezavisnosti". S druge strane, delovi platforme su i zakasnela, ali velika (bar velika kao Dražina), rehabilitacija Ustava iz 1974. za koji i dr Nele Karajlićveruje da je glavni krivac za agoniju Jugoslavije i Srbije. Kamoli običan svet. Čak se stiče utisak da bi Nikolićprećutno pristao i na parolu albanskih iredentista iz 1981 - "Kosovo republika!", samo da se očuva iluzija teritorijalnog integriteta kroz čudesnu (kvazi)konfederalnu asimetričnost. Kasno platforma na Kosovo stiže. Pre 25 godina to bi bio vizionarski dokument. Zamislite da je Memorandum SANU imao ovakav sadržaj u sebi. Gde bi nam bio kraj u liderstvu u regionu.

Nekad u onoj staroj Jugoslaviji momci su se otimali da služe vojni rok u Banjaluci jer je po legendi odnos žena i muškaraca išao od relativno mogućih 3 : 1 do neverovatnih 6 : 1. Oni koji su zaista služili vojni rok u Banjaluci u tim srećnim vremenima, ipak će vam reći da to nije bilo baš tako kako se pričalo. Ali zato verujte svom reporteru koji vam kaže da Linc ima oko 195 hiljada stanovnika, a 205 hiljada radnih mesta. Takvu proporciju možda su još samo približno imali Zavidovići kad je "Krivaja" bila u punoj snazi.

Ako je ombudsman Saša Janković kriv, kako je mogao da prođe bezbedonosne provere u dva režima? Ako ih je prošao, da li može biti kriv? A valjda je bilo tih provera. Moj jedan rođak se u okolini Ivanjice rodio sa teget "titovkom" na glavi jer je sanjao da će, kad poraste, biti portir u Čačku. I želja mu se ostvarila. Ali, morao je da prođe bezbednosnu proveru jer je firma bila "osetljiva". Valjda je to morao i ombudsman.

Naslušali ste se prethodnih dana objašnjenja zašto Vučić nema podršku elite (valjda intelektualne), a do koje mu je jako stalo. Tobože, Vučićev populistički model vlasti odbija takvu elitu, iako premijer nikako da se izbori sa nekom vrstom perverzne želje da se dopadne onom što se u nedostatku boljeg termina zove "građanska Srbija". Posle mučnog i nepromišljenog gašenja "Utiska nedelje" pokidane su, učinilo se, sve nade da će doći bar do razumevanja ako ne već do strateškog saveza prevazilaženjem starih animoziteta koji vuku korene još iz devedesetih godina.

Moram da malo skrušeno priznam da je nas nekoliko novinara prilikom nedavne posete Hilandaru više interesovalo da vidimo gde je tačno Slobodan Milošević bez blagoslova sleteo helihopterom 1991, nego neke stvari koje su van konkurencije s tim "desantom".

Vratimo se za trenutak na sredinu proteklog marta i sednicu famoznog Predsedništva SNS. Lider stranke Aleksandar Vučić rekao je da naredna rekonstrukcija Vlade neće biti kozmetička.

Medijska zvezda u Srbiji protekle sedmice bio je Igor Šoltes, poslanik Evropskog parlamenta iz redova Zelenih, inače intrigantniji kao unuk glavnog ideologa Titove Jugoslavije Edvarda Kardelja, i nakon smene Aleksandra Rankovića drugog najmoćnijeg čoveka te zemlje. Šoltes je posetio Srbiju kao član delegacije evropskih parlamentaraca, prvo je dao ekskluzivan intervju Danasu, a zanimljiv intervju s njim objavila je potom i Politika.

Pre neko veče na državnoj televiziji premijer Vučić se ponovo žalio na ovdašnji mentalitet; kako god da uradiš ne valja - i ako se slikaš, i ako se ne slikaš, na primer. Ali, evo jednog poučnog primera: Godine 1994. poveo Slobodan Gavrilović (u to vreme najbliži saradnik) Zorana Đinđića u selo Prijevor kod Čačka na osveštavanje temelja buduće Crkve Svetog Đorđa. Malo pre toga Đinđić je dao negde izjavu da je ateista, a koju je Gavrilović ocenio kao marketinški lošu. Ovo je, inače, bila prva liturgija kojoj je Đinđić prisustvovao u životu. U Prijevoru su bili i princ Tomislav Karađorđević i budući patrijarh Irinej, tada vladika niški. Dobro, znam da mnogi današnji ljubitelji Đinđića ne vole ovakve priče jer remete njihovog imaginarnog Đinđića koga su napravili za svoj alibi, ali šta da se radi, kad je istinito i kad se Đinđić bar trudio da upozna Srbiju. Pa izdržite do kraja čak i ako više verujete onima koji su suflirali Oliveru Frljiću nego Gavriloviću.

Jednom sam nešto pokušao da pitam Kusturicu, on mi je umesto odgovora rekao - Panoviću, čitaj Andrića. Tako sam i ja nedavno, na temu rehabilitacije Draže Mihailovića, umesto odgovora na jedno pitanje, rekao - čitajte Miljenka Jergovića. Naime, razgovarao sam s nekim "evropskim četnicima" i to na "crveno slovo" - Deveti mart. Oni su mi uporno govorili da su Milošević, Mladić, Kadijević i mnogi drugi, tokom devedesetih branili komunizam. Ja sam govorio da su oni svi odreda devedesetih godina bili četnici. Oni mi kažu da bi ih se Draža postideo, jer je Draža "bio evropejac". Ne znam šta bi bilo po tom pitanju, ali znam kako su mnogi takozvani komunisti vremenom prestali da se stide Draže. Bar u "nacionalnom pitanju".

U prošli utorak krenuo sam u Gornji Milanovac i Takova da se konsultujem sa srpskim domaćinima kako da Danas najbolje obeleži veliki jubilej - 200 godina od Drugog srpskog ustanka. Pre polaska upalim TV, šaltajući kanale dođem do jutarnjeg Pinka, kad kod Jovane sede Milorad Vučelić (Partizan) i Nebojša Čović (Crvena Zvezda), braneći se i istovremeno napadajući "Reporter" (Brankica Stanković, Irena Stević, TV B92), emisiju koja je veče pre, prema njihovim navodima, probala da kriminalizuje dva nekada velika srpska kluba. I to prema starim matricama, kao što se prema starim matricama sve uskoro pretvorilo u novu hajku na Brankicu Stanković. I dobro, odslušam ja to, krenem na put radujući se i susretu sa Ljubom čija je rakija iz Brđana sigurno jedna od najboljih koje sam probao. Uveče se vratim, i opet šaltajući ekrane dođem do Pinka.