Zoran Panović

Naslov smo pozajmili od istoimene knjige kliničkog psihologa Mikloša Biroa objavljene 2007. u eminentnoj Biblioteci "20. vek", koju pasionirano uređuje Ivan Čolović. U knjizi možemo naći dijagnoze i predloge za lečenje.

Hajde da se za trenutak vratimo u turbulentnu 1988. godinu: Između zenita "antibirokratske revolucije" (leto-jesen) i 17. novembra (smena kosovskog rukovodstva sa Kaćušom Jašari i Azemom Vlasijem), 10. oktobra te godine održana je još jedna dramatična sednica Centralnog komiteta jugoslovenskih komunista.

Deset hiljada ljudi u bečkoj Stadthalle su mi svedoci da su Nil Jang i Crazy Horse 23. jula održali koncert koji se može nazvati suštinom rokenrola. Prvih skoro sat vremena maltene se niko nije pomerio od neke vrste hipnotizacije – od gitarskog prženja juvelirske preciznosti i podrazumevajuće improvizacije, od svedenog i grandioznog bubnja, do melaholično piskavog i često potresnog Jangovog glasa.

„Dugo godina se Makedonija opirala balkanskim ratnim vetrovima. Dugo godina je stvarno bila oaza gde se živelo normalno. E, sad i ta zadnja oaza se kvari. Nestabilno je, nervoza je, i što je najgore - puca se. Nadam se da će se stvari srediti, ali ne zaboravimo da je na Balkanu igranka bez prestanka. Uvek je frka, neka tenzija.

Kroz tugu Brazilaca mlađe generacije širom prostora bivše Jugoslavije su saznale kako je kod nas izgledalo kad je umro Tito. U finalu su kao i u Italiji 1990. Nemačka i Argentina. To je inače bio pomalo mučan Mundijal, bez nekih mnogo velikih utakmica, mada uvek se treba setiti italijanske instant zvezde Skilačija i toga kako je Breme u finalu iz penala matirao Argentinu. I naravno onoga "Svi smo mi Sušići", koje je izrekao čuveni crnogorski komentator Milorad Đurković.

Jugonostalgija je melanholija, a ova je samo drugo ime za depresiju. Naravno, ovde mislimo na iskrivljenu sliku prošlosti, a ne na fini resantiman. Nije sve onda bilo bolje i uspešnije. Ponovo, dok traje Mundijal, često moram da odgovaram na dva tipa pitanja izlizanija od onog Guča ili Egzit? Dakle, prvo pitanje je da li bi Jugoslavija opstala da su momci Ivice Osima osvojili svetski kup u Italiji 1990, a drugo je pitanje kako bi sad prošli u Brazilu da smo svi zajedno, uključujući izgleda i one Albance iz solidne švajcarske reprezentacije?

Gavrilo je postao srpska "mocart kugla". Tako su se bizarno seni mladobosanaca srele sa bečkim izlozima. Zar zaista mislite da će išta ostati od svih literarnih i pozorišnih projekata posvećenih Gavrilu Principu, a koji su tezgaroški sklepani za obeležavanje sto godina sarajevskog atentata? Ali pulp fiction je legitimna stvar. U tim formatima nešto će možda i preživeti. Jer kao što napisa negde Andre Žid, kič se konstatuje i meri samo stepenom naših asocijacija.

Taktika "priznajemo teritorijalni integritet Ukrajine, ali ne uvodimo sankcije Rusiji" u rangu je lucidnosti one za Kosovo "više od autonomije - manje od nezavisnosti", s tom razlikom da je ova druga došla sa fatalnim istorijskim zakašnjenjem, pa je otuda bila i neupotrebljiva.

Peter Mlakar, jedan od članova Lajbaha, održao je katarzičan govor prilikom gostovanja grupe u Beogradu 1997: “Dragi Srbi, želim da vas pitam, kako to da je Srbija tako mala? Kako to da je, nakon, svega što je dala i što je prošla, ovako sićušna? Pa to nije ni nalik onome što je zamišljao sveti Sava. Gde je sad ta silna granica na Kupi?

Tri poslednja velika vanredna stanja bila su NATO agresija, "Sablja" i poplave. Doduše, poplave su terminološki precizno - vanredna situacija - ali neka poređenja se ipak nameću ma koliko vanrednost bila različito uslovljenja.

Kroz velike savezne akcije od 1946. do 1952. prošlo je više od milion omladinaca. One su prekinute 1952, kad se smatralo da je period obnove zemlje završen i da su postavljeni temelji za dalji industrijski razvitak. Od 1952. ORA (Omladinske radne akcije) imale su lokalno obeležje, a savezni karakter im je vraćen 1958. na izgradnji auto-puta "Bratstva i jedinstva". Ciljevi ORA menjali su se sa promenama u društvu.

„Kroz celi život i svoj stvaralački vek", rekao mi je septembra 2001. režiser Lordan Zafranović, "umetnik nosi neki ishodišni žig - takozvane primordijalne slike, prizore koji mu se prvi urezuju u svest i podsvest i tim se slikama stalno vraća."

Hajde da se vratimo malkice u prošlost, u januar 2009. godine. Evo kako: Sećate se frustriranog dekodiranja Borisa Tadića kao „novog Koštunice“, čime se podlo insistiralo na usiljenom kontinuitetu Milošević - Koštunica - Tadić? Tobože da je "pansrpstvo" neizlečivo, kao i "tajne strukture moći".

Hoćete li totalni rat?, nadmeno je pitao Gebels 1943. godine. Dve godine kasnije nacistička Nemačka imala je totalni poraz. Dokument o predaji potpisali su u Remsu feldmaršal Jodl u ime Vermahta, i general-pukovnik Bedel Smit u ime angloameričkih snaga.

Stranci ponekad bolje vide stvari od nas samih. Inostrani mediji su kratko izvestili da je te nedelje položila zakletvu Vučićeva Vlada "desnog centra". Dakle, ne nikakva desničarska, već ipak u suštini "centristička" Vlada.