Zoran Panović

Eto, gde god da Ivica Dačić zapeva "Miljacku", mediji to proprate. Ako ode na koncert Ane Bekute, i to proprate. A kad je tehnički premijer u sredu uveče došao u "Zvezdara teatar" na predstavu "Rođendan Gospodina Nušića" (tekst Dušan Kovačević/režija Nebojša Bradić), mediji kao da su neobavešteni. Iako stalno kukamo da su nam političari nekulturni, ne ignorišimo onda bar trenutke kad su kulturni.

Naravno da je bilo nemoguće pod isti ili sličan tip vlasti podvesti i Sadama Huseina, koji pozdravlja svoje jedinice u Bagdadu, i Žaka Širaka u džipu na Jelisejskim poljima 14. jula - na francuski nacionalni praznik. Ali, to ne znači da u pitanju nije isti žanr - vojna parada. Nezavisno da li je država demokratija ili diktatura, parada uvek ima za cilj da fascinira; bilo da je Hitler želeo da uplaši kneza Pavla, bilo da je Tito u Užicu 1941. hteo paradom prkosno da proslavi dan velike Oktobarske revolucije.

Istorija je ponekad stvarno bizarna: Da u legatu Rodoljuba Čolakovića, komuniste, španskog borca, učesnika NOB-a, pisca, visokog funkcionera SFRJ, neko skoro svečano obeća da će iskoreniti socijalističko samoupravljanje. To je Vučić, pa skoro zavetno, izjavio u četvrtak (da ćemo se izlečiti od te boljke), u prisustvu bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera, na svečanom otvaranju Udruženja Forum Srbija–Nemačka.

Istorija je ponekad stvarno bizarna: Da u legatu Rodoljuba Čolakovića, komuniste, španskog borca, učesnika NOB-a, pisca, visokog funkcionera SFRJ, neko skoro svečano obeća da će iskoreniti socijalističko samoupravljanje. To je Vučić, pa skoro zavetno, izjavio u četvrtak (da ćemo se izlečiti od te boljke), u prisustvu bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera, na svečanom otvaranju Udruženja Forum Srbija–Nemačka.

Zahvaljujući ljubaznosti Uroša Balova, direktora izdavačke kuće "Albion buks" koji je u Srbiji objavio dve knjige gurua Vikiliksa Džulijana Asanža ("Neautorizovana autobiografija" i "Sajferpanks"), u prilici sam da vam ekskluzivno prenesem šta jedan od najpoznatijih globalnih disidenata misli o izazovima "strateškog nadzora", poziciji Srbije i godišnjici – 15 godina od NATO bombardovanja Srbije. Imao sam, što se kaže – uvid u video obraćanje Asanža srpskoj javnosti čiji će delovi u narednim danima biti prikazani i na nekim domaćim televizijama sa nacionalnom frekfencijom.

A jeste li se kad zapitali da li bi najspektakularnije obeležavanje sto godina od izbijanja Prvog svetskog rata zapravo bio novi rat u Evropi. Potencijala ima, zar ne? Sećam se kao klinac kako su seljaci u požeškim selima prepričavali "Kremansko proročanstvo", posebno onaj deo kad razgovaraju Mitar Tarabić i prota Zaharije vraćajući se sa vašara u Požezi, pa na izmaku iz polja, u nebo zagledani Mitar reče kako je veliko Požeško polje i kako će jednog dana biti puno zapaljenih ljudi koji će "buktati kao luč" i padati odozgo.

Možda se ne sećate, ali u davna opoziciona vremena između Građanskog saveza Srbije (iz koga je dobrim delom nastala LDP) i DSS postojala je neka vrsta protokola o saradnji. Ili više o poštovanju. U smislu kako na zajedničkom cilju demokratizacije Srbije mogu da sarađuju dve koncepcijski i ideološki različite stranke. Tako mi je bar to nekad objašnjavao Vojislav Koštunica.

Retko je naći Srbina kome je Mile baš pravo ime, ali ih je mnogo kojima je to nadimak. Pored Mileta Kitića i Mileta Dodika, ja bih izdvojio još trojicu - uglavnom "virtuelnih", mada paradigmatičnih: Mile protiv tranzicije (Zoran Cvijanović), pa onaj Mile koji ide lajkovačkom prugom, i onaj Mile Lepe Brene koji voli disko. Iako iskarikiran i pun domicilnih stereotipa, Mile protiv tranzicije deo je one "tranzicione tuge od Trsta do Vladivostoka", o kojoj sam nešto načuo jednom slučajno od Želimira Žilnika.

Hajde za trenutak da se vratimo na ovogodišnje Sretenje. Praznično jutro, Srbija kao da je našla pravu meru proslave ovog važnog datuma. Kao i da se narod navikava na Sretenje, pa u anketama građani sve manje promašuju na pitanje šta mi tog dana proslavljamo.

Ivica Dačić za sada ima sasvim optimalnu kampanju: Razumljivo, bez srbovanja kao nekad, Briselski sporazum se diskretno navodi kao lični žrtveni primer na oltar nacionalne odgovornosti nasuprot avanturizmu. "Afera Lazarević" i ostali meandri "afere Banana" se relativiziju odbrambenim pokličima "da nema nedodirljivih". Ali se zato zaigralo na levicu. Malo oportuno, malo eskapistički.

Hajde da se načas vratimo u daleku 1986. godinu, kad je svetski hit bio film "Top gan" u režiji Tonija Skota. Top gan je vazduhoplovna akademija u San Dijegu. Tom Kruz u ulozi koja ga je od nepoznatog tinejdžera pretvorila u megazvezdu igra pilota ove akademije.

Na sajtu BBC nedavno se pojavio nostalgičan tekst "Ljubavna afera Beograda s britanskim bendovima osamdesetih". Englezi nisu baš kao Ivan Ivačković upoznati sa tekovinama pakta Goran Bregović-Josip Broz Tito, ali se oseća i u duhu teksta da je taj (ipak ne mnogo veliki) uvoz rokenrola bio tekovina liberalizacije zemlje i distanciranja od rigidnog sovjetskog modela.

Znate one situacije kad je naizgled sve jasno, a opet čini vam se da nešto ipak nije u redu ili da nešto fali. Na primer, pre neki dan na Svetog Savu šaltam daljinskim TV kanale, svuda simpatična i pametna dečica koja govore o prosvetitelju. Sve je kao mnogo super: Vratili smo našu tradiciju, nema više komunizma koji nam je izjedao nacionalno biće.

Hajmo još jednom da se vratimo u zoru srpskog pluralizma. Da se setimo jedne dežurne teme: Zahteva za raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu. Milošević je već bio doneo svoj ustav, tako da je na ove zahteve gledao kao krava na mrtvo tele.

Vlast može biti i inkubator za prevazilaženje krize liderstva u opoziciji. U našoj novijoj istoriji imamo nekoliko lepih primera: Milan Panić, kao Miloševićev savezni premijer, na kraju je postao uzdanica DEPOS-a. Dragoslav Avramović, kao Miloševićev guverner Narodne banke, bio je viđen za idealnog lidera Saveza za promene.