Zoran Panović

I pošteni naprednjaci i časne demokrate mogu da kažu: "Pa jesmo li se za to borili?" Ali, pošteni naprednjaci i časne demokrate, šta da se radi ako je to (savez Vučića i Tadića) interes Srbije. I to još strateški. Srbija nema opoziciju, maltene kukaju analitičari.

Evo šta kaže narodna pesma:Ko s Đetinje napije se vodeiz Užica taj ne zna da ode...

Dobro, možda je pomalo zaumno u društvu koje kuburi sa elementarnom političkom kulturom insistirati još i na plesnoj kulturi, ali to ne znači da je ona nebitna. Uprkos splavarsko-kafanskim i medijskim đuskaonicama i terevenkama, Srbija je u proseku, što se plesa tiče, zemlja ukrućenih, sapetih i podbočenih. Dakle, zemlja "drvenih Marija" kojima je i "stiskavac" uz "Krivo je more" veliki uspeh.

Ne živimo mi u diktaturi, već u nadrealizmu. Evo i primera: Pre neki dan mi kolega Slaviša Lekić, veliki kritičar i hroničar bivših radikala u SNS, pošalje otvoreno pismo upućeno ministru kulture Ivanu Tasovcu, koje je potpisalo još desetak javnih ličnosti, a u kome se traži da se zaustavi "medijski teror i tabloidizacija Srbije".

Socijaldemokrate Rasima Ljajića prebacile su cenzus i postale hit lokalnih izbora na Voždovcu. Da je Ljajić predsednik Srbije, a Milorad Pupovac Hrvatske, verovatno bi sve bilo lakše. I obavezno pod uslovom da Vuk Jeremić bude prvi čovek FIFA ili bar UEFA. Šta, nije vam najjasnije? Pa, onda, da krenemo redom:

Zašto smoki i municija? Pa zato što mi američki biznismeni srpskog porekla, pa i hrvatskog i još ponekog, ovih dana u Čikagu kažu da su to najbolji srpski izvozni aduti. "Dajte smokija i metkova", dakle. Usput, prođe i poneki keks, pašteta (ne nagazna mina, već ova za mazanje), rakija, uglavnom prehrambena roba. Hvale se i naši softveraši.

Eskapizam, voajerizam i manipulacija. To su, za Hičkoka, tri osnovna filmska mehanizma. Zašto su filmovi Brajana de Palme uglavnom voajeristički? Tek potom eskapistički i manipulativni. On je sam ponudio frojdovski racionalan odgovor.

Evo ih dve godišnjice (da ne budemo cinični i kažemo dva jubileja): 95 godina od ujedinjenja Južnih Slovena 1. decembra 1918. i 70 godina od postavljanja temelja jajačke Jugoslavije.

Gledam ih na televiziji: Famozni privremeni organ Beograda. Spiker ih pokriva. Oni se ne čuju. Na konstitutivnoj sednici Siniša Mali, Tatjana Pašić, Nebojša Čović, Andreja Mladenović, Nikola Nikodijević i Goran Vesić.

Negde u maju 1985. iz pravca Gornje Dobrinje ka Ravnoj gori kolima krenuli Svetislav Basara, Slobodan Gavrilović i još dva tipa široj publici nepoznata. Međutim, nisu baš sigurni kuda tačno ide put. Naiđu na jednog čiču sa šajkačom, zaustave kola, a Gavrilović ga pita: "Izvinite, znate li gde je put za Ravnu goru?" Seljak ih odmeri (sem Basare, sva trojica saputnika imaju brade). "Ma, nema vam gore niko", kaže mudri seljak. Jesu popustile stege, ali ipak je to 1985. godina.

„Kalemegdanska terasa" je prijatan beogradski restoran, ali i politička metafora. Znate, ono da Vučić ne zaboravlja Dačiću "Kalemegdansku terasu". Tobože, sve se u tom objektu dogovorili za koaliciju na nivou Beograda, pa Dačić posle okrenuo ćurak i otišao sa DS.

Jedna od najgorih osobina ovdašnjeg mentaliteta, pored pakosti, jeste i kafansko tumačenje visoke politike na osnovu laži pretvorenih u mitove. Ili na osnovu "suspenzije neverice" - primanja svega zdravo za gotovo. Dok Srbija nestrpljivo iščekuje "Ravnu goru" Radoša Bajića na RTS, dobar deo te Srbije treba da zna da se Draža Mihailović i De Gol nikad u životu nisu sreli, pa otuda nisu ni mogli spavati zajedno (misli se na vojničke krevete na sprat).

Ministar kulture Tasovac i direktor RTS Tijanić razmenili su pisma. Oba su bila stilski primer uljudnog cinizma. Tema je bila RTS i ingerencije ministra kulture na tom polju. Ali, politička sudbina povezala je Tasovca i Tijanića i na jedan sasvim drugi način.

A da nije DOS ipak malo i razmazio narod za sve ove godine? Industriju jeste bio zanemario, privatizaciju sproveo skandalozno, ali je zato stvorio svoju "novu klasu"- zanimanja koja pre DOS-a nisu ni postojala - čak se formirala i jedna haotična srednja klasa; pa su se otuda stvorile i potrošačke navike. Što kaže običan čovek; lapali za sebe, ali na neki način davali i narodu: Ono što je stizalo sa Zapada ubacivali su u potrošnju i socijalni mir.

Još se nije ni završila maratonska proslava Milanskog edikta, a već je počela još maratonskija "proslava" sto godina od kada je Gavrilo Princip ispalio istorijske metke. Datumi su važni, i logično je da se obeležavaju, ali ostaje nejasno kako nikome nije palo na pamet, evo već deset meseci, da obeleži 20 godina od "čuvene" 1993. godine.