Zoran Panović

Čuvena MTV slavila je pre dve godine tri decenije postojanja. Zovu me oko 1. avgustu te 2011. (kad je pao jubilej) iz jednih novina za anketu i pitaju šta je to sa MTV istorijski najznačajnije, a da nije (sam sebi kažem da ne budem stereotipan), Thriler Majkla Džeksona, Madonin živi nastup sa pesmom Like A Virgin, na prvoj dodeli MTV nagrada, koje su lansirane 1984, a tek da nije Money For Nothing britanske grupe Dire Straits, spot koji je maltene sinonim za zlatne dane ove stanice.

Pomalo neočekivano skup "Srbija i Nemačka - asimetrična realnost", koji je u beogradskom "Aero klubu" organizovala Fondacija "Fridrih Ebert", pretvorio se medijski događaj. Ne zbog nemačkog ambasadora u Srbiji Hajnca Vilhema i srpskog premijera Ivice Dačiča.

Ako mislite da je "Beograd na vodi" Vučića i Đilasa utopija ili šarena laža, da vas podsetimo da je bilo u našem narodu i većih utopija. Na primer, Stojan Novaković je 1911. godine napisao utopiju "Beograd 2011", gde prestonicu prikazuje kao srećan grad, ali kao grad srećnog jugoslovenstva u kome je centralno mesto Dom kulture "Dositej Obradović", u kome mnogi umni Jugosloveni vode učene razgovore.

Džon Hinkli Junior, tip koji je izvršio neuspešni atentat na bivšeg američkog predsednika Ronalda Regana, izjavio je da je to uradio kako bi „impresionirao Džodi Foster“. Na neki način motivi i postupak ovog nesrećno zaljubljenog i neuspelog Gavrila Principa moraju imati olakšavajuće okolnosti jer se radi o glumici koja je 1985. godine diplomirala književnost na Jejlu (odatle je stigao i Lazar Krstić), gde je 1997. izabrana i za počasnog doktora. Bila je vunderkind.

Slučaj Jovanke Broz je idealan da se uporedi istorija sa njenim mistifikacijama i pop doradama. Tabloidi su krvožedni. I van njih, Jovanka je istorijska i medijska zvezda i otuda sve u vezi nje privlači pažnju. Ali, pogledajte u kolikom su nesaglasju sadašnja Titova posthumna harizma i realnost Jovanke Broz. Tito je relativno brzo prošao proces demonizacije, da bi se posthumno prilično rehabilitovao, ali ne samo u objektivnim istorijskim bilansima, već i u postmodernim iščitavanjima i brendiranjima.

U Livornu duva s Tirenskog mora. Talasi zapljuskuju rivu. Na mesečini se vide kranovi luke, od pučine sijaju svetla teretnjaka i kruzera. Em nedelja veče, em još traje feragosto. Grad izgleda kao dekor. Prilično pust. Prozori zatvoreni, žaluzine navučene. Nešto je ipak otvoreno: Zavlačimo se u ulici Korzo Đuzepe Macini.

Možda Vučić na pomalo paradoksalan način ostvari san Borisa Tadića o dvopartijskom sistemu kao idealu Srbije. Samo što je u Tadićevoj optici taj dvopartizam trebalo biti na relacijama DS-SNS. S obzirom na današnju situaciju, to je vreme daleko kao "hladni rat". Možda će sad da bude ovako: Uslovno rečeno "narodnjaci" i uslovno rečeno "republikanci".

Kao što sam već pisao na ovom mestu, pristalica sam one teorije da su Srbi (i većina bivših Jugoslovena), narod koji teško može da ostvari pune standarde zapadnog društva, zbog sklonosti ka neformalnosti i javašluku, ali da je s druge strane, taj javašluk (podjebavanje države), i velika brana da se na ovim prostorima ostvari puna diktatura. Otuda su nam diktature „liberalne“, a „demokratije“ pilićarske.

Hrvatski premijer Zoran Milanović kao da je bio u Marićevića jaruzi u Orašcu na Sretenje, a ne u Kninu na dan obeležavanja "Oluje". Izviždali su ga "radikalni elementi"- fanovi Gotovine i Markača. Iako je Milanović održao solidan domoljubni govor, prošao je gore nego Mirko Cvetković, Tomislav Nikolić i princ Aleksandar Karađorđević u Orašcu zajedno.

Babe u mom selu su govorile da na Ognjenu Mariju ne treba ni konac provući kroz iglu, a kamoli nešto drugo raditi. Te babe nisu doživele, bar ne svih dvanaest godina Dinkićevog NEP-a (nove ekonomske politike), a i da jesu, ne znam kako bi reagovale na Dačićevu odluku da baš na Ognjenu Mariju istera Mlađu i njegov URS iz Vlade Srbije.

Stigao je Džordž - royal baby. Čestitamo. Jedna moja komšinka toliko je bila opčinjena euforijom u Britaniji da joj je nakon porođaja došlo, kako mi je rekla, da ode Devenportu da pocepa košulju - po starom srpskom običaju kad se dete rodi, jer niko zvaničniji od britanskog ambasadora nema u Srbiji za to.

Radimo kao da će rekonstrukcija uspeti, i spremajmo se kao da će na jesen biti izbori. Naprednjaci se ne libe da uče od pametnih i iskusnih, pa makar nekad bili na suprotnim stranama od učitelja. Uči se i na Tadićevim greškama.

Da se na čas vratimo u vreme najveće slave DS, nakon što je Tadić overio drugi predsednički mandat: Oni nisu kao DSS nakon 5. oktobra uveli „šengen“ za talase novih članova. Stvari su ubrzo postale bizarne, pa je proklamovana socijaldemokratska ideja vodilja stranke dovedena (obesmišljena) maltene do percepcije DS kao „stranke blagostanja“, odnosno kao biroa za zapošljavanje. Tako mi se jedan demokrata onda požalio kako je u njegov odbor došao da potpiše pristupnicu tamo neki sredovečni građanin i nakon tog čina inicijacije rekao: „Ja sam završio srednju grafičku, ali nema veze, može i van struke!“

Srpki nadrealizam povezao je ovih dana u naoko čudan eklektični niz Vučića, Tolkina, Gogolja, Velju Ilića i Radomira Konstatinovića. Da vidimo kako?

Ni poetika nihilizma koju praktikuje Aca Lukas, ne bi mogla ovo da dočara: Roditelji su očajni, deca zbunjena, „sve petice više nisu iste“, ministar prosvete Žarko Obradović se dere na skupštinskom odboru. Aleksandar Vučić, uprkos Vidovdanu i EU datumu, mora da misli i o sramoti sloma male mature, pa indirektno nagoveštava da u procesu promene svesti visoko mesto moramo dati i njenom veličanstvu - ostavci. Bar kao moralnom činu „komandne odgovornosti“ – u ovom slučaju valjda od Službenog glasnika do Ministarstva prosvete. Slom male mature ponovo je pokazao da se nama nije toliko raspala država koliko nam se raspalo društvo. Fromovski rečeno, ono je „razoreno“. A državu je lakše obnoviti negoli društvo. Čuje se u očaju i gadafijevsko-anarhistički predlog: Ukinite škole!