Zoran Panović

U rang mitskih srpskih sela od Prerova (Dobrica Ćosić) preko Žitorađe (Ceca, Ivica i Miki Rakić) do Petlovca (Radoš Bajić) uzdiglo se i Končarevo (Dragan Marković Palma). Prisustvo seoskoj slavi Ivanjdanu i multimedijalnim aktivnostima u tu čast, stvar je čiste inicijacije - potvrde legitimiteta onih kojima je Palma domaćin. Bez Končareva, kik-boks meča, prigodnog koncerta, i potonjeg slavlja u restoranu, nema punog legitimiteta ni za predsednika Srbije ni za vladajuću koaliciju.

Danas kad je tema „intelektualaca“ i njihove uloge u politici ponovo postala aktuelna, nakon što je Tadić pomislio da ga neki intelektualci ne razumeju, te da su mu odmogli na izborima, nije zgoreg se podsetiti jedne od bizarnijih epizoda naše politike, kad je Borislava Pekića na dopunskim izborima za Skupštinu Srbije 1991. u beogradskoj Rakovici pobedio Vojislav Šešelj.

Čak ni Vuk Drašković na slavi SPO u četvrtak (Vidovdan) nije pred novinarima pomenuo da je taj dan jubilej - 20 godina od Vidovdanskog sabora - dolaska princa Aleksandra Karađorđevića u Srbiju i velikih demonstracija protiv Miloševića. Od tadašnjeg DEPOS-a, koji je organizovao protest, ubrzo je ostao samo opušak, kako je to stilski primetio jedan od njegovih lidera Matija Bećković.

Ako već ne može Kori Udovički, možda bi najbolje bilo da Vojislav Koštunica bude novi premijer, a da SNS, SPS i URS podržavaju tu manjinsku vladu DSS. Kad čovek sluša i gleda Milorada Dodika, kao da oseća njegovu podsvesnu želju da i on bude premijer Srbije. Ili, da li bi bilo najbolje da Mila Đukanovića platimo po sezoni, kao što se dovode inostrani fudbalski stručnjaci?

Priča je indikativna i poučna. Pojavila se u Danasu 17. juna daleke 1997. Samo osam dana od prvog broja našeg lista. Dakle, 16. juna 1997, oko 5. časova ujutro u Beograd je stigla još jedna grupa Srba s Kosova. Uglavnom se radilo o ljudima iz Istoka koji su činili i prvu grupu, što je više dana već protestovala u Pionirskom parku zbog brutalnog izbacivanja iz stanova namenjenih povratnicima na Kosovo.

Decembra 2008. godine Boris Tadić je potvrdio da „ne postoji stranka koja nema mangupe u svojim redovima“. Pa zar je moguće da na Glavnom odboru Demokratske stranke održanom u prošlu sredu nije bio nijedan „mangup“, a pošto ih ima, znači li da su oni ostali pred vratima. Dva-tri dana pred taj famozni GO, naslušao sam se priča članova DS, da ne kažemo možda i nekog člana GO, kako je „dara prevršila meru“, „kako ovako više ne može“, i tako to.

Sa stanovišta hrišćanstva sudbina je isto što i promaja sa stanovišta fizike i medicine. Ali, Srbi se boje sudbine i promaje, baš kao što se Asteriksovi Gali boje da će im nebo pasti na glave.

Ako je svojevremeno Hag Koštunici bio deveta rupa na svirali, danas je rupa s tim brojem rezervisana za kulturu. Rezervaciju su izvršile političke snage koje imaju veći rejting od V.K. Mislimo na kulturu kao takvu. Ništa konkretno. Jer da bi se došlo do konkretnijih stvari, kulturu prvo treba locirati kao opšte mesto. Možda je najpoštenije da se kulture setimo u izbornoj tišini jer time najmanje rizikujemo da je prekršimo. Bilo je i ponekog kulturnog radnika u kampanjama, ali samo da podrži određenu politiku. O promeni famoznog kulturnog modela ni reči. Ili je kultura danas sport. I navijanje. I lake note.

Ne može se više govoriti o „savezu iz nužde“. Koalicija DS i SPS je organska, do te mere da su Tadić i njegovi počeli da slušaju narodnjake (doduše, neki su to i ranije radili, a vešto krili). Ako neregularnosti nisu drastične, narod je podržao „modernu evrolevicu“, a žuto-crvena osovina osvojila je u zbiru više glasova nego pre četiri godine. Narod je, uprkos neregularnostima, još jednom pokazao svoje licemerje. Kukao je da je mnogo teško, a na kraju je ispalo da i nije tako loše.

Izborna tišina daje iskrenu i retku šansu nadrealizmu u takozvanim autorskim tekstovima. Mi smo se opredelili za neku vrstu basne. Jer i buve i muve su isto životinje kao i volovi, krave i koale. To su i junaci ovog teksta, koje ćemo u njega postupno uvoditi. Jedan iskusan čovek, do čijeg mišljenja držim, davno mi je ispričao jednu basnu koju sad i vama prepričavam.

Naravno da je nemoguće bilo pod isti ili sličan tip vlasti podvesti i Sadama Huseina koji pozdravlja svoje jedinice u Bagdadu, i Žaka Širaka u džipu na Jelisejskim poljima 14. jula - na francuski nacionalni praznik. Ali, to ne znači da u pitanju nije isti žanr - vojna parada. Nezavisno da li je država demokratija ili diktatura. Parada uvek ima za cilj da fascinira; bilo da je Hitler želeo da uplaši kneza Pavla, bilo da je Tito u Užicu 1941. hteo paradom prkosno da proslavi dan velike Oktobarske revolucije.

Prosto je neverovatno da jedna državotvorna stranka koja toliko drži do morala u politici - pretpostavljate da je reč o DS - toliko energije ulaže u antikampanju. Ako i kod Tadićevih demokrata kao i kod Mrkonjića „dela govore“, čemu bacanje para na Nikolićeve stare antievropske izjave i njegov prošlogodišnji štrajk glađu? Pa zar je moguće da građani neće prepozanti sve ono dobro što je urađeno?

Po aktuelnom Ustavu Srbije i svetoj preambuli, Ibar nikako ne može biti granica, ali kad bi sproveli anketu koliko bi građana Srbije pristalo na podelu Kosova, taj broj bi bio daleko iznad cenzusa. I što je bitno, na to bi pristali i mnogi nacionalisti. Na ono što je „Dobrica davno predlagao“. Kad bi samo Albanci hteli to „razgraničenje za svagda“, pristala bi na njega i većina predsedničkih kandidata, pa makar morali da menjaju Ustav.

Znate li onaj mizogini vic; budi se plavuša ispod krave i sva mamurna kaže: „Šta je, momci, još ste tu?“ Sad je situacija malo obrnuta - predizborna - pa bi sad krava mogla da kaže političarima ono što je plavuša rekla „momcima“. Marketinški odlazak u štale i pod krave od ljudi koji teško da bi umeli da pomuzu kravu, deo je onoga što se u teoriji zove estetska inhibiranost.

Potrebno je 600 grama kukuruznog belog brašna, 200 grama sira, 4 jajeta, 300 grama kajmaka i 3 kašike masti. Način pripreme je jednostavan: Kukuruzno brašno prosejati i dodati izgnječeni sir, 100 grama kajmaka i dobro umućena jaja.