Zoran Panović

Vidite iz naslova da nešto nije u redu, jer da su Srbi i Rusi, onda bi nas otprilike bilo 200 miliona. Ovo „nas“ odnosi se na Turke. Još jedan rebus za srpske autistične rusofile koji se dive Putinovom „političkom geniju“ i kukaju što Srbi po principu „pusto tursko“ blenu ko tele u turske TV novele očekujući katarzu. Ali, nekada najveći neprijatelji danas su „ortaci“ koji se rasturaju od para.

Kakve pouke možemo izvući iz baraž utakmica za evropsko prvenstvo u fudbalu u kome su igrale čak tri eks YU države - Hrvatska, Crna Gora i Bosna i Hercegovina, sem što bi se Radomir Antić verovatno prošetao kroz taj baraž kao Sani Boj (Santrač) nekada kad je pred mundijal u Francuskoj demolirao Mađare.

Da me je neko probudio u pola noći i pitao me koliko bih „belih knjiga“ znao da nabrojim, ma koliko bunovan, sigurno bih se iz cuga setio dve: One Stipe Šuvara o idejnim skretanjima u kulturi, i one Dula Mihajlovića o kriminalnim grupama u Srbiji.

Hoćete li totalni rat?, nadmeno je pitao Gebels 1943. godine. Dve godine kasnije nacistička Nemačka imala je totalni poraz. Dokument o predaji potpisali su u Remsu feldmaršal Jodl, u ime Vermahta, i general-pukovnik Bedel Smit u ime angloameričkih snaga. Te večeri kad je rat završen, piše jedan Rus, nije bilo nijednog stola u Sovjetskom Savezu za kojim okupljeni nisu osećali da je bar jedno mesto prazno. „Šta je Evropa u ovom trenutku? Hrpa krša, mrtvačnica, leglo kuge i mržnje“, konstatovao je Vinston Čerčil 1947. Mnogi su delili njegov pesimizam i shvatili, da citiramo, Pola Valerija, da nema ničeg glupljeg u istoriji od međusobnog nadmetanja evropskih država, da evropska politika nikada nije dostigla dubinu i vrednost evropske misli, blistavost i izdržljivost evropske civilizacije uništile su unutrašnje razmirice.

Ako je i Tito davnih dana pragmatično odustajao od „levih skretanja“, (oštro ih i kritikujući), ako nas je 1968. uslovno rečeno spasio od umišljenih Če Gevara i Pol Potova, i ako je konzervativni kralj Aleksandar odbio predloge Dimitrija Ljotića o nekakvoj „staleškoj“ državi, pa nećemo valjda 2011/12. da se vraćamo tim ideološkim konstrukcijama.

Kongo (jedno vreme Zair) je afrička zemlja, ali „kongo“ je bio i žargonski naziv za nekadašnju jedinstvenu drugu ligu SFRJ u fudbalu. Kažemo jedinstvenu, zato što je ona dugo bila podeljena na dve, danas moderno rečeno, divizije - istok i zapad.

Idemo u bolnicu. Prvo u onu duševnu. Neki ozbiljni psihijatri tvrde da je film Miloša Formana „Let iznad kukavičjeg gnezda“ naneo veliku štetu psihijatriji. Eto, ispalo je da su psihijatri i njihove glavne sestre neki totalitarni i sadistički likovi koji tamniče neke slobodoumne, kreativne ljude, pri čemu je psihijatrijska ustanova uvek prijemčiva metafora totalitarizma.

Nije mi bilo najjasnije zašto su naprednjaci svoju stranku nazvali Srpska napredna stranka, umesto samo Napredna stranka. Jer, i bez toga S sigurno da ne bi bila manje srpska, ali bi zato s druge strane, partija imala veći manevarski prostor jer je u jednom S često velika razlika - na primer, između DS i SDS. Doduše, između ove dve „državotvorne“ stranke nije uvek bilo baš tolikih razlika. Nije sad da cepidlačim, ali zbog sve neskrivenijeg razumevanja naprednjaka sa predstavnicima manjinskih naroda u Srbiji više bi pristajalo da se zovu samo Napredna stranka.

Nedavno smo obeležili ravnu godišnjicu propalog puča u Sovjetskom Savezu (avgust 1991), nakon čega se ova unikatna istorijska tvorevina i zvanično raspala. Čak i da je mogao, maršal Jazov je, tvrde izvori, na kraju rekao da nema nameru da bude ruski Pinoče.

Šta je politički marketing? U stvari, šta je uspešan primer političkog marketinga u srpskim uslovima? Ne, tu ne mislimo samo na profitabilne slogane, već na suštinu ponašanja u komunikaciji sa građanima. Pa, evo primera: Zoran Đinđić, kaže jedan njegov bliski saradnik iz vremena mnogo pre atentata (to naglašavamo da bi se izbegle moguće aluzije), tvrdi da je lider DS (u to vreme nije bio premijer, a još ni gradonačelnik Beograda), voleo da sasluša savet u vezi s onim u šta nije bio siguran.

Šta mislite, da li bi ruski ambasador u vreme Josipa Broza Tita mogao da deli lekcije na nekom „bezbednosnom forumu“ u Beogradu, kao što je to preključe učinio Aleksandar Konuzin sa poentom „ima li ovde Srba“.

Cenimo da je počivši Zvonko Lepetić jedan od najvećih glumačkih bardova bivše nam zajedničke države. Njegova najpoznatija uloga svakako je ona Đure Čvorovića u „Balkanskom špijunu“. Pamte se i uloge sadističkog ustaše Gavrana u Zafranovićevoj „Okupaciji u 26 slika“, ili veselog ekonoma Brke u TV seriji „Kapelski kresovi“. Oni malo posvećeniji u ex YU kinematografiju sećaju se i Lepetićeve uloge iz hrvatskog treš filma „Medeni mesec“, s početka osamdesetih prošlog veka. I to one scene kad Lepetića u ulozi nekog političkog faktora, njegova frendica Vanda, jedna zgodna i bogata purgerka, hvata ni manje ni više nego za muda, a on je pita da li je ona uopšte svesna koliko se dnevno para izdvaja za Kosovo.

Ajmo malo o obrazovanju jer kancelarke i Kosova ima dovoljno na stranama koje slede. Planetarni uspeh filma o Štrumpfovima i bioskopsko finale Harija Potera (drugi deo „Relikvija smrti“) nameću tu temu.

Malo stariji Beograđani, bez obzira na ideološku orijentaciju, reći će vam da je Branko Pešić, bio legendarni gradonačelnik Beograda. Za njegovog mandata napravljena je i „Gazela“. Ali, nisu ni onda svi sa oduševljenjem dočekali taj most.

Sticajem okolnosti eve me u Njujorku. Viliju je pravo ime Vićenco. Poreklom je Italijan. Familija mu je iz Napulja. Ima 84 godine. Sedimo za šankom u pabu O’ Hara stotinu metara niže od „Grand ziro“ - nulte tačke gde su nekad bile kule „bliznakinje“, a gde sad niče impresivan kompleks zgrada sa memorijalom, sa tauerom koji će biti najviši u Americi, sa hotelom koji će se zvati „Milenium“...