Zoran Panović

Hajde da budemo pošteni jedni prema drugima: Koje rezolucije možete da nabrojite ako vas neko probudi u gluvo doba noći? Sem, naravno, ove poslednje o Kosovu Skupštine Srbije koja je prilično sveža. Ako bi mene probudili u to gluvo doba noći, od prve bih pogodio sve tri pesme iz onog famoznog Šešeljevog haškog testamenta: Dakle, „Sprem’te se, sprem’te četnici“, „Ima jedan kućerak u Sremu“, i „Niz polje, babo, idu sejmeni“ (sejmeni su okrutna policija iz turskog vremena).

Kao kad Rade Šerbedžija u onoj čuvenoj „Ne daj se Ines“ tvrdi da je „naše poznanstvo dugo pripremano“, čini se da su i neke smrti u rokenrolu dugo pripremane. Uz čestu asistenciju javnosti. Iako se obično umire rano, kao po pravilu u 27. godini.

Prosto je neverovatno koliko se puta povodom hapšenja poslednjeg haškog begunca čulo da je on magacioner. Skoro da je ispalo kako njega Hag traži zato što je magacioner, a ne zato što je optužen za ratne zločine.

Nakupilo se jubileja početkom ovog leta: 40 godina uspešne karijere Zdravka Čolića, 70 godina od kada su Titovi komunisti odlučili da dignu ustanak, 50 godina Zagora, 20 godina od raspada SFRJ, 90 godina od osnivanja Komunističke partije Kine u Šangaju. Mnogo povoda za diskusije, i nostalgične i poučne. Malo i „letnje šeme“.

Sticajem okolnosti sedim ti ja pre neki dan s jednim viđenijim socijalistom. Ispred nas televizor, idu neke vesti, pa se na ekranu pojavi i izveštaj o izboru novog formalnog šefa beogradskih demokrata i jedinog kandidata za to mesto, gospodina Aleksandra Šapića.

Iskreno sam se obradovao onomad kad su se DS i SPS pomirili priznajući jedni drugima da svako „ima svoj bol“ koji treba poštovati, ali da se treba okrenuti evropskoj budućnosti koje, opet, nema bez moderne levice - strateškog saveza DS i SPS. Oni koji još ne mogu da se emancipuju od devedesetih godina, i koji još uvek žive u neverici, pitajući se svaki dan postojimo li još uvek „mi“ i „oni“, dan kad su se Tadić i Dačić simbolički izmirili, smatraju krupnim korakom države unazad.

Da li ste razmišljali - bar dok ste gledali „Utisak nedelje“ u kome zajedno sede Čedomir Jovanović, Vuk Jeremić i Aleksandar Vučić - ko bi bio najuverljiviji narator naših sudbinskih lutanja. Možda Branko Cvejić, jer su melanholična sećanja Baneta Bumbara („Grlom u jagode“, 1976), odavno postala pop kulturni šablon. Možda Dragan Nikolić, kao onomad u dokumentarcu „Dva veka Srbije“ (scenario Milovan Vitezović, režija Zdravko Šotra, RTS 2008).

Sremska Mitrovica je, između ostalog, bila poznata i po zatvoru u kojem su za vreme Kraljevine Jugoslavije bili utamničeni komunisti. Oni su zatvore tretirali kao univerzitete. Možda su delom i zato pobedili. Iz Mitrovice je sredinom 1941. organizovan veliki beg, koji je poslužio kao zaplet filma „Stići pre svitanja“ (1978), u režiji Aleksandra Đorđevića.

Sticajem okolnosti zadesio sam se u JNA u vreme kad je pao bugarski vlastodržac Todor Živkov. Tačnije, bio sam uz granicu i zalegao iza bukve kad bugarski graničari uz hitove Dragane Mirković raspale rafalno uz uzvike „bratkoooo“. Do tada sa one starne na našu prolazila je tek pokoja „lada“ ili „trabant“. Obaranjem Živkova, s njim i komunizma, krenule su kolone tih vozila u pravcu Niša. Narod željan slobode i slatkog života.

Da li je posle svega Borisu Tadiću zaista potreban dramaturg, kako smatra dramska spisateljica Biljana Srbljanović? Haški anagram je rešen u cajtnotu. Pomalo bizarno skockali su se eks YU datumi: Partizan je osvojio novu titulu šampiona Srbije u fudbalu na Titov rođendan - 25. maja, a hapšenje Ratka Mladića, kao svetska vest broj jedan tog četvrtka, ostavilo je u zasenku veliki trijumf u srpskoj i YU istoriji - jubilej dve decenije od kada je Crvena zvezda osvojila Kup evropskih šampiona u fudbalu.

Šokantno, ali istinito. Ozbiljan čovek u Beogradu u dragstoru više ne može da kupi pivo posle 22 časa. Zamislite apsurda: narednog avgusta omladina će do duboko u noć moći da pije pivo na možda najznačajnijoj turističkoj manifestaciji prestonice - Bir festu, dok istovremeno punoletan čovek koji ne želi da ide na Ušće, taj napitak neće moći da kupi u dragstoru. Ne da ga cevči ispred dragstora, već da ga odnese kući.

Izvesna inferiornost italijanskih klubova u Evropi (ako ne računamo trijumf Murinjovog Intera), da se objasniti i kao posledica „kalčopolija“ - velike afere nameštanja rezultata u Seriji A. Juventus se još nije oporavio, a Milan je tek pre neki dan, nakon sedam sušnih godina uspeo da osvoji „kalčo“, i ne zato što je najbolji (jer da je toliko dobar pobedio bi u Ligi šampiona osrednji Totenhem), već što je najmanje loš.

Apeli i preporuke, kojima sam dao skromni prilog, da se ne pravi besmislena rekonstrukcija vlade (sem ako to nije tehnička vlada), već da se raspišu izbori, u vlasti je retko ko protumačio kao dobronameran savet. Na takve predloge reagovalo se instinktivno, ponekad zapenušano. Najčešće perfidno: Jaoooooo, zar sad izbori kad nismo još dobili status kandidata?

To što je Volt Dizni bio u komitetima za „isterivanje veštica“ ne znači da su mu crtani filmovi i stripovi loši. Naprotiv. To „isterivanje veštica“ značilo je potragu za komunistima i njihovim simpatizerima. Na čelu akcije bio je senataor Makarti, a makartizam je eskalirao sa početkom hladnog rata i najjači je bio u periodu 1950 - 54. godine, da bi sa Staljinovom smrću počeo da slabi. Ako si u to vreme u Americi bio označen kao „liberal“, ti si maltene bio komunista.

Kad me neko pita koji je nabolji lek protiv jugonostalgije, uvek preporučim čitanje sabranih dela Edvarda Kardelja pred spavanje. I uvek pomaže. Uostalom, probajte. Jer, jugonostalgija je melanholija, a ova je samo drugo ime za depresiju. Naravno, ovde mislimo na iskrivljenu sliku prošlosti, a ne na fini resantiman. Nije sve onda bilo bolje i uspešnije. Uostalom, SFRJ nikada nije bila treća u fudbalu na svetu. Samostalna Hrvatska Ćire Blaževića jeste.